BLISTAO I NA DASKAMA KOJE ŽIVOT ZNAČE

Prvi put smo razgovarali kad je došao u „Gošu“ da traži posao. Znao sam da je sin mog bivšeg direktora u Radio-novinskoj organizaciji „Jasenica“ , profesora Jovana Ristića i da je diplomirao na Filološkom fakultetu u Beogradu. Ranije sam ga gledao u nekim predstavama Gradskog pozorišta i u sećanju nosio veoma lepe utiske o ulogama koje je tumačio. Bio je nenadmašni Zdravko u predstavi „Đido“, a pamtim ga i kao izuzetnog recitatora. Divio sam se njegovom glumačkom umeću. Stihove je govorio glasom koji je plenio publiku i sve nas koji smo voleli da ga čujemo.

            Naš susret u kancelariji za goste „Goše“ nije trajao dugo. Već posle njegovih prvih rečenica i jasnih odgovora na moja pitanja, uverio  sam se da će on, profesor Nenad J. Ristić biti dobro  kadrovsko osveženje petnaestodnevnog lista i drugih glasila u sklopu Centra za informacije. Ukratko sam ga upoznao s kadrovskom politikom i načinom prijema kandidata za novinare i rekao da već sutra može doći na posao, pa nek proba, ako mu se svidi, može u radni odnos.  Za preporuke od nekih  uticajnih ljudi iz grada  da bude primljen za  novinara, nije bilo potrebe.

            Njega je za taj posao preporučivao visok stepen obrazovanja, ali i to da se u gradu već bio afirmisao kao dobar glumac. I jedno i drugo uklapali su se u veoma ambiciozne planove Centra za informacije „Goša“, pogotovo što je „plava knjiga“ razvoja informativne delatnosti, pored ostalog, predviđala i uvođenje jednog zahtevnog  medija, kakva je televizija. On je, zaključio sam iz kratkog razgovora, posedovao sve kvalitete da tom cilju pruži puni doprinos.

            Ispratio sam ga do glavnog ulaza u upravnu zgradu, pružio  mu ruku i rekao: vidimo  se sutra. I bilo je tako. U redakciju je došao među prvima. O ramenu je nosio oficirsku torbicu u kojoj je bila beležnica i pisaći pribor. Dogovorili smo temu za sledeći broj fabričkog lista i on je odmah krenuo na prvi novinarski zadatak. Kad mi je predao tekst, poželeo sam mu uspeh u poslu koji je bio rezervisan za ambiciozne i disciplinovane pisce.

            O tome kako je doživeo prvi novinarski zadatak, u jednom prigodnom tekstu napisao je ovo:

            „Dao mi je prvi radni zadatak – pisanje teksta o godišnjici pogibije borca NOR-a. Na izgled ništa lakše, ali… Iščitavam podatke, gledam fotografiju, beli papir u pisaćoj mašini. Reči i slova otimaju se i beže iz rečenica, a sat otkucava, minuti prolaze. Počeo sam da shvatam zašto je vreme novinarstvu najveći protivnik. Tehnički urednik čeka na moj tekst da `zatvori` stranu i pošalje rukopise u štampu. U štampariji mašine ćute, slovoslagači čekaju, nervozni. A Dragan, glavni i odgovorni urednik – smiren, ili se to meni činilo? Prođe nečujno ponekad kraj mog stola, ovlaš pogleda beli papir u pisaćoj mašini… i tako prenosi tehničkom uredniku, ali i ja da čujem: `Evo, sada će Riki, završava…` Ma kakvi… Daleko je to tada bilo od  završetka, pre je nagoveštavalo početak odluke, da se ipak  batali taj zanat, kako mi Dragan reče, na vreme. Nije to za mene. Još i ta pisaća mašina.  Izdajnički ćuti, i oglašava  svima u redakciji moju neveštost u kucanju. Nije baš da nisam umeo, ali se prsti sada zapetljali, misao zaglibila, pa ni makac. E, taj prokleti vremenski tesnac. Krajičkom oka vidim Dragoljuba u drugom delu Redakcije kako samo `veze` po novom tekstu i priprema za objavljivanje novu temu…“

            Čudno mu je izgledao njegov prvi tekst u listu. Prigodno štivo, ali na vidnom mestu u novinama plasiran,  kao da se nekako raskrupnjao, uz fotografiju došao još markantniji. Ljudi ga s pažnjom čitali.

            I opet njegovo sećanje, ovoga puta kako je reagovao  glavni i odgovorni urednik kad je novi broj lista stigao u Redakciju:

            „Kolega Ristiću, red je da se zalije prvi tekst, predvodio  je horsku čestitku Redakcije, te i zalismo kako to dolikuje…“

            On je već na startu ispoljavao znake da će biti dobar novinar. Pokazivao je interesovanje za sve radnje koje je podrazumela novinarska profesija. Lično sam bio veoma zadovoljan što u novinarskom timu imam nekoga ko se interesuje za sve aktivnosti  u nastajanju novine. Nije bio obavezan, ali je sa velikim zanimanjem pratio prelom lista i proces njegovog štampanja. Vremenom se uključivao i u druge fabričke medije, kakav je bio radijski program Studija „Goša“. Imao je lepu boju glasa. Njime je, pored novinarskog, davao i odličan spikerski ton.

            Pripadao je onom delu novinarskog tima koji nije žurio kući. Od prvog dana shvatio je sve specifičnosti posla u koji je ulazio i kome se sasvim predavao. Učio je brzo i pokazivao interesovanje za naredne poteze u snaženju informativne  delatnosti, koja je prerastala u složenu i perspektivnu celinu u Industriji opreme i vozila „Goša“, koja je u to vreme krupnim korakom išla ka vrhu srpske mašinogradnje.

            Njegov novinarski vek počeo je 1980. godine. Kao poslenik u fabričkom novinarstvu, započeo je saradnju s „Tanjugom“ i  „Privrednim pregledom“, a bio je zastupljen i u programu  Radio Beograda. Vremenom je stupio u saradnički odnos sa Redakcijom na srpskom jeziku Radio Novog Sada. Javljao se u informativnoj emisiji „U Republici“ i emisiji o ekologiji „Pod staklenim zvonom“. U dnevnoj štampi objavljivao je kratke priče i pisao za časopis Muzeja pozorišne umetnosti Srbije „Teatron“.

            Imao je značajan udeo u osnivanju Studija „Goša“, čiji program je u etar išao preko talasa Radio „Jasenice“. „Gošin“ radijski program bio je veoma slušan. „Čelični vez hala“ – naziv je emisije o zanimljivim ljudima, koji su pisali istoriju Palanke i „Jasenice AD“. Pred Nenadovim mikrofonom našla se i Dara Švajserska, prva žena zavarivač u fabrici. Govorila je iskreno: „Posle oslobođenja nisi mogao da pričaš svašta ko danas, odma dođe Ozna, pa u aps…“ Njegov gost u emisiji bio je i Panta Sotir, uglađeni gospodin u Odeljenju avionskih svećica pre Drugog svetskog rata: „Dođem iz fabrike, doteram se, utegnem odelce, namirišem, pa u grad, u kafane, a bilo ih uuuu… mnogo, baš mnogo.“

            Nenad je vremenom dobro ispekao zanat. Sećam se da jednom prilikom nisam mogao odmah da nađem odgovarajući naslov za kolegin tekst o kombajnu za ubiranje voća, koji je tada bio izložen na Novosadskom sajmu, gde je dobio medalju. Na sjajnu ideju kako treba da glasi naslov, došao je Nenad. Rekao je: „Kombajn ubro medalju“. Taj, Riki ni jedan drugi. Pružio sam mu ruku i iskreno zahvalio na pomoći.

            On je po isteku mog drugog mandata, preuzeo  dužnost glavnog i odgovornog urednika „Gošinih“ glasila. Novoj ulozi u  fabričkoj informativi  nije se naročito obradovao. Pokušavao sam da mu objasnim zbog čega više neću biti na tako odgovornom mestu. Podsetio sam ga najpre da sam uvek govorio kako večiti urednici prave loše novine. A on je tada već bio dobro savladao novinarski zanat i pokazao da  je  sasvim dorastao funkciji koja mu se nudi.

            S mojim predlogom da nastavi tamo gde sam ja kao glavni i odgovorni urednik stao, sasvim se saglasio i tadašnji predsednik Kolegijalno-poslovnog organa „Goše“, dipl. građevinski inženjer Tihoslav Tošić. U razgovoru koji smo vodili o značajnoj kadrovskoj promeni u Centru za informacije, posebno je cenio to što  sam za glavnog i odgovornog urednika preporučio  Palančanina,  koji je uz to posedovao i ljudske i novinarske kvalitete.

            Mene je posle „Goše“ čekalo  radno mesto u NIP „Politika“ sa radnim  obavezama u „Ekspresu“. Na Nenadovo insistiranje ostao sam još neko vreme u fabrici, gde sam vodio Službu za odnose s javnošću, ali sam  pisao i tekstove za fabričke novine. Istovremeno sam pomagao da proradi Televizija „Goša“, čije osnivanje je bilo predviđeno u srednjoročnom programu razvoja informativne delatnosti u Složenoj organizaciji udruženog rada. On je tome dao veliki doprinos. Posebno se postarao da novi medij proradi u skladu sa svim zakonskim propisima.

            Tako je postao osnivač  Televizije „Goša“, tada druge lokalne televizije u Jugoslaviji, posle one u Kopru. Emitovanje eksperimentalnog programa išlo je iz improvizovanog studija u Titovoj Spomen radionici. U to vreme Nenad je nadzirao formiranje TV studija u zgradi nekadašnje Zaštitne radionice pod čijim krovom su bile redakcijske prostorije Centra za informacije i Muzej „Goša II“. U etar su svakoga dana išle slike, ne samo iz rada fabrike i sa međunarodnih šahovskih turnira u organizaciji „Goše“, već i okoline.

            Njegov kasniji prelazak u TV Ju info kanal u Beogradu bio je prirodan korak u  novinarskoj karijeri. Razgovarali smo o tome, naročito o programskoj orijentaciji medija u povoju, a bio sam sasvim siguran da će zablistati na televizijskom nebu Srbije. Na njegov predlog javljao sam se u jutarnjem programu s područja koje sam pokrivao kao stalni dopisnik „Politike Ekspres“. Gledanost je rasla i on mi je u jednom trenutku ponudio mesto šefa deska. Da nisam bio u radnom odnosu u Kući „Politika“, možda bih to i prihvatio mada mi je  sasvim odgovarao rad u pisanom mediju.

            Nenad je sjajno obavljao poslove glavnog i odgovornog urednika Informativnog programa pomenute televizije.  Poseban pečat njenom programu dao je autorskom emisijom „Dokumenti“ u kojoj su gostovali ljudi od ugleda, a kao urednik programa za kulturu, i u onima koje su emitovane pod naslovom „Scena“ i „Stav“.

            Kao TV lice brzo je bio zapažen u medijskom prostoru Srbije. Iz nekoliko televizijskih kuća stigle su primamljive ponude. Prihvatio je, međutim, onu koja je došla iz RTS-a, gde mu je povereno uređivanje informativnih emisija, među kojima je  kruna bila centralna informativno-politička Dnevnik u 19.30. Čitavu deceniju uređivao je i bio komentator prenosa značajnih događaja u zemlji i svetu. Prenosio je, uz ostalo, i svečano otkrivanje  spomenika Nikoli Tesli kraj Nijagarinih vodopada, a povodom 150 godina od rođenja tog velikog srpskog i svetskog naučnika.

            Za njega se može reći da je bio specijalista za televizijske prenose mnogih događaja, kao što je bila sahrana blaženopočivšeg patrijarha srpskog Pavla, ali  i uvođenja u tron vrhovnog poglavara SPC, njegove svetosti patrijarha srpskog Irineja. Prvi prenos tog događaja je realizovao iz Sabornog hrama u Beogradu, a potom oktobra 2010. godine i iz Pećke patrijaršije. Tri godine docnije prenosio je  svečanost iz Niša povodom obeležavanja 1700 godina od donošenja Milanskog edikta.

            Prenosio je i proslave značajnih istorijskih datuma kao što su dva veka Prvog i Drugog srpskog ustanka, stogodišnjica Kumanovske bitke i sto godina od iskrcavanja srpske vojske na Krfu u Prvom svetskom ratu. U direktnom TV prenosu izveštavao je sa sahrane  bivšeg predsednika SRJ i haškog sužnja Slobodana Miloševića u Požarevcu. Njegov glas čuo se i sa Oplenca maja 2013. godine sa prenosa i sahrane zemnih ostataka kralja Petra Drugog Karađorđevića, kraljice Marije, kneginje Olge i kneževića Nikole, a maja 2016. i kneza Aleksandra Pavlovog  u kripti crkve Sveti Đorđe.

            Čitavu deceniju prenosio je Svetosavske svečanosti i promociju najmlađih oficira Vojske Srbije ispred Doma narodne skupštine, ali i mnoge vojne parade u Beogradu kakva je bila ona  „Korak po korak pobednika 2014“ kojoj je prisustvovao i predsednik Rusije Vladimir Putin. Uz to vodio je i političko-informativne emisije tokom predizbornih aktivnosti za lokalne, parlamentarne i predsedničke izbore u kojima su predstavljani stranački programi i kandidati.

            Blistao je na mestu odgovornog urednika Redakcije Dopisništva RTS-a zajedno sa svojim saradnicima iz 22 televizijska dopisništva u Srbiji, koji su svakodnevno donosili priloge iz života  tzv. „malih sredina“, a program Javnog medijskog servisa boji i informacijama iz kulture, dosledan  da i takvim  uređivačkim radom, podseti na zabeleženu misao da sve lepe stvari, kao reke dolaze iz provincije.

            Autor je dve zapažene knjige iz teatrologije: „Džumbusana u Centralu“ i „Razbibriga u baraci br. 8“ u kojima je doneo potpuno nova saznanja o pozorišnom životu u okupiranoj Srbiji tokom Drugog svetskog rata. Knjigom „Džumbusana u Centralu  – pozorišni život u Palanci (Smed.) 1941 – 1944“ pružio je, kako su ocenili teatrolozi, zapažen doprinos rasvetljavanju pozorišnog života za vreme okupacije. Zato je i rad na magistarskoj tezi „Pozorišni život u Zavodu za prinudno vaspitavanje omladine u Palanci (Smed.) 1942 – 1944“ sagledao kao potrebu kazivanja pune istine o ovoj umetničkoj delatnosti u osobenoj ustanovi Nedićeve Srbije, koja je trebalo da mlade ljude  (pre)vaspitava u duhu „Nove Srbije“.

            O tome kako je i zašto započeo rad na magistarskom radu, koji je kasnije objavio i kao knjigu, ostavio je ovaj zapis:

            „Sa zebnjom i nekim dotada nepoznatim strahom otvaram fasciklu. Prelistavam sakupljeni materijal  za magistarsku tezu, dane provodim po arhivima i bibliotekama, uredno složene podatke, zapise koji upućuju kuda i kako treba da obelodanim snove naših očeva kad su bili dečaci, njihovo upinjanje da se ne prekine nit koja ih veže za nadu, sam život i u tim, logorskim uslovima. Nalazim daleku, jedva uhvatljivu vezu sa njima (bar:  cela Srbija je danas logor, a ja u njemu!) Neku vidljivu slutnju, mučninu, tegobu u svakom slučaju (na momenat je identifikujem kao nekakav nedefinisani prestup, krivicu što to  činim) odbacujem ljutito.“

             Autor pogovora Petar Marjanović je u dužem radu istakao kako nema sumnje da je korisno što se Nenad J. Ristić opredelio da prouči delatnost Dramske sekcije u Zavodu za prinudno vaspitavanje omladine u Smederevskoj Palanci za vreme Drugog svetskog rata – ustanovi čiji je zadatak bio da duhovnim i telesnim radom prevaspitava mladiće i devojke (od 14 do 25 godina) koji su bili pod uticajem  levičarskih ideja.  U prkos utisku da je reč o pozorišno nereprezentativnom  uzorku, mislim da su rezultati istraživanja do kojih je došao valjan prilog proučavanju teatarskog života u Srbiji za vreme ratnih godina, tim pre što je reč o  ustanovi kakve, u to vreme, u porobljenoj Evropi nije bilo. Pri tom uvažavam i okolnost da je bio pred složenim zadatkom zbog delikatnosti razjašnjenja dileme: da li je Zavod u Smederevskoj Palanci bio kazamat za mlade levičare ili pribežište koje je, smišljenom kulturnom politikom, trebalo da spase mladi naraštaj Srbije od pogroma?

            U osnovi ove Nenadove knjige je magistarski rad odbranjen na Fakultetu dramskih umetnosti  u Beogradu 1999. godine. Kada se ova njegova knjiga razmotri u celini, jasno je da je  ona upotpunila saznanja o pozorišnom životu u unutrašnjosti Srbije za vreme  Drugog svetskog rata, o čemu se malo zna. On je uspeo  da, na skromnom uzorku jedne amaterske pozorišne družine koja je radila u osobenim uslovima, dokaže da je pozorište uvek,  pa i u vremenima smutnim, duhovna potreba ljudi, mesto gde je ljudsko biće podstaknuto da misli i da se suoči sa istinom sveta i sa samim sobom.

            Pet godina ranije objavio je knjigu „Džumbusana u Centralu – pozorišni život u Palanci (Smed.) 1941 – 1944“. U njoj je obelodanio kako je i sam mnogo godina kasnije počeo da glumi u Gradskom pozorištu:

            „Sve je, nekako, započeo za tim stolom. U stvari, mnogo ranije. Još onda kad me je otac, kao osmogodišnjaka, uputio u tajne glumačke zanesenosti recitujući mi Hamleta. Nisam mnogo razumeo, ali sam osećao da u melodiji  tih stihova živi jedan drugačiji svet, dalek i tajanstven. Pokušavao sam, krišom, da izdeklamujem  `Praćke i strele sudbe obesne`, ispružene ruke, podbočen  i poluzatvorenih očiju, unoseći u glas patetiku dečjeg oponašanja sveta igara starijih. Pozorište je tada ugrabilo deo moje ličnosti.“

            U pogovoru svojoj prvoj knjizi, napisao je i ovo:

            „Tim počecima moje privrženosti pozorišnoj umetnosti prisećao sam se i te večeri. Za stolom, koji smo, s prvim prolećnim danima, iznosili na trotoar ispred  Galerije moderne umetnosti, vodio se razgovor o našem, Palanačkom pozorištu. Omiljenoj temi na par kvadratnih metara pločnika, koji smo, delovima nečijeg rashodovanog inventara, vremenom, većina nas poštovalaca negdašnjih dugih sedenja i različitih raspri u Pozorišnom klubu, sudbinskom mestu druženja palanačkog vrcavog duha  – sada omeđili ovde pred Galerijom…“

            Njegovu monografiju „Džumbusana u Centralu – pozorišni život u Palanci (Smed.) 1941 – 1944“ , kako u recenziji navodi Milutin Mišić, karakteriše nekoliko posebnosti. Ona govori o jednoj pozorišno  posebno posvećenoj sredini u kojoj privrženost pozorišnom izrazu,  bilo da je reč o akterima ili gledaocima, ima dugu i uspešnu tradiciju… Posebnu aromu ovoj monografiji daje stil kojim je pisana. I sam autor je  svojevrstan učesnik u kasnijim pozorišnim odnosno skorašnjim  teatarskim zbivanjima u Smederevskoj Palanci pa iz njegovih redova odiše ta zaljubljenost u pozorišno podvizništvo i umesto hroničarski hladnog, analitičarski suvog kazivanja, čitaocu nudi jedno ne samo uzbudljivo nego i dinamičnije štivo.

            Nenad je kao član amaterskog pozorišta u Smederevskoj Palanci ostvario niz uloga: Arman (Kolomba), Valter (Tartif), Nik (Ko se boji Virdžinije Vulf), Milih (Zavera), Zdravko (Đido)… Rođen je 1955. godine u Beogradu. Osnovnu školu i Gimnaziju je završio u Palanci. Diplomirao je na Filološkom fakultetu u Beogradu – grupa jugoslovenske i opšte književnosti. Magistrirao je na Fakultetu dramskih umetnosti  u Beogradu. Profesionalno se bavio novinarstvom – najpre u Centru za informacije Industrije opreme i vozila „Goša“, zatim u TV Ju info kanalu i RTS-u.

            Mr Nenad J. Ristić se okitio mnogim nagradama i priznanjima. Dobitnik je „Zlatne značke“ Kulturno-prosvetne zajednice Srbije, „Zelenog beočuga“ Kulturno-prosvetne zajednice Beograda, Nagrade za doprinos unapređenju informisanja u Srbiji „Miša Anastasijević“, dvostrukog priznanja za produkciju na Međunarodnom  festivalu televizijskih  minijatura „Grand prix“, a zajedno  sa Dopisništvom RTS i Svetosavske nagrade za 2011. godinu.