Пројекат "Културна баштина Шумадије" суфинансиран је из буџета Града Смедерева 2020. године

Манастир Манасија – задужбина српског деспота Стефана Лазаревића (1)

Манастир Манасија је задужбина српског деспота Стефана Лазаревића, сина кнеза Лазара и Милице. Предање каже да је Стефан дуго тражио место где ће подићи своју задужбину, и изабрао место на десној страни реке Ресаве, у теснацу између два брда, Маћехе и Пасторка, на коме се некада налазио кастел који је штитио прилаз Идимуму, римском граду. Повеља о оснивању Манасије није сачувана. Података о прошлости Манасије има веома мало, те се једва може сагледати њена шест стотина дуга традиција.

Манастир је подигнут у периоду између 1406-1418. године, замишљен да буде религиозно и просветно средиште тадашње Србије. Ресава, како се првенствено звао, је град-тврђава, чија је основа неправилан полигон од дванаест страна, чиме је био заштићен од сваког напада. Око града се налазио дубоки ров-шанац, а масивне камене зидине, дебљине до 3 м са 11 кула опасивале су град и представљале другу линију заштите. Куле су међусобно повезане, а највиша је деспотова кула.

Посебно место у комплексу има црква, посвећена Св. Тројици, грађена са идејом да буде задужбина-маузолеј Деспота Стефана Лазаревића. Црква припада моравској школи, основа је у облику “триконхонса”, византијског крста, са пет кубета и припратом, висине 25 м., дужине 22 м без припрате. Живопис манастира Манасије по лепоти спада међу најзначајнија остварења не само у српском већ и византијском сликарству. Велики део фресака је уништен па је од првобитних готово 2000 м² фресака остало свега око 500 м² целих композиција и фрагмената, али и тако преостале сведоче о првобитној лепоти и раскошној монументалности. Не постоје поуздани подаци о сликарима који су осликали цркву, претпоставља се да их је било десетак из разних крајева, од којих су барем четворица међу најзначајнијим уметницима свога доба.

Основа њиховог сликарства била је плави азур и злато. Уметници су на фрескама најчешће приказивали световне људе, свете ратнике, пророке у њиховој одежди. У сликарству Манасије коришћен је поступак где је религијски садржај унешен у слику “савременог живота”, па на фрескама могу се видети ратници са копљима, мачевима и другим оружјем, што је у ствари опис српских ратника тога времена. На фрескама су представљени и разни митолошки догађаји. Међу најзначајним је ктиторска фреска Деспота Стефана Лазаревића, која се налази на западном зиду.

Деспот Стефан у десној руци држи скиптар-крст, а у левој приноси своју задужбину светој Тројици, приказаној у виду три анђела. На фресци су још насликани “Свети ратници”, “Рука господња са душама праведних” и “Недремано око”. Испод њих су насликани пророци Соломон и Давид, а у главном кубету између уских прозора насликани су строзаветни пророци и птријарси, укупно 24 фигуре. Посебно треба нагласити да су фреске рађене на плавој боји, која је доношена са далеког истока, а у то време је била скупља од злата. У припрати цркве на поду налази се мозаик, у чијем средишту је розета са зупцима у тамноплавој, тамноцрвеној и жутој боји.

Деспот Стефан Лазаревић је био веома образован човек, па је под његовим утицајем Манасија постала стециште учених монаха, где се негује књижевност и преписивачка делатност. Најзначајнији међу њима свакако су били Константин Филозоф и Георгије Цамблак. У Ресавској школи преписиване су “Свете књиге”, које су доношене са Хиландара, а служиле су за потребе Српске цркве. Поред преписивачке делатности Ресавска школа је била позната и по новим рукописима. Сам Деспот је написао оригинално дело “Словољубве”, написао је и “Рударски законик”, “Законик за Ново Брдо”, те је на тај начин и правно ојачао Србију.

У Ресавској школи је извршена реформа старог црквенословенског писма, а ту је написана и биографија Деспота Стефана. По развоју књижевности Србија је у том периоду била прва земља међу православним Словенима, а Ресавска школа уживала велики углед. Историјски записи говоре да се у Ресавској школи налазила Деспотова библиотека са 20.000 рукописа-књига, међутим огроман број тих књига је кроз историју уништен. Након свега двадесетак година, 1439. године Манасија је освојена од Турака.

Године 1456. Манасија је горела. Под Турцима је била све до 1718. године, када је пала под аустроугарску власт. Док је била поробљена, Турци су цркву претворили у коњушницу, са стубова и ореола светаца скинули су “седам товара злата”, уништавали фреске, са цркве скинули бакарни кров, из зидина повадили олово, поскидали црквена звона и претопили их у топове, црквене књиге попалили, остале су само оне које су калуђери понели са собом бежећи у Молдавију и Русију. Кад је потпала под власт Аустро-Угара, Манасија је претворена у аустријску тврђаву, а у припрати је држан барут. У великој експлозији уништена је припрата, као и све фреске из периода градње Деспотовог маузолеја, преко две трећине историјског блага-ресавског писанија нестало је у пламену. Том приликом разнет је и подни мозаик, али је касније обновљен и враћен на своје место. Аустријска власт дозволила је Србима да обнове своје манастире, па тако креће и обнављање Манасије. Припрата манастира је обновљена ктиторством Јована и Јанићија Констадиновића, 1735. године. Београдским миром 1739. г.,

Турци се поново враћају у Манасију, до 1784, када је дефинитивно напуштају. После првог српског устанка 1804.г. у Манасију долази игуман Јанићије, и затиче је у тешком стању. Захваљујући Карађорђу и књазу Милосаву Здравковићу Манасија је поново покривена. У периоду 1863-64.год. са 1000 тадашњих дуката, осликан је нови иконостас. Министарсво просвете кнежевине Србије је 1844, због лошег изгледа манастира отпочело је опсежне радове на обнови фасаде и подова Манасије. Манасија је делила судбину свога народа у свако време, па је тако у Другом светком рату и времену комунистичког режима братство Манасије трпело патње и мучења, а чак је узурпирано и 70.000 хектара црквене земље.

Тек 1956. године Завод за заштиту споменика културе преузима са својим стручњацима обнављање манастира, када је конзервиран и стучно саниран, како би српски бисер средњовековне културе остао у наслеђе поколењима. Данас је Манасија женски манастир.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.