Tamo gde je rođena Srpska

Fudbaleri veterani Vodica (Srbija) i Ždrebana (Republika Srpska) nastavili su druženje.
Posle trogodišnje pauze zbog korone, ponovo su se sreli i odigrali utakmicu na igralištu
FK „Sloga“. Ovde rezultat nije bio bitan, značaj je pridat bratskim vezana koje traju već 13
godina. Saradnju je pokrenuo vodički učitelj Milan Todorović, koji je nekada radio u tom
delu nekadašnje ju-republike Bosne i Hercegovine.
Bilo je rano jutro kad su Vodičani, zajedno s predstavnicima lokalne samouprave krenuli u
posetu osvedočenim prijateljima u Ždrebanu, selu koje pripada opštini Modriča. „Lastin“
autobus gutao je kilometre i svakog trenutka bio je sve bliži odredištu. Posle graničnog
prelaza Sremska Rača, ušli smo na teritoriju Federacije BiH. Promicali su predeli, koji
su od ranije već bili dobro poznati vodičkim fudbalerima. Magistrala je dobrim delom
vodila pored šljivika koji su, moglo se lepo videti iz vozila, obilno rodili.
Šljivici su i nagovestili da ulazimo u muslimanski deo Federacije. Teritorija Gradačca se
graniči s Republikom Srpskom. U tom bosanskom gradiću, koji se u posleratnom periodu
izgradio i uvećao, u vreme nekadašnje zajedničke države, održavao se najveći Sajam šljive
u SFRJ. Na ulasku u Ždreban čekali su nas naši domaćini sa razvijenim zastava i rečima
dobrodošlice: „Dobro došli u Republiku Srpsku!“ Oni automobilima, mi autobusom, stigli
smo do nove i skoro dovršene zgrade kraj Osnovne škole.
Usledili su bratski zagrljaji, a potom zajednički ručak u lepo uređenoj sali, kraj koje su i
prostorije FK „Sloga“, osnovanog 1973. godine. U blizini je i fudbalsko igralište na kome
će se u kasnim popodnevnim satima odigrati prijateljska utakmica veteranskih ekipa
Vodica i Ždrebana. Posle okrepljenja i kraćeg odmora, krećemo ka mestima od značaja za
istoriju Republike Srpske. Naš domaćin i vozač uz put priča o nemilim događajima iz
bliske prošlosti i često ponavlja: „Bio je rat, ne ponovio se!“
Prolazimo piktoreksnim predelom, kojim vijugaju prilično dobar asfaltni put i rečica.
Brda su pokrivena šumskim rastinjem iz čijeg gustiša izbijaju krovovi, uglavnom novih
kuća. Na pitanje radoznalih putnika: kako se i od čega živi u ovom delu Republike Srpske,
domaćin odgovara kratko: „Od stočarstva i šume:“ Potom dopunjuje odgovor: „Gora se seče
planski.“ I bilo bi loše da nije tako u ovom predelu koji je lepši i od pesjaža najboljih
majstora palete.
„Sad se penjemo uz brdo“ – veli naš domaćin. „Idemo tamo gde je rođena Republika Srpska.“
Od njega saznajemo da su Alijini vojnici uz podršku dela hrvatskih oružanih snaga, bili
krenuli na srpska sela s namerom da ih sravne sa zemljom. Na sreću, to se nije desilo. Srbi,
iako u manjini, pružili su žestok otpor, probili se iz okruženja i oslobodili koridor koji
je vodio ka majci Srbiji. „Bog nas je pogledao“ – kaže naš domaćin i skreće pažnju na sliku
krajolika pred nama. Pred očima se ukazao krst – imali smo osećaj kao da se drži za nebo. U
brzo smo stigli pred manastir, posvećen Svetoj Trojici. Podignut je na samom vrhu
planinskog prela, a u slavu izginulih Srba, koji su odlučno branili Pravoslavlje i svoj prag.
„Ovde, na Širokim njivama, se priprema veliki narodni zbor. Sutra ćemo ovde obeležiti
godišnjicu ratnog događaja koji ulazi u istoriju Srpske. Umesto oružja, u rukama ćemo držati sveće i paliti ih našoj braći, paloj u borbi za spasenje srpskog naroda. „Rat je bio, ne
ponovio se nikom!“ – kaže naš domaćin i poziva da uđemo u svetinju kraj koje je i spomenik izginulim srpskim vojnicima. Monasi su bili zauzeti velikim spremanjem: kosili su travu,
uređivali manastirski kompleks koga posećuje sve više verujućih ljudi, ali i onih drugih.
Ispod manastirke porte, u šumarku, već je bilo ljudi. Primetili smo i kazan s vojničkim
pasuljom, ali i manje šatre ispod kojih se nudi osveženje i okrepljenje. Sa ovog prostora
spuštamo se šumskim putem ka Modriči. Posle nekoliko kilometara zapažamo sliku sa
očevidnim tragovima rata. Vidimo velike kuće kraj puta, koje su bez krova i zapustele. „Bio
je rat, ne dogodio se više nikad!“ – kaže naš domaćin. Ubrzo ulazimo u Modriču, grad s
većinskim srpskim stanovništvom i nastavljamo ka Skrugiću i našem krajnjem odredištu –
Ždrebanu. Zaustavljamo se pred ugostiteljskim kompleksom „Monogram“. Tu zatičemo i druge
učesnike ovog lepog dešavanja sa svojim domaćinima. Kolektivno ulazimo u prostorije koje
pripadaju vinskom podrumu ukrašenom lepim umetničkim slikama.

Kad smo se vratili u Ždreban bilo je već vreme za prijateljsku utakmicu. Ekipe su bile
spremne da istrče na brižljivo negovani teren. Kraj metalne ograde, koja opasuje stadion,
već su se bili okupi posmatrači i navijači. Među njima zapažamo i decu s loptom u rukama.
„Lepa vam je škola“ – velim jednom od naših domaćina – Stevi. „Lepa, ali bez đaka, nema
dece“ – izgovara s tugom u glasu. Sportski susret počinje „minutom ćutanja“ posle čega sledi
slikanje „za uspomenu i dugo sećanje“ i prodoran zvuk sudijine pištaljke da utakmica može
početi.
Večera za goste iz Srbije i domaćine poslužena je u istom prostoru gde je bio i ručak.
Lokalni orkestar je već bio spreman da započne svirku. Mikrofon je uzeo vođa vodičkih
fudbalera veterana i inicijator ovih susreta – učitelj u penziji Milan Todorović. Veče je
počelo uz „Marš na Drinu“, a nastavilo se pozdravnim rečima domaćina i predstavnika
lokalne samouprave Smederevske Palanke i Modriče. Razmenjeni su pokloni, a susret je uz
bogatu trpezu, tikvešku „smederevku“ i „tuborg“ pivo zašao duboko u noć.
Za vreme večere Dejan Milošević, vlasnik Etno sela „Borač“ pruža mi svoju vizit kartu i
kaže: „Objavi ovo u tvojim novinama.“ Predočavam mu da pisano izdanje „mojih novina“ više
ne izlazi. „Vidi sa Učom, objavi negde … Na poleđini njegove vizit karte čitam: „Dejan
Milošević, nosio dres s brojem 14, strelac drugog gola…“
Gostima iz Srbije ručak i večeru su poslužili mladi ljudi. „Na njima svet ostaje“ – kažem
fudbaleru veteranu do mene. A onda, sasvim neočekivano, pojavljuje se mališan koji nema
više od tri, četiri godine. Pruža ruku svakom gostu, zdravi se. Dirnut time, zaključujem:
tradicionalna kultura se uči od „malih godina“. S mojim mišljenjem slaže se i učitelj
Milan.
Muzika ispunjava prostor u kome večeraju i druže se fudbaleri Vodica i Ždrebana. Vodički
uča i njegovi fudbaleri hvataju se u kolo. I domaćini, naravno. Na rastanku oglasio se
ponovo vodički uča: „Braćo, hvala na svemu, vidimo se iduće godine kod nas, u Vodicama“.

Dragoljub Janojlić