Portal je osnovan 2014. godine. Direktor i urednik Dejan Crnomarković.

Piše:Radmilo Mićković, književnik

Poezija „Crne kiše“ Dragoljuba Janojlića: KLIKTAJ BESMRTNOJ SRBIJI

Ima patriotske poezije, rodoljublje nije umrlo!
U razgovoru s nekim našim akademicima i drugim učenim ljudima, čuo sam da je naša
patriotska poezija u velikoj krizi. Nije floskula, ima tu dosta istine. Učeni ljudi su
pratili stanje u našoj patriotskoj poeziji i tako došli do tog zaključka. I prirodno je da
svaki čovek ima svoj sud, da kaže svoje mišljenje o svemu, pa i o otadžbini u kojoj se rodio, u
kojoj živi, kao i o narodu, okruženju i sugrađanima. A ljubav prema domovini i svom narodu,
prirodna je potreba i emocija svakog čoveka i građanina, a posebno pesnika i umetnika, koji
su oko i uho jednog naroda.
Kad mi je došla u ruku poezija „Crne kiše“ Dragoljuba Janojlića, nisam znao šta da
mislim, a kada sam je pročitao, rekao sam: „Ima patriotske poezije, duša ovog naroda još je
živa!“ Ama ljudi, jedan novinar iz jedne srpske palanke, pa još iz Selevca, jednog od većih
sela Srbije, osmelio se da digne glas do neba i brani ponos i dostojanstvo svog naroda.
Hrabro je biti patriota. U današnje vreme kada se kukavičluk u zemlji razbuktao do
neslućenih visina, a i na celoj planeti, pojavila se knjiga „Crne kiše“ Dragoljuba Janojlića.
Malo je ljudi koji svoju zemlju doživljavaju kao božanstvo i svetinju. Znam da ima ljudi koji
ne vole svoje rođake i prijatelje, ali nema čoveka koji ne voli svoju majku, svoju otadžbinu i
svoj narod, ali ne ume svako da dosegne visinu ljubavi i patriotizma, kao što to može jedan
dobar pesnik. A pesnik je hrabri guslar, koji peva kroz suze i vidi svoju dragu Srbiju iznad
svih napadača i opadača, agresora i tlačitelja i svojom krvlju i obrazom štiti ponos
običnog, malog čoveka iz naroda iz koga je i sam potekao. Kome pripada celim svojim bićem.
Čitava srpska istorija protkana je ratovima i stradanjem, a opet, malo je ljudskih
očiju koje su pustile suzu za žrtvom – čovekom, ženom i detetom. Vasiona jekne od tuge i bola
kad strada jedno nevino božje stvorenje. A stradala su čitava naselja, gradovi pa čak i
narodi. Svaki rat je napad na obraz i čast čovečanstva. U pesmi „Zločin bez kazne“, Janojlić
kaže:
„I sad često, od tuge zaplače nebo plavo,
I suza jedna žučno kaplje vidokrugom.“
Pesnik je sloboda pronađena tamo gde je nema i gde je brane, pesma je mera ljudskog
ponosa. Pesma se smeje u lice moćnima i bezdušnicima, a pesnik – biće između čekića i
nakovnja, delilac pravde i Davidu i Golijatu i Kainu i Avelju, a uvek na strani pravde,
slobode i moralnog zakona.
Ovaj pesnički kliktaj je odbrana života i ponosa, odbrana prkosom i lepotom, ptica
zvana pesnik peva kroz suze i kada je u kavezu i kada je na slobodi. Tek sada se vidi da
patriotizam još živi i da sloboda umrla nije. Poruke sačuvane u ovim pesmama su hramovi
slobode, kliktaji besmrtnoj Srbiji. U pesmi „Prazne kolevke“, pesnik kaže:
„Svuda zavladala neka nova moda
Devojke u naručju kučiće nose

Tepaju, na krilima ih drže
A Srpkinje su nekad rađale sinove
Za plugom da hode
Slavski kolač u crkvu da nose (…)
Sve danas može da čeka
I napredovanje u struci
I državni zakoni
I testo u naćvama
S ljubavlju priđite najvažnijem zadatku
Razlistajte rodoslovna stabla
Da u rođenoj zemlji ne budete manjina (…)
Pesnik je ratnik svetlosti i svetosti, postojanosti i vrednosti. Ima u ovoj knjizi
dosta lične i nacionalne tragike, ima neke grudobolne mučnine, što bi rekao veliki i po
malo zaboravljeni Milutin Srećković. A Janojlić peva i opominje:
„Otvorite oči, ne može zločin bez kazne u nedogled
Jer čovek nije dugme da se zagubi u zamršenoj pređi“.
U pesmi „Cinizam milosrdnog anđela“, pesnik se pita:
„Oni žrtve ne broje, knjiže samo pogotke (…)
Kakvog li cinizma, bože veliki i svemoćni (…)
Spavaš li Bile mirno, posle krvave svadbe?“
Rečju, Dragoljub Janojlić je svojim čulima sagledao svu nesreću i nepravdu ovoga
sveta, kliknuo kroz vapaj kao ranjena ptica. On je jedan od prvih i ređih pesnika, koji je javno
progovorio o užasnom zločinu 19 najmoćnijih zemalja sveta protiv malene Srbije za koji do
dana današnjeg niko nije odgovarao. A jedan narod i jedna zemlja su danima ubijani i
razarani bez milosti. Mržnja je nadvladala ljubav i razum, apokalipsa je zakucala na naša
vrata.
Ponavljam: ima patriotske poezije. Gde god ima mržnje i svirepih ubistava, ima i
patriotske poezije, koja štiti obraz i stradalih i preživelih. Mnogo hrabrosti treba da bi
se napisao neki rodoljubivi stih, strofa ili pesma. A rodoljublje je odvelo u smrt mnogo
bezimenih junaka i ratnika, koji su ostavili plug i pošli da brane otadžbinu. Mnogo majki je
zaplakalo za ubijenom decom, za nestalim građanima, a da to veliki i moćni nisu
primetili.
U pesmi „Zlo seme“, Janojlić kaže:
„Srbija gori, oni tuku s bezbednih visina
Hej Džo, siđi s mog neba, iskaljaj cokule…“

Ovo je beskrajno patriotska knjiga. Nije zaboravljena ni mala Milica Rakić, koja je
poginula od gelera, dvadeset petog dana njihovog bombardovanja. I tako, moglo bi se još
dosta govoriti, neiscrpan je Janojlić, ali završiću pesmom „Orfej iz Gruže“ koja je
posvećena preminulom pesniku Dobrici Eriću. Ova pesma je spomenik po malo
zaboravljenom pesniku iz Gruže. I nepravedno zaboravljenom. Janojlić peva:
„Kad umre pesnik na nebu se ugasi zvezda“
-Pisao je u nekrolozima mnogim (…)
Među velikanima izraslim na poljima rodnim
Onih kojih se država seti samo kad se glasa (…)
Prkosni pesnik, prkosne pesme, prkosna knjiga. Kapa dole za umeće, hrabrost i more
ljubavi prema svom narodu i svojoj otadžbini. Patriotizam u Srbiji živi, on je kao lekovita
trava. Ima je na svakom koraku, samo je treba prepoznati.

Radmilo Mićković, književnik

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena.