”Stvarnost”: DRAGOLjUBU JANOJLIĆU NOVINARU NAŠEG PORTALA NAGRADA UNS ZA ŽIVOTNO DELO

Nagrada Udruženja novinara Srbije Dragoljubu Janojliću – za životno delo, biće uručena u Beogradu, u sredu, 21. decembra.

Uz čestitke uvaženom kolegi Dragoljubu Janojliću, članu redakcije Internet portala „eSTVARNOST“ od osnivanja, povodom dobijanja najviše novinarske nagrade – za životno delo – objavljujemo i ovaj intervju.

Kako ste doživeli dodeljivanje Nagrade za životno delo Udruženja novinara Srbije?

Ona je, pre svega, veliko priznanje mom četiri i po decenije dugom novinarskom stažu provedenom na stalnom radu u četiri redakcije: „Naša vojska“ u Ljubljani, RNO „Jasenica“, „Goša“ u Smederevskoj Palanci i „Politici EKSPRES“ u Beogradu. To priznanje je, dakle, kruna mog rada u srpskom i jugoslovenskom žurnalizmu. Dobro je da sam ga dobio u poznim životnim godinama kada se valjano može sagledati moj novinarski učinak koji je sabran u više ukoričenih kompleta novina u kojima sam radio. U svakom slučaju godi mi što sam na početku treće decenije novog veka počastvovan tako visokom, prestižnom nagradom.
Kad i gde ste počeli da se bavite novinarstvom?

Prve tekstove za novine napisao sam kao gimnazijalac i objavio ih u lokalnom listu „Naša komuna“. To su na samom početku bile vesti iz rodnog sela, koje su uglavnom objavljivane bez naslova u stalnoj rubrici „Pabirci“, ali s mojim inicijalima u potpisu. Ni danas ne bih umeo da opišem svoju neizmernu radost kad sam u novinama ugledao svoj prvi prilog. Bio sam uporan i stalno sam rukom ispisivao informacije i nosio ih u Redakciju „Naše komune“, koja je tada bila u polupodrumskim prostorijama sadašnjeg Gradskog pozorišta.

Ozbiljniji rad, ako tako smem reći, krenuo je u Redakciji „Naše vojske“ u Ljubljani, koja se nalazila u zgradi Doma JNA na Trgu osvobodilne fronte 13. Glavni i odgovorni urednik, potpukovnik Ivica Škreblin poverio mi je praćenje slobodnih aktivnosti vojnika i starešina 9. armije, a potom su na red došle i druge teme. List je štampan dvojezično – na srpskom i slovenačkom. To je bio jedan lep period mog novinarskog rada kada sam savlađivao novinarski zanat i sticao dragoceno iskustvo.
U kojim medijima ste objavljivali tekstove?

Osim u pomenutim, objavljivao sam ih u boračkom listu „TV-15“ u Ljubljani i u listovima drugih armijskih oblasti: „Za domovinu“ u Zagrebu, „Vojnik“ i „Graničar“ u Beogradu, „Glas Jadrana“… U Ljubljani sam napisao i prvi tekst za rubriku „Iz vojničkog života“ dnevnog lista „Politika EKSPRES“.

Oprobao se i kao TV novinar: U Studiju TV „Goša“ 1986. godine

Poduži je spisak novina u kojima sam sarađivao, a spomenuo bih kragujevački „Lid“, frankfurtske „Vesti“, „Ju novosti“, „Glas osiguranika“, „Crveni signal“, smederevski „Glas“, „Reč Pomoravlja“… Pisao sam i za novine u dijaspori. „Srpski svetski glas“ u Melburnu objavio je i moj feljton po knjizi „Zatočnik oficirske časti“ i seriju tekstova iz Šumadije.

Koje su vaše najlepše uspomene na novinarski rad?

Mnogo toga je u sećanju i prosto se mučim šta da izaberem za ovu priliku. Ja sam mnogo voleo svoj posao i nikad ga nisam doživljavao kao kuluk. Na teren (kad sam postao stalni dopisnik „Politike EKSPRES“) odlazio sam vidno raspoložen i uvek sam se radovao kad „iskopam“ neku dobru temu. Odlazak „preko pruge“ (Topola i Aranđelovac) ispunjavao me je nekom posebnom radošću i nikad nisam brinuo da li ću se otuda vratiti bez dve-tri tiražne teme u beležnici. U Topoli sam znao da ću sresti kolegu Negu Jovančevića, Radišu i Mićuna u Centru za kulturu „Dušan Petrović Šane“ ( kasnije «Zadužbina kralja Petra Prvog Karađorđevića»), Jovu Tanaskovića u „Podrumima“ PIK „Oplenac“, a u Aranđelovcu kolege i prijatelje za ceo život: brata Dragana Todorovića i sestru Radu Milovanović.

Lepe uspomene poneo sam i na kolege iz Ljubljane: na zamenika glavnog i odgovornog urednika „Naše vojske“, kapetana Miodraga Kocića, administratora, zastavnika Čvorovića, snimatelja „Zastave filma“ Ludviga Štibuhara (s njim sam pratio vojne vežbe TO Slovenije), pa kolege iz foto-laboratorije, šefa Lojzeta i Alenku Marter, naravno i kolege novinare: Borisa Tkačika (posle vojske šef kabineta Edvarda Kardelja u Beogradu), Janeza Govehara, Mitju Cijuhu, Janka Močnika, Svatopluka Krasnika…

Šta bi ste voleli da zaboravite u vašoj novinarskoj karijeri?

To je svakako vreme vladavine SPS u Smederevskoj Palanci i njegovih rukovodilaca koji ne zaslužuju ni da im u ovoj prilici spomenem ime. Palanački desničari smatrali su da sam okoreli komunista, a levičari da sam rojalista. A ja sam samo radio svoj posao. Da objasnim ovo: direktor i glavni i odgovorni urednik „Politike EKSPRES“ Slobodan Jovanović me jednom prilikom sreo u redakciji, pred kancelarijom Dopisničke službe, i kazao: „Janojliću od danas, pa dok ti ne kažem dosta, Oplenac i Karađorđevići su ti pod „a“. A u novinarstvu se urednička, baš kao ni carska, ne poriče. Mnogi su mi tada, onako „prijateljski“, govorili kako treba da se manem tema o Karađorđevićima, a ja sam dobro znao da baš one dižu tiraž.

Na području s kojeg sam pisao za „Ekspres“ (Podunavski i deo Šumadijskog regiona) socijalisti su jedno vreme vladali u većini opština, ali s njima osim u Smederevskoj Palanci, nisam imao problema, kao što ih nije bilo ni kasnije kad je odborničku većinu u Skupštini opštine Rača i Topola, imao SPO.

Šumadiju približavao svetu: na Oplencu s dopisnicima „Hsinhue“, zamenikom predsednika „Goše“ i Jovom Tanaskovićem, direktorom OOUR „Podrumi“ PIK „Oplenac“

Hteo bih da zaboravim, ali ne mogu nikako kad je „crna trojka“ iz Smederevske Palanke otišla u centralu SPS s namerom da me izbace iz „Politike“. Visoki partijski funkcioner nazvao je mog tadašnjeg direktora i glavnog i odgovornog urednika Mileta Kordića i saopštio kako „tamo u Smederevskoj Palanci neki Janojlić mnogo smeta SPS-u“. Kordić se na to, kako mi je saopštio još istog dana, samo nasmejao i kazao: „Možete uzeti sve, a njega ne dam!“ Imao sam priliku da u Smederevskoj Palanci, kad su socijalisti u toj opštini izgubili vlast, sretnem tog visokog funkcionera SPS. „Ja sam taj kome ste hteli da otkinete glavu“ – rekao sam. „Janojliću, ljudino!“ – kazao je i zagrlio me, «prijateljski».

Kad bi svi vaši novinarski tekstovi bili objavljeni kao knjiga od 200 strana koliko bi bilo takvih tomova?

Mnogo – svakako. Moja mesečna radna obaveza u „Politici EKSPRES“ bila je 16 informacija i četiri rubrike. Moj radni učinak je, međutim, dostizao i do 80 naslova. (Baš sam skoro jednu svoju radnu listu dao za muzej medija u Vršcu). Moj nekadašnji urednik iz RNO „Jasenica“ Dragutin Paunić i sad kad me predstavlja svojim prijateljima, kaže: „Od njega niko i nikada nije napisao više tekstova za novine“. Ako bih sada i krenuo da ih brojim, trebalo bi mi zaista mnogo vremena.

Kad ste počeli da pišete knjige?

Sve je počelo igrom slučaja. Imao sam zadatak da za praznični broj „Politike EKSPRES“ napišem reportažu o nekoj zanimljivoj ličnosti. odabrao sam sagovornika, a kad sam se u dogovoreno vreme pojavio pred njegovim stanom u Aranđelovcu, on je bio nekud otputovao iz grada. Požalio sam se kolegi, bratu Draganu, šta me je se snašlo i on se preporučio da mi pomogne da rešim problem. „Hajdemo brate `Pod arkade` na doručak , a onda ćemo naći novog sagovornika za prazničnu temu“- pozvao me. „Hajde brate prvo da radimo, da zaradimo doručak, pa ćemo ići“ – predlagao sam. „Ne, prvo ćemo nešto pojedemo, pa ćemo posle da radimo“ – insistirao je brat Dragan. Upravnik restorana Cezar nam je servirao doručak. Sećam se, šnicle su premašivale dimenzije tanjira. „Brate, šta je ovo, k’o slonovo uvo? „To ti je, brate, standard, to sleduje gostu, a on ne mora da pojede sve“ – objasnio mi je brat Dragan, koji se početkom 90-ih nalazio na mestu direktora ugostiteljstva «Bukovičke banje».

Posle doručka krenuli smo kod čika Miće Stefanovića, nekadašnjeg zatočenika zloglasnog logora Mauthauzen, odnosno njegove filijale Ebenze. „Evo, u ovoj kući te čeka TEMA“ – kazao je brat Dragan i pritisnuo zvono. I zaista dobio sam priču za novine prvoga reda. Dok sam pisao tekst palo mi je na pamet da bih mogao da čujem ispovest još kojeg logoraša što se kasnije i dogodilo. Tako je, zaslugom brata Dragana, započela moja publicistička i književna karijera. Preduzeće „Đurđevdan 229“ u Smederevskoj Palanci Radoslava Buntića objavilo je moju prvu knjigu „Svedoci iz kuće smrti“.

Imate li najdraži tekst i najdražu knjigu?

Teško je reći šta mi je od te pisanije najdraže. Ali, da izdvojim ono što smatram „retkom knjigom“. Nisam siguran da je iko objavio zbornik pesama nastalih u logorima. „Ožiljci iz žice“ su prvu promociju imali u Beču. U ovu „kategoriju“ ubrajam i dva zbornika dinastičke poezije: „Plug i presto“ i „Sunce na maču“. A najdraži novinski tekst… ima ih. To su svakako oni koji su se odnosili na „otkrića“ iz istorije književnosti. Bilo ih je više, čak toliko da su frankfurtske „Vesti“ u nedeljnom izdanju otvorile rubriku „Nepoznato o poznatima“ koju sam punio iz broja u broj. Lepo je kod čitalačke publike, na primer, primljen napis kako je Radoje Domanović svojim đacima pitanja postavljao u stihu…

Kako biste opisali vaš rad u portalu «eStvarnost»?

Najviše priloga bilo je iz moje omiljene oblasti – kulture. Dobro je da postoji takvo glasilo, u kome je istina svetionik slobode, a angažovano novinarstvo ključ svrhe postojanja. Drago mi je da sam u saradnički odnos uključio i druge ljude od pera. U poslednje vreme «eSTVARNOST» je donela izuzetno zanimljive tekstove kakvi se, moram reći, nisu pojavljivali u drugim glasilima. Lično mislim da se kulturi mora posvetiti veća pažnja. Nema moćne ekonomije bez kulture. U kulturi su odgovori na mnoga pitanja današnjice.

Hoće li novinarstvo u Srbiji, pa i u Šumadiji doživeti bolje dane?

Radovao bih se tome. Na tu oblast gledam iz perspektive „stare novinarske škole“. Srpska žurnalistika zaslužuje bolje dane, a da li će oni doći zavisi od mnogo toga. Da bi medij ispunio svoju ulogu, mora biti nezavistan i slobodan. A to je veoma teško, jer sadržaj kreira neko ko daje pare. Voleo bih da čujem koje novine, ili elektronski medij danas nije na državnim jaslama. Naravno, portal «eStvarnost» je pravi izuzetak i primer cene slobodnog novinarstva. Koja novina danas u Srbiji živi od prodatog tiraža? Medijski poslenici, ako dobro misle svojoj profesiji, moraju težiti nezavisnosti i služiti samo istini.

Šta biste poručili najmlađim kolegama?

Pre svega, da se drže Kodeksa novinarstva. To je Sveto pismo našeg zanata. Oni koji tek počinju da jedu novinarski hleb, moraju bez obzira na stepen novinarstva, i dalje da uče. U praksi će se sresti s mnogo problema i prepreka koje valja savladati. Šta bih još poručio mladim kolegama? Da se okrenu životnim temama i „malim ljudima“, da pišu o onima koji stvaraju dela trajne vrednosti. I da ne zaborave na našeg seljaka. Neka, bar ponekad, čuju i njegovu muku. Videće, ima među njima i veoma mudrih glava. Čuće često i nešto čemu ih nisu naučile knjige.