SLOVO O GLUMICI SELEVČANKI DESANKI JANOJLIĆ

Među ličnostima, koje su radom u kulturi obeležile jedno vreme, u vir zaborava pala je i glumica Desanka Janojlić. Ona je  rođena u Selevcu 1911. godine, ali je trag u kulturnom životu ostavila u više gradova Jugoslavije i daleko od svog zavičaja. Susrevši se sa imenom ove umetnice u teatarskoj literaturi, Dragoljub Janojlić, nekadašnji novinar „Politike ekspres“, odlučio se da pronađe nekog od njenih potomaka i na taj način osvetli njeno ime i delo.

O tome je za „Palanačke“ ispričao:

-Pokušao sam najpre da o njoj nešto saznam u mom i njenom rodnom Selevcu, ali su mi tamo, na moje veliko razočaranje, rekli da ne znaju ko je bila osoba sa imenom Desanka i prezimenom Janojlić. Obratio sam se Niškom pozorištu, s obzirom da je u njemu neko vreme igrala, ali i otuda je stigla razočaravajuća  informacija. U kraćem pismu su naveli da ništa ne znaju o glumici za kojom tragam i zamolili da ako nešto saznam, obavezno javim i njima. Potom sam se obratio Jugoslovenskoj kinoteci. Istoričar filma, čini mi se da je nosio prezime Petković, potvrdio je da je rođena u Selevcu i igrala, pored drugih, i u filmu „Sa verom u boga“. Ali ni iz Kinoteke nisam dobio informaciju gde je živela i ima li potomaka.

Janojlićevo uporno traganje da glumici Desanki uđe u trag  i sazna nešto više o njenom životu i delu, trajalo je skoro 10 godina. Da se interesuje za njen život, ispričao je kolegi Nenadu J. Ristiću , koji je kazao da je viđao glumicu po imenu Desanka u Skadarliji, koju pamti po velikim buketima ruža u rukama, ali da nije znao da se preziva Janojlić.

Kako joj je i kada ušao u trag, Janojlić ovako opisuje:

-Jedne večeri zazvonio mi  je telefon. Podigao sam slušalicu. „Da li je to stan novinara Dragoljuba Janojlića? Odgovorio sam potvrdno. „Ovde Borislava Živkov. Zovem iz Pančeva“- predstavila se. Ne  čekajući da kaže zašto zove, upitao sam:  „Da li ste vi rođaka glumice Desanke Janojlić? „Ja sam  njena ćerka“. Danas, posle mnogo godina od te večeri, ne mogu da odgonetnem zašto sam joj postavio tako direktno pitanje i dobio očekivani i priželjkivani odgovor?

Desankina  kći je ispričala zašto ga je te  večeri  uoči Sv. Jovana, inače krsne slave Janojlića, nazvala. Toga se Janojlić i danas živo seća:

-Gospođa Borislava je rekla kako se ona i njen brat, Desankin sin Stanislav, pitaju kog sveca slave Janojlići: Svetog Jovana ili svetog Nikolu?  Janojlić je kazao da svi Janojlići slave sv. Jovana i potom ispričao da već godinama traga za glumicom Desankom. Od njene ćerke je saznao da je Desanka umrla 1979. godine i da počiva na beogradskom Novom groblju. Janojlić joj je rekao kako je te godine, računajući i Desanku, umrlo deset Janojlića. Tada je dogovoreno da Janojlić poseti Borislavu i sazna sve što ga zanima o glumici Desanki.

I ubrzo se desio susret u Pančevu koga Janojlić ovako opisuje:

-U svojoj  kući dočekala me je Borislava sa sinom, istoričarem umetnosti koji je tada radio u pančevačkom muzeju. Na stolu je bila hrpa fotografija iz Desankine glumačke karijere. Borislava mi je ispričala  da je njena majka igrala u više pozorišta: u Nišu, na Cetinju, u Beogradu, Pančevu, čak i u Požarevcu. Objasnila je i zašto u toliko mesta. Desankin muž, koji je nosio prezime Dimitrijević, bio je oficir Jugoslovenske vojske i po potrebi službe često je menjao mesta službovanja.

Tako je saznao da je Desanka neko vreme živela i u Smederevskoj Palanci. Po sećanju njene ćerke stanovali su u ulici ispod nekadašnjeg Doma JNA. Obe su Drugi svetski rat provele u Selevcu u kući Brane Simakovića, nekadašnjeg službenika Zemljoradničke zadruge. Borislava je, takođe, iznela da je Desankin otac  imao mlin u Selevcu. Janojlić objašnjava da je, po popisu stanovništva i imovine  1863. godine, u tom selu bilo preko sto potočara  od kojih se do ovih vremena sačuvala samo jedna – u Košarni, koja pripada porodici Popović i od skoro je ponovo u funkciji.

U razgovoru s Janojlićem saznali smo još neke pojedinosti iz života i delovanja glumice Desanke Janojlić, uz ostalo da je igrala u filmu „Sa verom u boga“ koji je nakon Prvog svetskog rata  sniman u Kumodražu, a igrala je i u filu Soje Jovanović „Put oko sveta“ iz šezdesetih godina minulog veka.

Priča o glumici Desanki, i pored Janojlićevog insistiranja, nije se primila u njenom rodnom selu. Bez odjeka je propala i inicijativa da bar Kulturno-umetničko društvo ponese njene ime, ili bar jedno sokače u Selevcu. Toliko je, smatra ovaj novinar, publicista i književnik, bar zaslužila.

Janojliću se, kako saznajemo, ovih dana javio Desankin unuk i obavestio ga da je o njoj snimljen film i napravljen plan prikazivanja. Prema njemu, prvo će ga videti publika u Pančevu, gde je živela, potom će biti prikazan u Beogradu, gde počiva, i u rodnom Selevcu.

                                                                                                                        P.N.

ŠTAMPA O FILMU „SA VEROM U BOGA“

Film „Sa verom u boga“ u kome glavnu ulogu igra Selevčanka, glumica Desanka Janojlić, iako je sniman pomoću „štapa i kanapa“, kako je svedočio reditelj Mihajlo A. Popović, bio je „više  ratna hronika sa dobrim slikama, nego prava filmska drama“. Kritika ga je dobro primila i ocenila tako da se smatra najvrednijim ostvarenjem u periodu između dva SVETSKA rata.

Uspelim ga je ocenila i „Politika“ uz ocenu da je „obilovao  tako dobro snimljenim scenama da bi autoru mogao pozavideti i strani reditelj priličnog ranga.“ Za ovo filmsko ostvarenje navodi se da je uspelo, što otvara nade da njegov reditelj i pisac „nesumnjivo ima osećaj za filmsku sliku i dinamiku.“ Reporter „Politike“ smatra „da je prvi deo filma predstavljen sa raspevanošću jednog Janka Veselinovića“, uz napomenu  „da su ratne scene prikazane sa punom dramskom uzbudljivošću.“

Prema pisanju „Pravde“, ni jedan film, ni strani ni domaći, nije pobrao toliko aplauza kao ovaj. Najviša priznanja ukazao mu je i Vojin  Đorđević, sekretar Državne filmske centrale koji je o njemu pisao na celoj strani „Našeg filma“. O filmu je pisao i general Ilija Petković, navodeći  „vrline i patnje koje je srpski narod pokazao u svojim  gigantskim borbama, a taj napor i žrtve, koje su borbe i teškoće tražile, divno su slikama, ne samo  predstavljene, već i pesnički opevane.“

Film je prikazivan u „Koloseumu“ i „Metropolu“, a pored svakodnevnih posetilaca, videli su i mnogi ratnici  sa svojim ukućanima.