КА КУЛТУРИ (пише: Стеван Мартиновић)

МЕДИЈИ У НАМА

Сада већ култно остварење шпанског режисера Александра Аманабера The Others или Духови у нама је филм који говори о чудној породичној причи. Религиозна мајка живи у великој кући са послугом и својом децом која су алергична на светлост. Читава кућа је у мраку, а деца повремено осећају и чују присуство других. Одбацујући дечије страхове, мајка временом почиње да сумња да се нешто заиста чудно догађа у њеној кући.

Овакав сценарио као да се може пратити и на нашој медијској сцени. Попут разних духова, утвара и наказа прошлости или садашњости пред наше очи се свакоднавно појављују углавном једна иста лица. Вести и догађаји тендециозно се пласирају како би у целини деловали попут прозака или неког другог лека – опијата који има моћ да умири, узнемири, или скрене пажњу са битних тема. По потреби, ове методе се неретко комбинују у жутој штампи, која због ниске цене постаје све популарнија међу становништвом. У новинама које су све осим „независне“ и оне којима треба да верујемо систем извештавања заснива се на преплитању дефетизма, ширења страха, приземне менталне порнографије, нездравог промовисања стила живота, пљачки и афера. Тако ћемо у прелиставању (које је јако популарно на другом медију – телевизији) редом пратити најразличитије вести. Прве стране су по правилу резервисане за политичка препуцавања и афере уз баснословне цифре проневерених народних пара, станова и вила. У последње време пожељно је да се на страницама пред црну хронику провуче која малверзација или сексуално злостављање црквених поглавара или свештеника. Након свирепих породичних убистава и мафијашких сачекуша, прелази се на омиљену  дуплерицу која врви од звездица преко оних делова тела или сцена које (још увек) не смеју да се приказују. Након естрадних прича листањем се долази до страница које само наизглед делују нормално. Читаоцима се саветује здрав живот, препарати за мршављење, креме за подмлађивање или се појављују фотографије манекенки које три недеље након порођаја изгледају савршено. Ту је и „култура“ која се не разликује пуно од естрадне дуплерице, да би се новине завршиле страницама за мушки део популације – али опет – проневерним парама два највећа спортска друштва и њихових фунционера, хулиганима и намештеним утакмицама. Изгледа као и више него довољна доза дневних „информација“.

Након прочитаних новина уз јутарњу кафу човек у Србији има две опције – да дигне руку на себе или да престане да верује. Јер, толика количина негативних вести, порнографског садржаја и, не треба то заборавити, фрустрација која се код људи несвесно појављује јер нису мршави и затегнути, не путују на егзотичне дестинације и нису богати и срећни, у истима ствара осећај безнађа, маловерја и беса. Некада религиозни човек који је веровао у идеале и бољи живот полако почиње да живи у свету који је у тоталном мраку, свестан да заиста постоји присуство других – баш као и у филму. Ти други, били они из новина или иза завесе велике позорнице, стварају атмосферу у којој човек почиње да сумња – у себе, своје способности и могућност да нешто промени – баш као и у филму. Он је све више алергичан на светлост, на лепу реч или коју родољубиву причу, јер, тобоже, те ствару су данас анахроне, патетичне и срамотне. Па ипак, човек верује да њега то не дотиче и да је снажан да се уједно упусти у конзумирање поменутих садржаја, а да притом остане на линији здравог разума. Није ни свестан да су већ увелико медији (духови) у њему (нама) – баш као и у филму.

Стеван МАРТИНОВИЋ

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.