Imali smo ljude: ŽIVKO PAVLOVIĆ, GENERAL SA TITULOM AKADEMIKA
Živko Pavlović (Bašin 1871 – Beograd 1938.) bio je general i akademik, veliki ratni komandant i vojskovođa. Rođen je u Bašinu gde je završio osnovnu školu, a gimnaziju u Kragujevcu. Potom je 1839. godine stupio u nižu školu Vojne akademije kao pitomac 22 klase. U čin artiljerijskog potporučnika proizveden je 1892, da bi četiri godine kasnije stupio u Vojnu akademiju. Po njenom završetku, pošto je uspešno komandovao baterijom, izabran je za pripravnika generalštabne struke. I tu stepenicu je uspešno savladao pa se 1901. godine okitio činom generalštabnog kapetana.
Bio je sin srpskog sela. Imao je sve osobine koje krase decu seoskih domaćina. Još kao dečak umeo je da se zagleda u beskraj i da razmišlja. Često su ga zaticali kako zaljubljen posmatra prirodu. Ta osobina ostala mu je celog života i za poziv kome se odao bila od presudnog značaja.
Kao mladi visoki oficir i kao državni pitomac, poslat je u Berlin da usavršava nemački jezik i studira vojnu nauku. Boravak u Berlinu ostavio je na njega dubok utisak, tako da je docnije uvek naginjao nemačkoj vojnoj doktrini. Pored toga, ozbiljno je studirao Napoleona i Žominija a umeo je da dovede u sklad nemačku i francusku doktrinu. To je naročito došlo do izražaja kad je kao potpukovnik 1906. i 1907. godine bio komandant 18 pešadijskog puka u Beogradu. Njegove taktičke vežbe i ratne igre u tzv. zimskoj školi, pratili su mnogi oficiri beogradskog garnizona.
U toku službovanja sve do Prvog svetskog rata bio je na ovim dužnostima: komandant drugog bataljona Sedamnaestog pešadijskog puka, pomoćnik načelnika generalštaba Timočke divizijske oblasti ordonans oficir kralja Petra i kraljevića Đorđa, komandant drugog bataljona Sedmog pešadijskog puka „Kralja Petra Prvog“, načelnik štaba Konjičke divizije i komandant Osamnaestog pešadijskog puka „Kraljevića Đorđa.“
Kao perspektivan oficir, koji je odlično vladao vojnom naukom i njenim veštinama, 1911. godine izabran je za profesora naslednika prestola i kasnijeg kralja Ujedinitelja Aleksandra Karađorđevića. Vojvoda Radomir Putnik, načelnik glavnog štaba Generalštaba poverio mu je visok položaj u vojsci, postavivši ga za načelnika operativnog odeljenja tog štaba. Na tom položaju ostao je do rata s Turcima 1912. godine. Tada je postao šef odseka u operativnom odeljenju Vrhovne komande. Po završetku Srpsko-turskog rata, kad se videlo da se spor s Bugarima ne može rešiti mirnim putem, vojvoda Putnik ga je postavio za načelnika operativnog odeljenja Vrhovne komande. Kad se i taj rat završio, poslat je u London za vojnog eksperta na Balkanskoj konferenciji mira.
Po povratku iz Londona postavljen je za načelnika štaba novoobrazovanog Primorskog korpusa, koji je određen za opsadu i osvajanje Skadra 1913. godine. Odmah po dolasku u Barbalušu vojvoda Bojović, kao komandant i on u ulozi načelnika štaba, izradili su plan napada na Skadar. Tim planom je sve bilo predviđeno da je Živko Pavlović bio siguran da će da će za dva sata zauzeti Skadar. Napad je bio određen za šest sati ujutru, ali je oko ponoći stigla depeša predsednika vlade Nikole Pašića da se obustavi planirana operacija.
U Srpsko – bugarskom ratu, postao je načelnik Operativnog odeljenja Vrhovne komande. Njegovu inicijativu za prelaz u kontraofanzivu pri iznenadnom napadu Bugara 17. juna 1913. godine, vojvoda Putnik prihvatio je kao ispravnu, a rezultat je bio pobeda u Bregalničkoj bici. Po povratku iz Srpsko-bugarskog rata, postavljen je za načelnika Operativnog odeljenja Glavnog generalštaba.
U Srpsko-austrijskom ratu 1914. i 1915. godine bio je načelnik Operativnog odeljenja Vrhovne komande.
Prema pisanju „Pravde“, pukovnik Pavlović je bio „miran, hladan i trezven, tako da je sve poverene dužnosti u vojsci obavljao na vreme i vrlo uspešno.“ Od početka Prvog svetskog rata do kraja 1916. godine bio je pomoćnik načelnika štaba Vrhovne komande. I to, uz ostalo, govori koliko ga je cenio vojvoda Putnik. Izuzetna je njegova uloga u Kolubarskoj bici što potvrđuju i ove Putnikove reči nekolicini visokih oficira koji su došli da mu čestitaju sjajnu pobedu: „Polovinu čestitajte gospodinu Živku.“
U sudbonosnoj 1915. godini, pukovnik Pavlović je nosio ogroman deo tereta pored sve više bolesnog vojvode Putnika. Blagodareći njegovoj mirnoći, hladnom temperamentu, zrelom rasuđivanju i pravilnoj proceni situacije, srpska vojska je u onako očajnoj situaciji ostala svetla obraza. Nigde ni jedna jedinica nije zarobljena niti je pretrpela nepopravivi poraz. Kad je došlo vreme da se donese sudbonosna odluka o tome šta da se radi, nije mali bio uticaj pukovnika Pavlovića da se ta odluka donese onako kako je doneta. Putnika sa njegovim čvrstim i nepokolebljivim karakterom, jedan smišljen, miran, odlučan Živko Pavlović mogao je samo učvrstiti u ideji da srpsku vojsku povuče na Jadran, izbegne opkoljavanje i odbaci sramnu kapitulaciju.
Kad je reorganizovana srpska vojska na Krfu, Pavlović je određen za komandanta Šumadijske divizije, a 1917. godine za vojnog izaslanika u Atini. Po završetku rata 1919. godine, pošto je unapređen u čin generala, postavljen je za upravnika Vojne akademije, gde je posle godinu dana, postao komandant Jadranske divizijske oblasti, a od 1922. do 1923. godine nalazio se na dužnosti pomoćnika komandanta Prve i Treće armijske oblasti. S tog položaja je i penzionisan.
„Politika“ je, pišući o njemu, istakla da „velika vremena i velike narodne sredine daju velike vojnike.“ Kao Živka Pavlovića, koji je nagonski umeo da ponese veru u svoj narod, znajući da se „pravi karakter jednog naroda“ – kako je rekao u pristupnoj akademskoj besedi – „i njegova narodna duša pokazuje samo u najvećim iskušenjima i najtežim krizama njegove istorije.“ Za njegov lik i njegovo delo od ogromne je važnosti što je u Vojnu akademiju ušao u gunju i opancima, što je Jaseničanin, Šumadinac i dalekim poreklom sa ravna krša stare Raške. Jasenica je prvo poprište Karađorđeva ustanka. Ona je njegovog oca, nepismena seljaka, učinila zaslužnim četovođom bataljona u Srpsko-turskom ratu za sve vreme njegova trajanja.
„Politika“ je Živojina Pavlovića ovako opisala u broju od 27. aprila 1938. godine:
„Iznikao iz ovako velikoga grumena, iz ovako duboke narodne osnove u kojoj je osnovni uzrok svega velikoga što se u nas dogodilo, Živko Pavlović se na delu odista pokazao i mnogo snažan, i mnogo duhovan, i mnogo moralan. Njegova seljačka spoljašnost pokazivala je rasnu snagu. Za rad, za čin, za najsloženiju akciju. Njegov duh za nacionalnu misiju, trezvenu i snažnu, beskrajno bespogodbenu. Onaj koji osenjen nagonom zna šta hoće i koji za to ume i može da razvije najveću snagu, a kao vojnik da pokaže čudesne sposobnosti. Veliki intelektualac, pri tom ujednačeno izdržljiv, solidan i disciplinovan duh, bez trunke pokaznosti i lažnosti. Čvrst kao litica, hladan i staložen kao kabinetski naučnik, poletan kao orao kad treba, veran stalno sebi i logici istorije svoga naroda, on je imao onu posvedočenu sjajnu srpsku inicijativu i rimsku smelost, ako mu je to zapovedalo hladno procenjivanje prilika i zadataka sudbonosnog časa.“
Ogromne radne snage, ispravne uvek vrednosti, on je u Vrhovnoj komandi bio i čovek od ideja i od izvršenja. Najsrećnija dopuna i pomoćnik slavnom Putniku, njegov suautor velikih bitaka i smelih strategijskih poteza. Rođeni generalštabac, rođen za vojskovođu. Tačno iz slavne povorke Putnik, Mišić, Stepanović, Bojović. Strateg u punom smislu te reči, koji je duboko znao koga vodi u rat, zašto i sa kakvim sve pogodbama ima da računa u tom najsloženijem čovečjem poslu. Takav je bio u Kolubarskoj bici i na Bregalnici, takav je i na Veterniku i Kozjaku, gde je kao zapovednik Šumadijske divizije učinio glavne pripreme za prelom na Dobrom Polju.
Živko Pavlović je, kako je to na naučnom skupu u Smederevskoj Palanci rekao Božidar Jovović bio „najumniji vojnik svih vremena.“ Njegovo vezivanje za Vojnu akademiju pripada vremenu kada se ta ustanova reformisala, uobličavala i usavršavala u pogledu zakonskih odredaba i programskih potreba. Naročito je bila odgovorna i ozbiljna njegova služba upravitelja neposredno posle završetka Prvog svetskog rata. To je vreme kad je Vojna akademija doživela najviše promena. Nova država, neuporedivo veća od Srbije, zahtevala je više vojske i shodno tome više oficira. Najveći teret celokupnog preuređenja i prilagođavanja visokih vojnih škola u novoj državi podneli su oficiri Kraljevine Srbije, koji su ujedno i bili njeni prvi nastavnici.
U znak priznanja velike državničke vrednosti i zasluga za otadžbinu, Živko Pavlović je 25. oktobra 1921. godine proglašen za člana Srpske kraljevske akademije nauka. Pre njega te titule se domogao još jedan general, Jovan Mišković. O liku i delu Živojina Pavlovića, Jovan Cvijić je tada kazao:
„Novoizabrani akademik je rođen usred Šumadije, na granici kragujevačkog i smederevskog okruga, u selu Bašinu. I otac i majka su mu bili seljaci. Otac je morao imati nekih naročitih vrlina, kad je nepismen mogao biti četovođa, komandovati bataljonom i dobiti zlatnu i srebrnu medalju za hrabrost u Srpsko-turskom ratu. Sasvim je puki slučaj što je jedan seljak , materijalno posrnuo posle tog rata, napregao sve sile da svoje dete školuje. Dao ga je u Vojnu akademiju koja se o svojim pitomcima sama starala. Isto je tako slučaj što su u vreme najboljih oficirskih godina Živka Pavlovića nastali gorostasni događaji u kojima je mogao pokazati sve svoje vojničke osobenosti. U znak priznanja za stečene zasluge u ratu, izabran je za počasnog člana Akademskog društva za međunarodnu istoriju u Parizu, a potom i za počasnog člana Latinske akademije nauka Francuske.
Obraćajući se Živku Pavloviću, prilikom prijema u Akademiju, Cvijić je naglasio:
„U današnjoj pristupnoj besedi, otkrili ste nam jedan nov, filozofski način gledanja na pobedu u ratu. Po vašem poslednjem članku u `Srpskom književnom glasniku` moglo se zaključiti da Vi silno verujete u moć Vrhovne komande i usled toga njenim strategijskim potezima dajete ogromnu važnost pred kojim sve drugo bledi. Možda Vi niste sasvim tako mislili, ali je to bio utisak Vašeg načina razmatranja i Vaših zaključaka. Sada vidimo da Vi tako ne mislite. Može rad Vrhovne komande biti prvoklasna vrednost – kao što je bio rad naše Vrhovne komande – pa opet ne dati one veličanstvene pobede. I zato Vi s pravom govorite o moralnim i psihičkim momentima: o psihičkoj krizi, o duševnoj uzburkanosti, o moralnoj sondaži i o našem narodnom karakteru. Vi ste time dirnuli osnovni uzrok svega slavnoga što se dogodilo, i nema sumnje da će se u studijama koje se budu bavile našim velikim ratovima i njihovim velikim rezultatom, današnjom našom velikom državom, na te uzroke obratiti najveća pažnja.“
Živko Pavlović objavio je za života, veliki broj originalnih i prevedenih članaka, naročito u „Ratniku“. Njegova dela su, kako je pisala „Politika“, plod svestranog poznavanja vojne nauke, velikog ličnog iskustva i retkog talenta. Vredi pomenuti ova dela: Bitka na Jadru, Daljno (strategijsko) izviđanje, Beogradska operacija, Opsada Skadra i Bitka na Kolubari. Ostala mu je nedovršena knjiga o povlačenju 1915. godine. Od prevedenih dela vredi pomenuti knjigu Fon der Bolca „Ratovanje i vođenje vojske.“
„Kada se oslobodio stega i obaveza koje su mu nametali vojnički zadaci, Živko Pavlović je podario vojnoj nauci najlepše poklone, kakvi se do tada nisu mogli sresti na ovim našim prostorima“ – izneo je na naučnom skupu Božidar Jovović. „ Ta snažna pojava zaista je grunula u našu javnost, baš kao da je njegova naučna reč prosto izvalila svu prigušenu energiju dotadašnjeg ćutanja. Mučenom zlobom, zavišću, ponižavanjem i drugim nepravdama što mu je nametala okolina, u njegovim umnim tvorevinama kao da se sve to vratilo natrag onima što su, po njegovom mišljenju, prisvajali njegove zasluge i njegovu vojničku slavu…“
General Živko Pavlović nosio je veliki broj domaćih i stranih odlikovanja: Beli orao drugog stepena s mačevima, Karađorđeva zvezda drugog stepena s mačevima, dve Karađorđeve zvezde četvrtog stepena bez mačeva, Beli orao petog stepena, Sveti Sava petog stepena, Zlatna medalja za revnosnu službu, Medalja za vojničke zasluge, Spomenica kralja Petra Prvog, Spomenica za srpsko-turski rat 1912. godine, Albanska spomenica i Spomenica za rat 1914- 1918. godine. Od stranog ordenja i medalja dobio je: dva francuska Ordena Legije časti (komandantskog i oficirskog reda), englesko odlikovanje Svetog Mihaila i Đorđa, dva ruska odlikovanja Svete Ane drugog stepena i Svetog Stanislava drugog stepena, Rumunsku krunu drugog stepena i Rumunsku zvezdu trećeg stepena, tri grčka odlikovanja Ratni krst, Medalju za vojničke zasluge i Đorđev orden trećeg stepena, češki Ratni krst i bugarski Orden za vojne zasluge trećeg stepena.
Ovako je poslednje trenutke života generala i akademika Živka Pavlovića opisala „Pravda“:
„Iako se njegovo zdravlje sasvim pogoršalo, general Pavlović je bio pri punoj svesti. Svome sinu Aleksandru, koji je sedeo pored postelje, kazao je: `Aco, sine, nema ništa od mene`. To je bilo oko podne, a već u dva popodne general je promenio svet. A samo dva, tri dana ranije svom dobrom prijatelju pukovniku u penziji Đorđu Jovanoviću je izrazio želju da poživi još dve, tri godine da bi završio svoje delo Beogradska operacija 1915.“
U večnost se preselio veliki vojni komandant i vojskovođa, još jedan od malog broja onih koji su vodili vojsku u najsudbonosnijim događajima novije srpske istorije. Veliki vojnik sklopio je oči za navek. Duboke i mudre oči koje su nebrojano puta sagledavale staze srpske vojničke slave i velikih ratnih pobeda. U Panteonu narodne zahvalnosti, generalu Pavloviću pripalo je lepo i značajno mesto – mesto do velikih vojvoda Radomira Putnika, Živojina Mišića i Stepe Stepanovića.
Kao desna ruka vojvode Putnika na položaju pomoćnika načelnika štaba Vrhovne komande – i na mnogim drugim položajima, važnim i odgovornim, general Živko Pavlović sjajno je dokazao visoke vrline vojnika, rodoljuba, vojnog mislioca, dubokog i oštroumnog stratega. Sin sela, on je bio oličenje svih nepresušnih snaga koje selo, zdravo i neistrošeno, pruža zemlji u časovima kad su veliki ljudi najpotrebniji. On je hteo i umeo, naoružan ne samo svojim urođenim darom za vojna znanja, već i retkom vrednoćom, da razvije svoje velike odlike. Bio je jedan od najznamenitijih stručnjaka za ratovođenje zabeleženih u istoriji Prvog svetskog rata. Jedan od najelitnijih nosilaca vrlina srpske vojske i zasluženi član Srpske kraljevske akademije.
Dragoljub Janojlić