Trag u beskraju… (15)
Zastaću na trenutak i oslušnuti dodir prošlosti… Otkrivam da u samom naletu toga saznanja o životu, postojanju i trajanju, čovek za vjek vjekova ima određenu nit koja se prepliće i svakog od nas čini posebnim. U takvom prostranstvu shvatila sam da je sve oko mene stvarno i da se odvija jednim normalnim ciklusom kosmičke sile koja nas neobično stavlja na tron onoga što se zove čovek. Istaknut osećaj za radost i životnost ponudili su mi da se osetim opušteno, i čedno prepustim toj igri sa samom sobom…
… Gorda i postojana u svojoj veličini, Gimnazija je decenijama oličavala svoju postojanost, uvek posebno i uvek ponosno. Sobom je uvek i zauvek nosila sve one koji su znali da je poštuju i sagledaju zašto ona predstavlja izazov kojem nisam mogla odoleti; a svojim postojanjem Gimnazija je oduvek budila u meni ono najtananije i prosto gonila da joj prilazim sa strahopoštovanjem. Pored majke, Mirjane Mitrović, koja je tada bila profesor likovne umetnosti, akademski slikar, Gimnaziju sam doživela još bliže. Sećam se, jednog jutra, davne 1988. godine, majka je obukla onu crvenu haljinu u kojoj je izgledala predivno, na tren učinivši da sve izgleda kao bajka, i povela me na svoj čas… u Gimnaziju… Velelepna dama je i dalje nepomično stajala, veličanstveni hodnici koji su odisali mirisom gimnazijskih dana, skrivanja pogleda koji su odlazili u nepovratno; stubovi, najlepši prinčevi, zvono koje je čuvalo tišinu cele te priče … i JA kao deo svega toga. Stajala sam u njoj, strepela od svega, ali, ipak, uživala što sam tu, u holu jednog vremena, pored majke koja je još više doprinela da osetim da postojim. Gledala sam sve očima deteta koje je shvatalo da je život upravo tu, u prizemlju Gimnazije, sa majkom i svim profesorima koji su zaista izgledali kao posebna bića sa privilegijom da uživaju u takvoj atmosferi. To je bio deo tog odrastanja koji mi je pomogao da dotaknem tren lepote i savršenstva, same Gimnazije koja je to predstavljala za mene…
… A onda je došao dan kada sam i sama postala đak te iste Gimnazije i uzdignute glave sa osmehom, ponosno prošla kroz ona ista vrata, rustična ali puna neopisive harizme. I ovaj put je susret bio ispunjen energijom koja mi je dala čudesan mir. Sve je odavalo utisak jednog sna koji je trebalo svakog trena da se raspline… Hodnici su i dalje mirisali na onaj dan kada sam kao mala sve to gledala zadivljeno; i predeo svih boja, talasi lave i nijanse plave, i neizbežni vrtlozi crvene haljine moje majke … sve je to predstavljalo buđenje života, Gimnazije, đaka. Zaista sam uživala, bila presrećna i imala utisak da mogu da poletim. Sve mi je bilo tako blisko, moje, i trebalo je samo zažmuriti i… sačekati da čuveno zvono obeleži početak nove školske godine i našeg vremena. Da, to je upravo bio početak jedne nove generacije… govorio je tako samouvereno, gledao na sve pođednako istom smirenošću i pružao sreću… Naš razredni starešina, profesor istorije Aleksandar Jelić. Čovek koji je zaista doprineo da svi zajedno Gimnaziju shvatimo kao određenu osobu koja nas prima u naručje i nudi bezbroj mogućnosti. Bilo je potrebno samo biti deo cele te priče i prepustiti se. Sale je uspeo da od svega napravi pravu atmosferu u kojoj smo svi bili ponosni na sebe; gledali se zadivljeno i pokušavali da shvatimo zašto istorija mora biti takva, puna nekih neobjašnjivih momenata… a nama je tih dana bilo potrebno nešto mnogo drugačije, malo detinjasto ali iskreno… nešto što je Sale shvatao i svima nama pružio. Pravi drug, psiholog, čovek… Znao je kako da nas učini srećnima, družio se sa nama, znanje prenosio na jedan poseban način i ulivao ljubav prema istoriji, geografiji, književnosti, umetnosti, muzici… doprineo da nam svi profesori budu deo nas samih i da ih sve posmatramo kao deo našeg vremena.
A onda je u svemu tome, u toj igri staklenih perli ušao još jedan muškarac koji me je osvojio. Prva ljubav… kako smo samo bili srećni? U samoj Gimnaziji, njenom veličanstvu, stajali smo on i ja, zaljubljeni, srećni, mladi. Sve me je to učinilo posebnom, Gimnazija kao takva, razredni starešina koji uvek ima razumevanja i vremena, i ljubav. Sećam se da se profesorka Jela Novaković prolazeći pored nas, smeškala i stalno govorila kako je divno kad si mlad i zaljubljen. Eh… Četiri godine smo proživeli u našoj Gimnaziji; voleli se i družili, ali uvek ponosni što smo tu! Taj period od 1996-2000. godine zauvek će čuvati tajnu bremena koje je bilo samo naše… naš trag u beskraju…
Nevena Mitrović