Време најгорих

Повремено наступи време најгорих, у коме хуље и ниткови заузму места визионарима, градитељима и хуманистима.

Али време најгорих никада не настаје само од себе.

Рађају га страхови, заблуде и политичка лаковерност друштва које временом изгуби способност да разликује озбиљне људе од манипулатора, државнике од демагога и истину од пропаганде.

Тада популизам постаје најопаснија религија масе.

Јер популизам не тражи знање, одговорност и размишљање. Он се базира на емоцијама, бесу и вери у једноставна решења. Нуди непријатеље уместо одговора, пароле уместо политике и вођу уместо институција.

А људи, посебно у кризним временима, лако поверују у оно што прија ушима.

Зато су лажови готово увек успешни политичари у несређеним друштвима. А стара народна изрека „ко лаже тај и краде“ кроз историју се показала као прецизнија политичка анализа од многих озбиљних студија.

Србија у последњих тридесет шест година представља готово школски пример тог процеса.

Од обнове вишестраначког система 1990. године па до данас, статистика неумољиво показује да у овој земљи готово континуирано постоји између два и два и по милиона људи спремних да подрже ауторитарне, популистичке и деструктивне политике. Тај број је био довољан да најгори, кроз формално демократски процес, готово редовно освајају власт.

Мењала су се имена, мењале су се партије, мењали слогани, али је политички образац остајао исти.

Деведесетих година значајан део бирачког тела подржавао је политику ратова у бившој Југославији, националистичку хистерију и сукобе који су Србију довели до међународне изолације, економског слома и моралне катастрофе. Гласало се за људе који су производили мржњу, док су криминалци и ратни профитери постајали друштвена елита.

Тада је Србија доживела једну од највећих хиперинфлација у модерној историји света. Уништена је средња класа, разорене институције, а држава је постепено претварана у простор спојених интереса политике, служби безбедности, мафије и ратног профитерства.

После кратког периода наде након 2000. године, Србија се веома брзо вратила старим политичким матрицама. Поново су највише простора добили људи који производе страх, поделе и култ личности.

Уместо развоја демократије добили смо пропаганду власти.

Уместо државе добили смо систем режимске контроле свега.

Последњих година грађани Србије гласају за власт која свакодневно крши Устав, понижава институције, афирмише криминал и производи атмосферу перманентног ванредног стања. У земљи у којој батинаши постају „угледни људи“, криминалци пословни партнери државе, а медијска пропаганда замена за стварност, више се ни највеће афере не доживљавају као озбиљан проблем.

И управо ту долазимо до суштине.

Највећа трагедија једног друштва није када на власт дођу лоши људи. Лоших људи је било у свим епохама и свим државама.

Трагедија настаје онда када друштво почне да их прихвата као нормалне.

Када народ изгуби морални критеријум.

Када престане да се стиди лажи, насиља, примитивизма и крађе.

Јер, ниједан ауторитарни систем не опстаје само захваљујући сили, за његов опстанак потребна је и, активна или прећутна, сагласност дела друштва. Потребни су милиони људи који пристају да верују пропаганди више него сопственим очима.

Зато проблем који треба решити у Србији није само политички, већ много дубљи и опаснији. То је проблем друштва које је предуго пристајало на лаж као начин живота.

А народ који се навикне на лаж радије бира оне који га највише лажу.