Politički paraziti

Kako je moguće da u Srbiji, na društveno-političkom poligonu na kome se odlučuje o vršiocima vlasti, dominiraju praznoglavi, kad onih drugih – normalnih, obrazovanih i svesnih – ima više?

U praksi vidimo, ne samo da je moguće, nego je postalo pravilo.

Ali, Srbiju nisu doveli do dna samo glupi, nesposobni i zli (nisu tema ovog teksta), koji čine oko trećinu biračkog tela.

Njih je oduvek bilo.

Razorili su je i ”samoproglašeni pametnjakovići” koji bojkotuju svaki društveni angažman.

***

Naime, procenat građana koji su u ”intelektualnoj oskudici”, i koriste glavu uglavnom za podšišivanje (a u Srbiji i za gledanje režimskih televizija), sličan je u većini država. Za to se postarala ”majka priroda”.

Razlika je u tome gde se oni nalaze u odnosu na sistem.

U ekonomski razvijenim i sistemski uređenim zemljama oni su u zapećku.

Institucije, kriterijumi i izgrađena politička kultura, u dobroj meri, štite državu od političkih diletanata. Kada se pojedini i domognu položaja sistem je iznad njih.

Naravno da i u uređenim državama postoji inertno, lakomisleno biračko telo, ali retko dominantno određuje sastav vlasti (prisetimo se drugog kruga predsedničkih izbora u Francuskoj kada su glasači shvatili da je ”đavo odneo šalu” i mobilisali se da radikalka izgubi).

Zapravo, svako društvo je onoliko zdravo koliko su mu zdrave institucije, a kod nas su razorene. U Srbiji se ne dominira učinkom i zaslugama nego primitivizmom, ne pobeđuje se znanjem nego galamom, ne bira se najbolji nego najagresivniji.

To je ta ključna razlika.

***

Zašto je tako?

Zašto „pametniji i sposobniji“ gotovo da ne pobeđuju u Srbiji?

Zato što postoji mnogobrojna, specifična grupa, koja ima moć da prevaga na normalniju stranu.

Ali to ne čini.

To su oni koji ne izlaze na građanske proteste i nikada ne glasaju.

Ali sve znaju.

To su oni koji ignorišu izbore, a poslovično su besni na izborne rezultate.

To su oni koji uvek počinju priču sa „ma svi su isti“.  

To su ljudi ubeđeni da su intelektualno iznad sistema, iznad društva, iznad zadatka i obaveze da se bilo kako uključe.

Oni su iznad glasačke kutije kao što su „iznad“ i svega ostalog što podrazumeva odgovornost.

U komentarima su vrhunski politički analitičari, u svojim glavama nedostižni intelektualci, a u stvarnosti – politički paraziti.

Ubeđeni da je dovoljno što su sve „prozreli“, pa ne moraju ništa da urade.                         

Taj njihov pasivni egoizam direktno hrani ono što najviše preziru: vladavinu praznoglavih i pokvarenih.

Ironija je savršena: oni koji se smatraju najpametnijima, najviše pomažu najglupljima da biraju vlast i vladaju.

***

U Srbiji glupi i nesposobni dominiraju zato što oni drugi, koji bi mogli da promene stvar – ne učestvuju.

Granica njihovog domašaja je njihov ego, a taj ego je najbolji prijatelj svakog autoritarnog režima.

Elem, Srbija nije devastirana samo glupošću i pokvarenošću jednog dela svojih građana.

Ona je suštinski zarobljena sujetom društveno-političkih parazita.