Kina i ja

Od 2017. do 2019. živeo sam u Kini, u gradu Hefei koji je tada imao 12 miliona stanovnika i za koji nikada ranije nisam čuo. To je glavni grad provincije Anhui, koja ima preko sto miliona stanovnika.

Mnogo je lepih, uzbudljivih i značajnih mesta u toj ogromnoj zemlji, a izdvojio bih Veliki zid, Zabranjeni grad, Vodopade devet zmajeva, Glinene ratnike, Žute planine, Put svile…

Fantastično je i selo u kome je sniman deo popularnog film ”Pritajeni tigar, skriveni zmaj”, koje izgleda identično kao pre više stotina godina.

U ogromnom Šangaju sve je zanimljivo a posebno su mi privukli pažnju „People square“, ”Fake market” i oficijelni grafit „Poetry in metro“, koji se, naravno, nalazio na ulazu u podzemnu železnicu.

U Pekingu, stajao sam na trgu ”Tiananmen”, prisećao se nekadašnjih događaja i bio šokiran ulicom koja je dugačka preko 80 kilometara.

Predivni Hong Kong i Makao čak i ne ”mirišu” na Kinu, jer su dugo bili pod patronatom Ujedinjenog Kraljevstva i Portugalije.

Upoznao sam mnogo ljudi, družio se sa njima u raznim prilikama i moram vam preneti da bar tri četvrtine Kineza sa kojima sam razgovarao, nije čulo za Srbiju. ”Mešaju” nas sa Sirijom i Sibirom (ne samo u Kini). Malo više ih zna za  Jugoslaviju, a najviše ih je čulo za Novaka Đokovića, mada mnogi ne znaju odakle je. O filmu ”Valter brani Sarajevo” i Bati Živojinoviću – nemaju pojma, ali ne sumnjam da su, nekada, na raznim filmskim festivalima i potom u bioskopima mnogi videli film jer obožavaju taj žanr. Tako je u realnom životu, sve ostalo je proizvod naših predrasuda o sopstvenoj veličini i značaju.

Veoma zanimljiv mi je bio kineski komunizam, u kome je ogroman broj milionera. Mnogi su vlasnici fabrika, raznih kompanija ili manjih firmi koje donose ogromnu zaradu. Zbog velikog broja stanovnika, veliki je i promet novca pa čak i vlasnik manje prodavnice može da postane veoma imućan.

Temelj kineske spoljne ekonomske politike je osvajanje sveta svakojakim ulaganjima i kupovinom nekretnina i zemljišta na svim kontinentima. Na primer, u Sidneju sam video da su Kinezi vlasnici najluksuznijih šoping molova, u Africi su pokupovali sve i svašta, u Grčkoj imaju luku Pirej…, da ne nabrajam dalje. Jedan od stubova njihovog prisustva širom planete su i, takozvane, Kineske radnje, kojih ima svuda – samo ih nisam video u Kini.

U Srbiji znate šta sve poseduju, a ako tome dodamo i dvadesetak milijardi dolara koje im dugujemo kroz dobijene kredite, jasno je kakvi su im dugoročni planovi. Kinezi ne kriju svoje interese koji su im i državna politika, a na našoj strani su dominantni politički momenti i interesi od kojih država i narod nemaju mnogo koristi.

Kineska ekonomija je zaista moćna. Gledao sam kroz prozor stana kako desetine oblakodera niče istovremeno, čitavi stambeni blokovi. Obilazeći Kinu video sam ogromne fabrike koje se protežu kilometrima. Ipak, po mom mišljenju, njihov način rada, disciplinu i efikasnost teško je primeniti u drugim državama, a posebno kod nas. Uveren sam da srpski radnik nije ni srećan ni adekvatno plaćen kod kineskih poslodavaca, ali to je tema za one koji se time bave.

Standard života običnih ljudi, koji mi je bio dostupan i vidljiv, je na pristojnom nivou. Interesantno je da u gradu u kome sam živeo nisam video prosjaka (u Šangaju i Pekingu ih ima). A zamislite samo podatak da su, čini mi se 2018. godine, Kinezi potrošili tri milijarde dolara za kupovinu kućnih ljubimaca, najviše pasa. Uzgred, viđao sam svuda i pse lutalice, tako da ne verujem u priču da se u današnjoj Kini oni nalaze u tanjiru.

Daleko su Kinezi od mnogih predrasuda koje nam se prezentiraju, od strane raznih komentatora, o njihovom načinu života.

Jedan od najvećih problema u Kini je veliko zagađenje. Životna sredina je ozbiljno ugrožena posledicama razvoja kineske industrije. Smog iz Kine širi se povremeno i po okolnim državama, u šta sam se uverio kasnije kada smo živeli na Tajlandu i ostrvu Džedžu u Južnoj Koreji. More uz kinesku obalu je tamne boje što se može videti i na satelitskim snimcima.

Istina, u poslednjih nekoliko godina značajna su ulaganja u zaštitu životne sredine, ali taj poduhvat zahteva vreme.

Navike i način života Kineza su drugačiji nego u većini drugih država. Društveni život se, rekao bih, podrazumeva. Oni gledaju filmove na velikim ekranima koji su postavljeni na platoima u stambenim blokovima, igraju karte (obožavaju da se kockaju), a videćete ih i kako grupno plešu ili vežbaju uz muziku.

Hrana im nije po našem ukusu i…, ne bih više o tome. To mi je jedina ”trauma” koju nosim iz Kine. Ali rešenje postoji, ako ste ”Zapadnjak” u Kini, snabdevate se u svetskim trgovinskim lancima „Walmart“, „Carrefour“ ili „Metro“, a vikendom klopate u indijskim, meksičkim ili arapskim restoranima.

Kinezi poštuju obrazovanje i znanje. Naši ljudi sa ozbiljnim (pravim) diplomama mogu da dobiju odlične, dobro plaćene poslove i ostvare visok standard života, mnogo kvalitetniji nego u većini evropskih država (još bolje ako su vam poslodavci stranci, a nama su bili Kanađani).

Kultura i umetnost se visoko kotiraju u kineskom društvu. Imao sam i lično iskustvo,  kada mi je, na inicijativu rukovodstva Kanadske internacionalne škole (u kojoj sam radio) a na poziv direktorke Nacionalne biblioteke provincije Anhui Li Vei Vei upriličen prijem, uz intervju za čitani kineski magazin i upisivanje dve moje knjige (na srpskom jeziku) u stalni fundus biblioteke. Kasnije se još jedan časopis zainteresovao za moj književni rad i predstavio me svojim čitaocima, a organizovana je i promocija mojih knjiga na engleskom i srpskom jeziku.

Tehnološki, Kina je prilično odmakla od većeg dela sveta. Sve je dostupno na klik ili dva. Čak i prodavci na zelenim pijacama imaju svoj barkod i plaćanje se obavlja telefonom. Keš se retko koristi.

Istina, postoji problem sa korišćenjem društvenih mreža i gugla, koji su pod blokadom, ali to se lako rešava.

Cene u prodavnicama i restoranima su slične srpskim ili malo više. Stanarina je ozbiljan trošak i u našem gradu kretala se od hiljadu do nekoliko hiljada dolara (nama je, srećom, bila deo poslovnog ugovora).

Zapravo, da biste se dobro osećali u Kini potrebno je samo da se uklopite u očekivano društveno ponašanje, koje je, ipak, malo drugačije nego u drugim državama.

Važno je i da budete oprezni u saobraćaju jer nisu baš talentovani vozači.

Ukoliko se odlučite za život u ovoj velikoj državi, a imate priliku i da birate mesto boravka, preporučujem južni deo Kine, pre svega zbog toplije klime, čistijeg vazduha, prijatnijih mirisa i zelenijeg – zelenila.

U nekom trenutku, počeli smo i mi da razmišljamo da se preselimo dole.

Ali onda nam se dogodio Tajland, a to je već neka druga, potpuno bajkovita priča.