Četrdeset godina naučnog, prosvetiteljskog i umetničkog rada dr Mališe Stanojevića: ČOVEK VELIKIH TEMA I MALIH STVARI

-Pesnik u duši, slikar u oku, književnik  po vokaciji, bio je i ostao pojam lojalnosti kući u kojoj je radio i oličenje profesionalne vrline, posedovao je visoke organizatorske sposobnosti, retku marljivost i blagu šumadijsku upornost

 

Na Filološko-umetničkom fakultetu u Kragujevcu održan je okrugli sto povodom četiri decenije prosvetiteljskog, naučnog i umetničkog rada dr Mališe Stanojevića i njegovog odlaska u zasluženu penziju. Bio je jedan od prvih nastavnika pomenute visokoškolske ustanove i šef Odseka za filologiju kojeg je, kako je ocenio prof. dr Ivan Kolarić, umnogome oblikovao u prepoznatljivom formatu – kao zajednicu marljivih i odgovornih ljudi, kao zajednicu dobrih prijatelja.

-Na takav fakultet je želja i privilegija doći, kao i rukovoditi njime – naglasio je dekan dr Kolarić. – Onaj ko je Fakultet takvim učinio, dobro i lepo je učinio – čime je kolektivni živopis, koji je ispunio stranice obimnog zbornika, zaista i zaslužio.

Marija Lojanica je, pre svega, izrazila veliko lično poštovanje prema, kako se izrazila, „Našem Velikom Šefu, Mališi Stanojeviću“.

-Kad sam saznala da na raspolaganju imam samo dve šlajfne da u njih pretočim ono što Mališa Stanojević meni znači, moja impulsivna i instiktivna reakcija bila je: „To je nemoguće!“ Kako Vama, Mališa, rečima zahvaliti? I: postoji li dovoljno velika i jaka reč? Kako zahvaliti za lekcije iz predmeta kojih u školama nema? Za lekciju iz predmeta Vizija, Misija, Vera, Snaga, Optimizam?   Kako zahvaliti za lekciju iz ljudskosti? Kako zahvaliti za lekciju iz oprosta? Ja to ne umem… Ne na dve, ne umem ni na dvesta dve strane – reči su Marije Lojanice.

I Tomislav Pavlović ne taji kako je težak zadatak dostojno se zahvaliti ljudima koji polažu temelje, navodeći kako je zaista  teško naći reči koje  su srazmerne onom što je u radnom veku dr Stanojević učinio, i najposle onom što čovek oseća.

-Ne preterujem, nadam se, ako kažem da se u svemu što je Filološko-umetnički fakultet, sa nama u svom okrilju, postigao, vidi Mališin pečat – iskren je Pavlović.- Sve nas je nadahnuo svojim optimizmom, istrajnošću i smelošću da se uhvati u koštac sa stalnim teškoćama, hrabrio nas u svim našim nedoumicama i kolebanjima, uvek je jednostavno bio tu kada nam je trebalo. Kao mlad asistent, tada nisam ni shvatao koje je administrativne i ostale probleme trebalo rešavati kada je FILUM trebalo podići i tek tokom  vremena, kad se gomilaju iskustva, mnoga i ne baš prijatna, shvatam veličinu njegovog pregnuća. I šta onda može značiti mirovina? Ne znam ni jedne reči koja bi bila u većem neskladu sa Mališinim karakterom.

Dušan Živković, osvrćući se na  misiju Dr Mališe Stanojevića u institucionalnom kreiranju Filološko-umetničkog fakulteta u Kragujevcu i njegovu komplementarnu funkciju šefa studentske službe Filološkog fakulteta u Beogradu, naglašavajući njegov umetnički i naučni rad, izreći će, kako i sam kaže, samo mali znak zahvalnosti Mališi u jednom specifičnom segmentu – stvaranju uslova za razvoj mladih naučnih kadrova. U tom smislu, značaj dr Mališe Stanojevića u akademskoj

saradnji između Filološkog fakulteta u Beogradu i Filološko-umetničkog fakulteta u Kragujevcu, ima svoje direktne i indirektne ishode:  u direktnom smislu – u stvaranju uslova za razvoj nauke i obrazovanja u afirmaciji mnogo generacija mladih ljudi, kao  i indirektno – u upornom generisanju kreativnih akademskih pojedinaca i akademske mreže koju čine obrazovani mladi profesori.

-Pre dvanaest godina, ušavši u prostor koga nema, u fakultet koji je bio u povoju, među mnogo zabrinutih i namrštenih lica,  samo jedno lice je odjednom izronilo iz sećanja – reči su Branke Radović.- Pitala sam se ko je to bio, čiji sam lik prepoznala. Osmeh dečaka sa zelenim očima vratio me je u  studentske dane i u studentske klupe, setio i na druženje posle časova u Kolarcu, tada kultnom mestu svih studenata sa naše grupe… Kad je Mališa napisao svoju  knjigu o kralju Petru, i kada sam pročitala već u prvim rečenicama „Predgovora“ da je nastala kao plod „dugogodišnjeg istraživanja“, shvatila sam da onaj moj drug iz klase,  đavolski dečak zelenih očiju,  krije neku mnogo dublju tajnu. Čitajući knjigu, saznala sam za naše dodatne veze koje se takođe nisu u prvom momentu uočavale. Širina duha i zahvata  dovela je Mališu pisca i istraživača u interdisciplinarne vode i metode koje su i meni bile veoma bliske.

Lela  Vujošević će ga ovako „naslikati“:

-Ključni pojam kojim bih opisivala Mališinu ličnost je – pristojnost, a njegov život i rad bi obeležilo nastojanje da postigne  konzistentnost u pristojnosti. Mališa nema takmičarski poriv, već njegove aktivnosti prožimaju prijateljske veze, a etiku interesa  zamenjuje etika strasti. On je pokazao da poziv univerzitetskog nastavnika iziskuje posvećenost i strast u obavljanju raznih organizacionih aktivnosti u koje treba nesebično ulagati vreme i energiju, kao i odgovarajući stepen žrtvovanja. U toj misiji nije razlikovao struku od hobija, marljivost i ambicioznost od čestitosti, naučni rad od esejistike, profesorski autoritet od pedagoške saosećajnosti… I posle dve decenije poznanstva i saradnje sa Mališom, ostajem pri tvrdnji da je on bio i ostao – čovek bez skandala i poroka.

Miodrag Stojilović, sećajući se početaka saradnje sa Mališom Stanojevićem, predočava da je ona kroz brojne godine rešavanja praktičnih pitanja u utemeljenju studija filologije i budućeg FILUM-a, prerasla u prijateljstvo.

-S  jeseni 1996., krajem septembra, pozove me u kancelariju tadašnji gradonačelnik, tačnije predsednik Skupštine Kragujevca, Živorad Nešić – seća se Stojilović. – Kod njega zatičem dvojicu ljudi: prvi, visoki, elegantni, smireni i gospodstveni profesor dr Slobodan Grubačić, dekan Filološkog fakulteta u Beogradu;  drugi, sitnije građe, isto tako elegantan, ali slutim nešto žustriji, mr Mališa Stanojević, koordinator  nastave na tek osnovanim studijama filologije – srpskog jezika i književnosti i engleskog jezika i književnosti u Kragujevcu… Ponajviše zahvaljujući Mališi Stanojeviću, posvećenom, ambicioznom, predanom i istrajnom misionaru, jedan angažman na uspostavljanju i unapređenju nastave filologije u Kragujevcu, kao preteče današnjeg FILUM-a, izrastao je u kulturnu misiju, koja je ostavila trajan trag. Uspostavljen je istorijski luk: Kragujevac je Beogradu darivao Licej, a iz njega nastali Beogradski univerzitet vraća deo svog duga obnovom humanističkih studija. Licej se vratio u Kragujevac.

Boško Suvajdžić će reći da je Mališa Stanojević, nesumnjivo, stvaralac nesvakidašnjeg nerva i istančanog rafinmana. Čovek koji je utemeljio  Katedru za srpski jezik u Kragujevcu, stub Filološkog fakulteta Univerziteta u Beogradu preko 40 godina.  Uređivao je i vodio studentsku službu strogom pedantnošću, sigurnom  rukom i crnim naliv-perom. Pesnik u duši, slikar u oku, književnik po vokaciji, Mališa je bio i ostao pojam lojalnosti kući u kojoj je radio, oličenje profesionalne vrline. I oni koji su ga voleli, i oni drugi, Mališi Stanojeviću su priznavali visoke organizatorske sposobnosti, retku marljivost i blagu šumadijsku upornost.

-Profesor Mališa Stanojević, upravnik Nastavnog odeljenja u Kragujevcu Filološkog fakulteta u Beogradu predstavlja čoveka koji je unapredio nastavu filologije i oformio institucionalni rad fakulteta – ocena je Branke Milenković.- Međutim, naš Upravnik, Šef, svima nama simbolizuje svetionik, izvor energije oko koje smo se okupili, poput ovčica oko svog Pastira. On nam poklanja najdragoceniji dar – identitet, pripadanje periodu koji s ponosom nosimo – pripadanje „Mališinom dobu“… Mališin autobiografski identitet temelji se na njegovom kulturno-istorijskom shvatanju vremena kroz pisanu i usmenu tradiciju srpske književnosti, istražujući domete narodne kulture u savremenim uslovima.

Maja Anđelković zapaža  da se u Mališinom slučaju, sve nekako čudesno susteklo u imenu, a on, onako mali rastom, stao u ime Mališa.

-Prilikom upisivanja na Filološki fakultet prvi put sam čula za izvesnog Mališu, dakle – ne Mališu Stanojevića, nego jednom rečju – Mališu  – iskrena je Maja Anđelković.-Nije uopšte bilo bitno ni ko je dekan ni ko je prodekan, ni koji su ti profesori – jedino je bio bitan Mališa, kao, opet čudesan, susticaj alfe i omege Filološkog fakulteta. Taman što sam upisala Filološki u Beogradu, kad otvori se odeljenje u Kragujevcu, i ja se lepo, kao čovek i lokalpatriota natovaren finansijskom krizom, prebacim u Kragujevac. Kad tamo – opet Mališa. Dugo je meni Mališa bio kao mitsko biće – znala sam da postoji, ali ga nikad nisam videla. A kad sam ga videla, mislila sam da mu ljudi tepaju pa ga zovu Mališa.

Jedan od Mališinih studenata, Časlav Nikolić,  napisaće o njemu, pored  ostalog, i ovo:

-Možda je on tu misao čuo od drugog, a drugi zasigurno od drugih, ali je pamtim kao misao profesora Mališe Stanojevića, izrečenu nama, studentima, o tome šta je kultura: „Kada od svega onog što si ikada naučio oduzmeš sve što si zaboravio, ono što ostane jeste kultura“. Pošto je znao da se ishodišni format naših skromnih, individualnih bića kulture, kao i za format kulture u celini, od prvog susreta mora delati, naš profesor je, početkom oktobra 2002. godine, na prijemu nove generacije studenata – prve generacije studenata novoosnovanog Filološko-umetničkog fakulteta u Kragujevcu – sugerisao kako je  neophodno da od stupanja na Fakultet, i pre nego što će nam prema programima svojih predmeta akademski registar oblikovati drugi nastavnici, svakodnevno čitamo, sve da čitamo, i uvek  više da čitamo.

I tako čitav roj kazivanja o Mališi Stanojeviću, književniku i književnom istoričaru, rođenom u Rači Kragujevačkoj, u Šumadiji, gde je završio osnovnu školu i gimnaziju. Godine 1974. diplomirao je na Filološkom fakultetu u Beogradu, 1980. magistrirao, a potom i doktorirao. Učestvovao je u osnivanju književnog časopisa Filološkog fakulteta „Znak“. Početak njegovog književnog i umetničkog rada vezuje sa za 1974. godinu kada je objavio ciklus pesama pod nazivom  „Igra“.  Kao novinar radio je u Studentskom gradu i u redakcijama Radio Beograda. Na  Filološkom fakultetu u Beogradu dugo godina, bio je upravnik Odseka za studentska pitanja. Od 2002. do 2005. godine nalazio se na mestu upravnika Odseka za filologiju Filološko-umetničkog fakulteta Univerziteta u Kragujevcu. Osnivač je i urednik Biblioteke Licej. Priredio je i uredio Zbornik radova u spomen Radoju Domanoviću, a sa Vidosavom Stevanovićem i Tatjanom Jovićević i sabrana dela ovog satiričara. Osnivač je i idejni tvorac manifestacije „Pod orahom“ u Vučiću. Jedan je od osnivača fonda „Vožd Karađorđe“ i član  Odbora za podizanje spomenika vođi prve revolucije na Balkanu. Zastupljen je u Bibliografskom rečniku Međunarodnog slavističkog centra i Bibliografskom rečniku Centra za mitološke studije Srbije. Sada kao penzioner živi na relaciji Beograd – selo Vučić.

 

Dragoljub Janojlić

PRVI SUSRET S MALIŠOM

 

Prvo sam se sreo s njegovim knjigama, a potom i s njim, dr Mališom Stanojevićem. Bilo je to na Preobraženje, sad se više i ne sećam koje godine. Prijatelj iz Rače mi javio da se na taj dan u Vučiću održava manifestacija „Pod orahom“. Znao je da je to „moja tema“ i da ću sigurno doći. Tada sam bio novinar „Ekspresa“ i saradnik „Frankfurtskih vesti“. Ni za živu glavu taj događaj ne bih propustio.

Stigao sam „na lice mesta“ nešto ranije. Rukovao se sa prijateljem, mojim  stalnim informatorom o „događajima za novine“ s područja račanske opštine. Ko je ovde glavni? – upitao sam.

„Eno, onaj što okačinje reflektore“ – pokazao mi ga.

Požurio sam da mu se javim. Ja sam…- predstavio sam se dr Stanojeviću.

„A  ja očekujem gospođu Zoricu“ – kazao mi i nastavio da raspliće električne kablove.

Događaj sam pratio profesionalno, od početka do kraja. Napisao sam tekst, priložio fotografije i  sve to poslao svojoj Redakciji.

Ne znam kako je sutradan, kad je u „Ekspresu“ ugledao tekst s mojim potpisom, reagovao Glavni, tek siguran sam da je bio zadovoljan kako sam čitaocima preneo sliku o manifestaciji „Pod orahom“, temeljeći je na osećaju doživljenog.

Tada ni slutio nisam da ću s Mališom godinama sarađivati i da će mi postati prijatelj „za sva vremena“. Nas je, ako tako mogu reći, zbližio i naš zavičajni pisac Radoje Domanović o kome sam čak objavio i feljton, koristeći sećanje njegovog sinovca, učitelja Aleksandra Domanovića. Mališa će me, o stogodišnjici smrti velikog satiričara, angažovati da napišem i tekst za zbornik „Lako pero Radoja Domanovića“. Kasnije  ću se pridružiti i grupi autora koja je radila na knjizi „Selo Vučić u Šumadiji“. Meni je zapala tema: Kulturni život u Vučiću.

U dr Mališi Stanojeviću sam našao pravog sabesednika za ono što radim. Tako je rado pristao da mi za zbornik pesama o našim kraljevima napiše recenziju. Pozvanijeg za to od njega i nisam mogao da nađem.