Na vest o smrti Nenada J. Ristića: UGASILA SE ZVEZDA NAŠEG NOVINARSTVA

Ugasila se još jedna zvezda srpskog novinarstva. Umro je Nenad J. Ristić. Ova vest je na žalost tačna i bolna za sve nas koji smo ga poznavali, s njim radili i prijateljevali. Otišao je sa životne scene u naponu stvaralačke snage kad je još mogao da doprinosi  našoj infarktnoj profesiji za koju se sudbinski opredelio i u kojoj se najviše trošio.

Sve mi se čini kao da je juče došao u „Gošu“ da pita za posao. Bilo je to sedamdesetih godina prošlog veka. Do tog dana znali smo se samo „iz viđenja“. Bio je sin mog direktora u Radio-novinskoj organizaciji „Jasenica“ Jovana Ristića. Ali to na njegov prijem nije imalo uticaja. Već posle prvih rečenica koje je razmenio sa mnom, kao tadašnjim glavnim i odgovornim urednikom „Gošinih“ glasila, zaključio sam da „ima štofa“ za posao koji mu je bio profesija do kraja života.

Zato sam i njemu kazao isto što i drugima koji su pre i posle njega izražavali želju da rade u informativnoj službi „Goše“ da dođe mesec dana i proba, pa ako mu se sviđa novinarski posao, da stupi u stalni radni odnos. Otišao je zadovoljan, bar sam takav utisak stekao, a sledećeg jutra se pojavio u Redakciji sa kožnom oficirskom torbicom i novinarskim priborom. I odmah je dobio radni zadatak kome je prišao prilično odgovorno i stvaralački vrlo nadahnuto.

U danima koji su sledili savlađivao je jednu po jednu lekciju iz novinarstva što njemu, kao profesoru književnosti, nije teško išlo. A ja sam se bezgranično radovao što Centar za informacije „Goša“ dobija još jednog velikog zaljubljenika u novinarsku profesiju i što za saradnika imam osobu sa kojom mogu pričati i o poslu za koji smo bili dobro plaćeni, i o novim knjigama, i o filmu,  i o  pozorištu, i o….

Nenad, moj drug Riki, kako sam ga najčešće oslovljavao, dobro je razumeo ono što sam stalno ponavljao saradnicima – da u novinarstvu nema radnog, ali ni slobodnog vremena, ali i to da je reč o  zanimanju koje je lepo samo ako se iz njega na vreme izađe. On je, smem to reći, više nego drugi osećao da se novinarstvo uči u hodu, na svakom mestu i u svakoj prilici. I od početka je shvatao da je novinar stalno na radnom zadatku, pa čak i u kafani u kojoj su se rađale ideje i množile interesantne teme.

Njegova uloga u razvoju Centra za informacije, kao snažnog informativnog organizma tada moćne fabrike, bila je izuzetno velika. Pripalo mu je u deo, kao čoveku iz pozorišnog života grada, da formira i osmisli radio program Studija „Goša“. „Plavu knjigu“, koja je sadržala petogodišnji program razvoja informativne delatnosti u fabrici, proučio je od prve do poslednje stranice. Ta njegova odanost  poslu doprinela je da me, posle isteka mandata, zameni na mestu glavnog i odgovornog urednika. Preuzimajući teško breme vođenja Centra za informacije, držeći se „plave knjige“ kao svetog pisma razvoja informativne delatnosti, uspeo je da osnuje i osmisli program prve lokalne televizije u Srbiji. Pre „Goše“ takvu televiziju imao je samo Koper.

Hodajući uzlaznom novinarskom putanjom, stigao je do Beograda i do „Ju info“ kanala. Bio je alfa i omega te veoma gledane televizije. Kao tada stalnom dopisniku „Politike ekspres“, ponudio mi je saradnju što sam sa zadovoljstvom prihvatio. Kroz rad su jačale naše kolegijalne i prijateljske veze koje se nikad nisu prekidale, pa ni kad je postao urednik u RTS. Nenad je umeo da se raduje uspehu drugih i zato je u programu, uslovno rečeno velike televizije, uvek nalazio prostora da afirmiše prave vrednosti.

Vest o njegovoj bolesti primio sam s nevericom. Da mi to nije rekla njegova supruga Ljilja, mislio bih da je šala. Pre toga mnogo puta smo sedeli u baštama palanačkih kafića i razgovarali, najčešće o izazovima i aktuelnom stanju u srpskom žurnalizmu. Nikad se nije žalio na zdravlje. A trošio ga je nemilice, sad je bar to jasno. „E, moj Drane, bolest ume da ponizi čoveka kao niko“ – kazao mi je nedavno dok je ležao u bolničkom krevetu. I ubrzo je promenio temu: „Kad će knjiga?“ – upitao me. Nadam se uskoro – odgovorio sam. Kroz glavu mi je u trenu prošao tekst koji je napisao o mom novinarskom i književnom radu.

Moram reći da sam se malo i postideo pred njim. Jednom prilikom, dok smo pili kafu,  rekao sam da idem u penziju i da treba malo „da prikočim“, a on je u pomenutom tekstu napisao da mi samo to ne veruje. I bio je u pravu – pišem još, pišem… E, moj druže, evo prilike da ti se izvinim, mada znam da se zbog te moje nedoslednosti nikad na mene ne bi naljutio. A i sam znaš – pričali smo – jednom novinar uvek novinar, i tako do sudnjega dana. Ali, i ovo da ti kažem: vest o tvojoj smrti primio sam na novinarskom zadatku, u Matici iseljenika u Beogradu. Tamo je bilo prilično naših zajedničkih prijatelja. Samo tebe nije, moj dobri i neprebolni druže.

Nekadašnja Redakcija „Goše“ se, moj dragi Riki,  osipa. Nema našeg čika-Baje, Đure, Ljube, Ljilje. Od četvrtka ni tebe. Nađi ih, obavezno. Uvećava  se, raste naša nebeska Redakcija…

Dragoljub Janojlić