Јеси ли ти Малагин? (14)
Мој први сусрет са Гимназијом „Света Ђорђевић“ у Паланци, везан је за почетке шездесетих година прошлог века.
Као клинца, недељом пре подне, мој покојни отац Љубиша Илић-Малага, такође ученик предратне паланачке Гимназије, водио ме је у просторије Гимназије, где су се одвијале пробе оркестра. Мој отац, као врсни познавалац музике, радио је са оркестром. Из тог оркестра памтим Токија, Жућу, Цолета и друге. Ови момци су од раног јутра били у учионици Гимназије у подруму, са својим инструментима и увежбавали задате мелодије. За време тих проби пратило их је будно око мог оца, а ја сам био презадовољан када ми дозволе да седнем за бубњеве и мало ударам по њима. Након извесног времена и одређених договора, отац и ја бисмо отишли из Гимназије, или на фудбалску утакмицу, или на паланачки Кисељак, а потом на недељни ручак, док су поменути младићи остајали у Гимназији и увежбавали свој репертоар до касних поподневних или вечерњих часова. Данас су то зрели људи, који су и даље остали верни музици.
Такође, сећам се и неких других младића, ученика Гимназије, који су уз помоћ мог оца оформили Забавни оркестар Гимназије.
На истом месту, у подруму Гимназије, окупили су се неки други младићи, овог пута Веља, Циле, Мирчевски, Браца, Мишко. Сећам се њихових наступа за Дан школе Гимназије, у башти Клуба ГОША, у сали Народног позоришта у Паланци.
Гимназија је врло често, у то време, била организатор Академија у сали Народног позоришта у Паланци. Ученици Гимназије су изводили музичке и драмске садржаје, рецитале. Наступао је хор Гимназије, забавни оркестар Гимназије, изводили су се одломци из драмских дела, говорили стихови великих песника и одломци из дела великих писаца. Мој отац, који је био задужен за музички део ових програма, водио ме је више пута, у паланачко позориште на ове Академије. Седећи у крилу покојног Мићка Влајића у кућици за суфлере, имао сам изванредан преглед догађања на сцени, али и иза сцене. У првом реду публике, седели су професорски бардови, покојни Јован Ристић, Милутин Срећковић, Србољуб Здравковић, чијем будном оку није могла да промакне ниједна изговорена реч на сцени.
Организовањем оваквих манифестација, Гимназија је дала значајан печат културном животу Паланке.
Сећам се сусрета у Паланци са професором Радуном Шошанићем, ранијим директором Гимназије и професором математике. Након што би се, увек срдачно, поздравио са мојим оцем, који је био његов ђак и са мном, редовно је питање било: Какав сам ја математичар, а одговор је био: Исти као и отац.
У Гимназију сам кренуо 1974. године, одељење И1 разредни старешина професор Надежда Јелић. Сећам се прве године Гимназије, улазим у двориште, а према мени из дворишта иде чувени професор Гимназије, Воја Бабић. Тада је већ био у пензији. Јављам се професору Бабићу, а он пита: Је ли, јеси ли ти Малагин? Ја му потврдно одговорим, поздравим се, попричамо, онда кренем на наставу, а професор Бабић у преподневну пензионерску шетњу. И након пензионисања, професор Бабић је волео да обиђе двориште Гимназије у којој је провео цео свој радни век.
Четири године проведене у Гимназији у Паланци, слободно могу рећи, биле су најлепше и најбезбрижније године мог живота. И данас, када смо сви изложени свакојаким проблемима, стресовима и гадостима савременог доба, врло често себи кажем: Ух, када бих сада могао да се вратим у први Гимназије.
Матурирао сам 1978. године. И након матуре, све до пре неколико година, редовно сам се са својим друговима, такође ученицима Гимназије окупљао у дворишту Гимназије, да одиграмо неколико баскета, на кошаркашком терену на коме се сигурно играо најбољи баскет у Србији. Годинама се на овом терену окупљала иста клапа: Ивица Бајазит, Микица Бејатовић, Саша Јелић, Предраг Станошевић, Ненад Стојановић, Ђорђе Јововић, Срба Симоновић. Свима нам је било заједничко да смо били ученици Гимназије и да сви волимо да одиграмо баскет баш на игралишту Гимназије.
У време када пишем ово сећање, моја генерација, матуранти Гимназије 1978. године, слави јубилеј 25 година матуре.
Дана 31.05. 2003. године, наше разредне старешине поново ће нас прозвати, а затим ћемо уз добру музику, иће и пиће евоцирати успомене на лепе и безбрижне дане проведене у паланачкој Гимназији.
Драган Илић Малага