Smrt kulture

Jedna bizarna situacija iznedrila je „junaka“ ove priče o tome kako je počela da se gasi i na kraju umrla – kultura.

Nisu je dotukli samo nekulturni već i diplomirani kvazi-kulturaši.

Elem, pre nekoliko godina jedan poeta je zakazao promociju svoje knjige u elitnom gradskom prostoru. On je autor nekoliko knjiga, dobitnik više nagrada…

Član je i…, biblioteke.

Da stvar bude na nivou, angažovao je i književnog kritičara iz prestonice da mu javno pohvali delo, a on će za tu „uslugu“ da mu plati 50 evra.

Ups, da ne zaboravim, poeta je jedan od diplomiranih predstavnika literarne elite grada u kome živi.

Znači ima diplomu, ne baš prestoničku, ali ima je.

Onaj kritičar malo je poranio na promociju, pa je čekajući početak lagano cirkao neku brlju.

I zapio se kritičar, mada je izgledao kao da je trezan.

Tek kada je počeo da govori jako loše o knjizi koju je trebalo da pohvali videlo se da je brlja proradila.

Nije baš da je „obrisao pod“ književnim delom člana…, biblioteke, ali, i nije da nije.

Završilo se predstavljanje knjige, uredno je poeta platio kritičaru honorar, lokalna televizija je objavila prilog, pisale su o tome i jedne novine koje su, iz određenih razloga, malo „amortizovale“ celu stvar.

Sedam dana, posle tog „književnog spektakla“ niko nije video poetu.

Ni na posao nije dolazio…

Procurelo je da je jakom rakijom, u toplini doma, lečio sramotu i tugu.

***

Elem, kultura u Srbiji nije umrla prirodnom smrću. Ona je ubijena na najgnusniji način.

Mučena, trovana, napustila nas je u najvećim mukama.

Ostali su „samo dugmići“.

A onda se pojavila kvazi-kultura i zauzela upražnjeno mesto.

Ustoličili su je lažni umetnici, tabloidni mediji i dripačka politička elita.

Okupirala nas je estrada.

„Tačku na I“ stavili su političari, koji nemilice „ulažu“ u nekulturu i afirmišu „dno-dna“ kao relevantni sistem vrednosti.

Od svih aktuelnih, belosvetskih – izama – u Srbiji se utemeljio BABIĆIZAM.

To je društveni sistem nastao spajanjem najvećih budalaština i gluposti aktuelnog doba.

Uočljivo je da država radi za tu „stvar“.

Toliko mi je muka od toga da sam počeo, čak, i da uživam u reprezentima tog poretka.

Jedna „metresa“ postala je TV zvezda.

Druga je napisala knjigu koju promoviše širom Srbije.

Kriminalac je objavio autobiografiju.

Folkerka koja se hvali da ne nosi donji veš – sakuplja umetničke slike.

Starleta-klaberka je postala novinarka.

Umetnika puna tikva, na svakom koraku pisac, slikar, glumac…

Od šezdeset dostupnih televizija, samo jedna ne laže.

Verovatno, da ni ja više nisam ja.

A, ako sam neko drugi, onda bi, bar, trebali da se upoznamo.