Omaž akademskom vajaru Slavomiru Miletiću

Krajem avgusta 2022., pod nazivom „Neću se smiriti dok ne podignu Radnika” u velikoj sali Doma kulture u Rači održan je omaž srpskom i holandskom akademskom vajaru Slavomiru Miletiću.

Snopovi svetlosti video-bima ređali su fotografije Slavomira Miletića, od rane mladosti i studentskih dana do zrelog doba, prikazom neobičnog stvaraoca, koji je plenio poduhvatima velikih ideja i formata, monumentalnih spomenika, u neprestanoj borbi za postojanost skulptura koje je stvarao i izložio na kulturnom prostoru Srbije, Francuske i Holandije.

Prigodnim prilozima o Slavomiru su govorili: Maja Vetrović, profesor, direktor Biblioteke „Radoje Domanović” Rača [Biografija akademskog vajara Slavomira Miletića]; dr Mališa Stanojević, profesor kulturne istorije Srba [Imaginacija vajarske figure u prostoru i vremenu]; Ljubodrag Ivošević -Ćira, profesor [Pariski dani sa Slavomirom] ; Svetlana Stambolić, slikarka [Čudotvorni umetnik se druži s mojim ocem]; Radmilo Mićković, književnik [Tako je govorio, tako sam zapisao].

Dr Stanojević je kratkim osvrtom predstavio i viđenje Dragoljuba Janojlića, publiciste i književnika, temom „Stvaralački zanos postojanog vajara”. Janojlić je jadan od najboljih poznavalaca stvaralačkog opusa Slavomira Miletića, a može se reći i njegov biograf. Objavio je veći broj novinarskih tekstova i studija u knjigama o spomenicama Smederevske Palanke i okoline, pogotovu o spomenicima: Žrtvama Balkanskih, Prvog i Drugog svetskog rata i streljanim seljanima u periodu tih ratova; spomenik generalu i akademiku Živku Pavloviću u Bašinu.

Slavomir Miletić u improvizovanom ateljeu vaja figure za spomenik u Selevcu 1979. godine. Na fotografiji je i Dragutin Paunić (foto: lična arhiva dr Mališe Stanojevića)

Slavomir Miletić (1930-2022) rođen je u Bošnjanu kod Rače [Kragujevačke]. Gimnaziju je učio u Smederevskoj Palanci i posvetio se crtanju i vajarstvu. Zapažen je od profesorke likovnog posle uspešno izrađene statue Afrodite, boginje ljubavi iz grčke mitologije. Akademiju likovnih umetnosti — odsek vajarstvo u Beogradu — završio je 1959. godine u klasi profesora Jovana Kratofila. Kako u intervjuima ističe Nikola Koka Janković imao je veliki uticaj na njegov rad. Bio je u generaciji studenata Akademije s Milićem Stankovićem — Milićem od Mačve. Po završetku studija stipendista je Akademije lepih umetnosti Francuskog instituta u Parizu. Izlagao je portrete i skulpture na Jelisejskim poljima, u „Galerie Loujetsky”
u Hagu, u Zandamu i u „De Drie Hendricken” u Amsterdamu.

Važnija dela: „Lučki radnik”, „Borba sa vodom”, „Poprsje slikara Willem Jansen”, „Zašto” [Pourquoi], „Slobodna žena”, „Spomen revoluciji [kompozicija pet figura u revolucionarnom pokretu]”, „Solunac Živko Pavlović”. Nedovršena dela — skice i [figure u glini] predložak za monumentalni spomenik „Karađorđe poziva na ustanak” i spomenik „Stanoje Glavaš”.

Slavomir Miletić, 2004. godine, na dan otkrivanja spomenika „Lučki radnik” (foto: Wikipedia)

O izuzetnom vajaru, osim tekstova u periodici i intervjua, nije napisana monografija, nije prikazan njegov umetnički opus i nije mu dodeljeno zasluženo mesto, imajući u vidu vrednosti njegove umetnosti, koja je u Holandiji, Srbiji i evropskoj kulturi deo spomeničke kulture.__

Čitan je odeljak iz knjige Mališe Stanojevića „Dokumenti ogledala prošlosti” u izdanju Biblioteke „Radoje Domanović” Rača:

Bila je nedelja popodne, 20. juna 2004. godine. Posle 40 godina, „Lučki radnik“ je postavljen [Zaandam]. Miletić je bio duboko uveren da će radnici i građani shvatiti dimenziju skulpture. Svečanom otkrivanju prisustvovao je veliki broj ljudi, koji su dolazili peške, biciklom, automobilom, a među njima je bilo i nekadašnjih radnika iz vetrenjača koje su pokretale pilane i iz fabrika za preradu drveta. Vajaru Slavomiru Miletiću gradonačelnik [Ruud Vreeman] je predao Medalju časti, krunu njegovih napora da „Lučki radnik” „živi”.

Bronzana skulptura je postavljena tako da gleda na vodu
[Zaan]. Veličanstven završetak društvene drame je u slikama koje prikazuju Slavomira na kranu, iznad skulpture, sa buketom cveća i vodom iz reke [Zaan] sa kojom krsti „Lučkog radnika”. Dirk Versteg [Dirk Versteeg] je napisao i pročitao pesmu; mišljenja je da je vajar „Lučkom radniku” [Houthavenkade in Zaandam] darivao cvetno priznanje i da je tim činom dao skulpturi dušu.

Zanimljiva izlaganja i evociranja uspomena na slavnog vajara Slavomira Miletića, oplemenjena su muzičkim programom. Nastupio je ansanbl flauta “Flautissimo“ profesora Aleksandra Burkerta i izveo dela Lista, Štrausa, Hačaturijana i Čajkovskog. Članovi ansambla: Lilijana Sokol (učenica iz Mađarske), Isidora Kozlina, Dijana Dragosavljević, Irena Panić, Maša Oršolić, Lenka Oršolić, Dijana Čereš (učenica iz Mađarske) i Zalan Dunka Štadler (učenik iz Mađarske), kompozicijama velikana muzičke umetnosti uveličali su nesvakidašnji događaj.

Ansambl Flautissimo (foto: Ale Đorđević)

Ovim nastupom data je i podrška školi flaute koja se ove godine realizuje 14. put za redom. Do sada je preko 200 učenika flaute pohađalo, letnju i zimsku školu. Pored mladih flautista iz Srbije, polaznici su bili i učenici iz Mađarske. Ove godine, učenici iz muzičkih škola: „Vladimir Đorđević“ (Beograd), „Kosta Manojlović“ (Zemun) i „Živorad Grbić“ (Valjevo) aktivno su nastavili sa radom i sviranjem u ansamblu „Flautissimo“, koji postoji duži niz godina i koji je ostvario mnogobrojne rezultate i laureate. Ansambl je bio izuzetno zapažen na nastupima u Sloveniji, Mađarskoj, Crnoj Gori i Makedoniji. Velika ljubav prema ovom instrumentu, druženju, javnim nastupima i muzici uopšte, održava ovaj ansambl i daje motivaciju i želju za daljim radom i novim uspesima.

Omaž velikom i značajnom umetniku organizovale su institucije kulture Rače: Narodna biblioteka „Radoje Domanović” i Kulturni centar „Radoje Domanović”. Program je vodila Ivana Stojanović.

Veče u Rači bilo je kišovito, s grmljavinom koja je učesnike zadržala u dužem razgovoru, veoma burnom, jer je i život umetnika bio prepun anegdota i stvaralačke energije. Publika je uzela učešće u razgovoru, kao da je svako prisutan hteo da pridoda neki novi detalj priči o neobičnom čoveku, koji je voleo svoj zavičaj — odlazio i vraćao se; i koji je sa svojim vajarskim delima trajno prisutan u ovom delu Šumadije. Komentari su bili u duhu gledišta Milića od Mačve, koji je bio Slavomirov blizak prijatelj i koji je u drugom delu „Povesnice — let balvana — punim zamahom na krilima mašte”, između ostalog napisao da ga „vidi u pobunjeničkoj ulozi”; dodajmo, koja sliči onome što je bilo 70-ih godina kada je u obimnoj reportaži „Ilustrovane politike” pored jedne fotografije napisano: „Jedan naš vajar već godinama uzbuđuje Holanđane: tri njegove skulpture nalaze se na trgovima ovog velikog holandskog grada (Amsterdama i Zandama) i oko svake je bilo gužve”.

Omažem akademskom vajaru Slavomiru Miletiću priređena je prigodna dobrodošlica, poput one koju je učinio reditelj Pol Honing, posle članka u časopisu o bankrotiranom životu umetnika (Miletića) i dao mu prvu narudžbinu u Holandiji. Mesec dana kasnije, za slavu radničke klase, ispred Honigove nove zgrade stajala je ogromna betonska muška figura: radnik koji je nosio težak teret.

Na plakatu, rad Nikole Stanojevića, Slavomir veličanstvom umetnika ispred monumenta u bronzi, nasmejan, sa podignutom rukom pozdravlja i slavi „Lučkog radnika”. Tako se nemirni duh stvaralaštva i velikih ideja i težnji, kao mnogo puta ranije, vratio u zavičaj.