Imali smo ljude: ĐORĐE NIKOLIĆ, PESNIK VELIKOG UMETNIČKOG DOMAŠAJA

Kad čuješ moju pesmu

Prati je

 A ja se neću okrenuti

            Đorđe Nikolić ( Rabrovac 1949 – Aranđelovac 2024.) književno ime stekao je daleko od zavičaja – u Americi gde je godinama živeo i stvarao. U „belom svetu“, preciznije u Čikagu,  dosegao je sam  vrh pesmotkanja. U egzilu je objavio više knjiga za koje se u njegovom rodnom kraju i zemlji rođenja nije znalo sve do pojave  lirskog speva „Glava Srbije“ 2000 godine u izdanju „Srpske književne zadruge“.

            Bio je đak svilajnačke gimnazije u kojoj je iznedrio i  1966. godine objavio prve stihove. U samoizgnanstvo je krenuo kad mu je bilo svega 17 godina i kad se za njega u književnim krugovima Beograda govorilo da je pesnik koji obećava. Odlazeći iz svoje  i  otadžbine  najbližih srodnika poneo je, kako je u „Politici“ od 31. maja 2003. godine izjavio, kofer sa 32 knjige, dva odela i flašom šljivovice.

            Na taj korak se odlučio  jer, kako je govorio, nije imao drugog izbora. Naime, živeo je u porodici koja je  od 1945. bila izložena torturi nove vlasti. Uzrok tome bilo je blisko srodstvo  sa episkopom Srpske pravoslavne crkve, američko-kanadske eparhije, gospodinom   Dionisijem. Taj crkveni  velikodostojnik bio je ujak njegovog oca Miluna koji ga je oženio pred sam  svoj odlazak u Ameriku 1940. godine ostavljajući mu u nasleđe kompletno  domaćinstvo u rodnom Rabrovcu.

            Đorđe je u  tuđini, daleko od praga rodne kuće, posle magisterijuma, završio  doktorske studije slavistike i započeo rad na doktorskoj disertaciji o srpskoj emigrantskoj poeziji. Samo pet godina po dolasku u Ameriku, ostvario je veliki uspeh, sa  Rusom Josifom Brodskim i Poljakom Timoteušom Karpovičem  objavio zajedničku  knjigu  pod naslovom „Tri slovenska pesnika“. Usledilo je bibliografsko izdanje „Po starim reljefima“, „Grmovi trave“, „Ključar po Đorđu“, „Srpska glava“, „Nebeski vrt“, „Dopis“, „U potrazi za Euridikom“… Njegove pesme prevođene su na italijanski, španski, ruski i makedonski.

            S Brodskim ga je upoznao američki izdavač Karl Profer. Rus ga je  oktobra 1974. pozvao  u En Arbor, univerzitetski grad u Mičigenu, gde je radio kao profesor. Tako je počelo prijateljstvo sa ovim ruskim emigrantskim pesnikom, koji je svoje delo 1978. godine krunisao Nobelovom nagradom za književnost.

            Samo tri godine pre, čikaški Muzej savremene umetnosti jedno književno veče posvetio je slovenskim pesnicima: Brodskom, Karpoviču i Nikoliću.

            Đorđe je svoju otadžbinu uvek nosio u srcu i kako je jednom prilikom izjavio za „Politiku“, bio je samo geografski udaljen od Srbije i svog naroda, ali u prisnoj vezi sa verskim, kulturološkim, istorijskim i političkim zbivanjima u njoj. Zato je često govorio kako svaki stvaralac, posebno onaj ko se bavim književnim radom, ima svetu obavezu da prati zbivanja u svojoj rodnoj zemlji.

            „Tako se  zatvara  moralno obavezujući krug svakog nacionalno svesnog stvaraoca, jer se on zbog svojih stavova  i samoizgnao u egzil, ali u egzilu nije zaboravio dužnost odbrane svog naroda“ – izjavio je u intervjuu „Politici“ ističući  da je njegov lični pogled specifičniji od većine drugih ljudi, pošto se osećao integralnim delom srpskog roda.

            Često je govorio kako je, proučavajući svetsku  istoriju, naučio  više o svojoj Srbiji nego o svetu. On je  shvatao ono što svet nije. Svet je, naime, smatrao da Srbija bez njega ne može, ali nije shvatao niti priznavao da svet ne može bez Srbije.

            Đorđe se vratio u Srbiju posle tri decenije provedene u Čikagu. Dolazak kući na poziv Srpske književne zadruge i Udruženja književnika Srbije, značio je njegov veliki povratak u srpsku književnost.  U egzilu je objavio četiri knjige, a u Beogradu u izdanju Srpske književne zadruge štampana je „Srpska glava“ (2000) i „Dopis“ 2001. „Prosveta“ je u ruke čitalaca i bibliotečke vitrine poslala „Nebeski vrt“. Zbirka ljubavne poezije u „U potrazi za Euridikom“ je  izdanje  Matice srpske, a nastajala je u njegovoj književnoj radionici četvrt veka. Povratak u otadžbinu, u žubor prelepog srpskog jezika, pobudio je u njemu želju da je objavi.

            „Ova knjiga je napisana u slavu ljubavi“ – izjavio je „Politici“ u intervjuu objavljenom 4. marta 2004. godine. „Kad kažem radost ljubavi, ja prvenstveno mislim na radost koju u meni budi ljubav, ne samo prema ženi, nego ljubav uopšte. Kako verujem da najveće ljubavi nikada nisu otelotvorene, ovde ne mislim na ljubav prema ženi, želeo sam ovom knjigom da izrazim neponovljivost ljubavnog iskustva kroz ljubav prema toj možda nepostojećoj ženi, ali ljubav bez bola, uzdaha i osećanja neostvarenosti. Ljubav na jednom duhovnom nivou se ne otelotvoruje, ali večno traje.

            Predrag Palavestra, govoreći o njegovoj knjizi „Srpska glava“ na Kolarčevom narodnom univerzitetu u Beogradu, kazao je da je Đorđe  Nikolić ugledan srpski pesnik koji u Americi stvara na maternjem jeziku i da ga  je prvi put video na ovoj promociji, mada su ranije izmenili  mnoštvo mejl poruka tokom pripreme ove zbirke poezije. Đorđe se njemu odužio na taj način što je na engleski jezik preveo  Palavestrinu knjigu „Jevrejski pisci u srpskoj književnosti“.

            Palavestrin susret sa poezijom Đorđa Nikolića je bio krajnje neobičan.

            „I što sam više gazio u tu poeziju, ona me je sve više obuhvatala i inspirisala“ – podvukao je Palavestra  na promociji `Srpske glave` u Kolarčevoj zadužbini. „Video sam da pred sobom imam jednog pesnika čudnoga unutrašnjeg pesničkog, duhovnog i moralnog naboja, jednu pojavu koja je u stanju da donese dah srpskoj književnosti i to upravo tamo gde je ona počela najviše da se tanji i kida…Đorđe Nikolić je na kraju 20. veka udahnuo jedan nov duh srpskoj rodoljubivoj poeziji, koji je uspeo da iskaže nešto što bi se moglo nazvati, jer sam  ja tako uslovno i nazvao, da izrazi duh izvesnog kritičkog patriotizma, koji nije  svojstven ni našim pesnicima, a najmanje je svojstven pesnicima koji žive u dijaspori, jer mi smo, kao što znamo,  jedan čudan narod kome ljubav prema otadžbini raste sa udaljenošću od otadžbine.“

 Đorđe je svoju otadžbinsku ljubav i ljubav prema srpskom čoveku iskazao u knjizi „Srpska glava“, koja bi se najpre mogla svrstati u neku vrstu antropološke poezije. „Srpsku glavu“, kao antropološki spev savremenog  kritičkog naboja, podržava unutrašnja moralna filozofska misao, njena opora i gorka ideja, da u odsudnom  istorijskom trenutku izopštenja pogašenih vidika i zaboravljenih izlaza, jedino istinsko i pravo otrežnjenje predstavlja iskreno i duboko kritičko samospoznavanje ove nacije.

Govoreći o „Srpskoj glavi“, Matija Bećković je napomenuo da je Đorđa Nikolića upoznao u Beogradu krajem 60-tih godina 20. veka kada je ovaj gimnazijalac  doneo u redakciju zabavnog lista u kome je radio svoje pesme. Objavio je dve i odmah bio uočen kao perspektivni pesmopisac, koji se tek priključivao jatu  odabranih. Njemu se Đorđe poverio da je podneo zahtev za iseljenje u Ameriku. To je bila smela i dalekosežna odluka.

„Čim mi je poverio svoju nameru, odmah sam pomislio kako će u obećanoj zemlji morati najpre da zaboravi svoj jezik i ućutka pesnika u sebi“ – neveo je na promociji „Srpske glave“ Matija Bećković. „Ali ne dugo po odlasku, Đorđe se oglasio najpre pesmama na engleskom jeziku u prevodu Čarlsa Simića u knjizi `Tri slovenska pesnika` koju je u Americi objavio sa Josifom Brodskim i Tadeušom Karpovičem.“

Na ovom predstavljanju „Srpske glave“ oglasio se i autor i to samo dva dana kako se bilo navršilo 33 godine od kako je kao emigrant otišao u egzil 27.  maja 1970. godine:

„Ja sam se vratio u  Srbiju ne kao turista već sam došao na poziv svoga izdavača Srpske književne zadruge na čelu sa g. Slavenkom Terzićem i Udruženja književnika Srbije na čelu sa mojim dragim prijateljem g. Slobodanom Rakitićem. Nisam došao u Srbiju u posetu. Za mene je ovo hodočašće. Smatram da sam došao, tako je u mojoj duši i mojem srcu, u mojoj glavi,  došao sam u svetu zemlju Srbiju koju smatram metohom manastira Hilandara, gde su naši najdublji koreni, a Srbiju su ostavili Srbima na upravljanje najbolji domaćini svih vremena, Sv. Simeon Mirotočivi  i najveći srpski svetac Sveti Sava.“

            Kad je rešio da krene „preko bare“, Đorđe Nikolić je smatrao svojom obavezom da o tome obavesti svog pesničkog učitelja Milovana Vitezovića i prijatelja Matiju Bećkovića čiju je knjigu „Reče mi jedan čoek“ poneo u pet kopija od kojih je jednu poklonio svom dedi episkopu Američko-kanadske eparhije, g. Dionisiju.

            U Kolarčevoj zadužbini u Beogradu bilo je njegovo prvo samostalno književno veče na srpskom jeziku. Živeo je dugo u egzilu, a egzil je doživljavao kao robiju i objasnio:

            „Kad god mi je tamo bila potrebna nekakva pomoć kao pesniku, nisam imao kome da se obratim. Ja sam prvi put u životu imao priliku da konsultujem nekoga, a to je bio profesor Palavestra, kad sam pisao `Srpsku glavu`. On mi je dao vrlo lepa uputstva zato se zahvaljujem što su mi se i on i Bećković našli u trenutku kad je meni kao pesniku bilo vrlo teško…“

            Đorđe je više puta ponovio kako se on nije raselio niti je živeo u rasejanju. Sebe je smatrao emigrantom koji živi u egzilu i koji je uvek želeo da bude  deo srpske literature. Njega su često pitali zašto ne piše na engleskom, a on je na to pitanje uvek odgovarao da može pisati na engleskom:

            „Ja sam pisao na engleskom neke pesme, i to bi moglo da se objavi sve, međutim moji su koreni ovde, moje misli su ovde, najlepši jezik na svetu je srpski jezik po mome mišljenju i jedan od najbogatijih jezika. A to kažem zbog toga što često čujem Srbe koji kažu `pa znate engleski je bogatiji, naš jezik nije bogat, nedostaje mu toliko reči`. Njima sam odgovarao ovako: Vi gospodo niste čitali g. Slobodana Jovanovića niti ste čitali Avu Justina Popovića. Ako ste čitali njih, onaj koji je čitao Avu Justina Popovića, ona ko je čitao  Slobodana Jovanovića, Miloša Crnjanskog, Matiju Bećkovića ili pesnike koji su uporno  spašavali reči od propadanja, taj nikako ne može da tvrdi da je srpski jezik siromašan.“

            Na pitanje gde živi, Đorđe je uvek imao isti  odgovor:

            „Tehnički govoreći živim u Čikagu, u Americi. Međutim, ja ustvari živim u egzilu. Onaj čovek, onaj Srbin, koji je u St. Andreji, on živi u egzilu. Onaj Srbin koji živi u Trstu, on živi u egzilu. Prema tome nije važno gde ko živi, važno je njegovo opredeljenje. Moje opredeljenje je  da sam se ja odlučio za  politički azil, i tamo ja živim. Gde sam rođen, rođen sam geografski na Oplencu, međutim rođen sam svuda gde su Srbi, gde se Srbi rađaju a umreću svuda gde Srbi umiru.“

            O Đorđevoj poeziji pisali su vrhunski poznavaoci književnosti. Uz već pomenute  Predraga Palavestru i Matiju Bećkovića, još i Nikola Milošević, Nenad Ljubinković, Bogdan Rakić, Ljubica Miletić…

            Predrag Palavestra o zbirci „Srpska glava“ 2003. godine piše:

            „U  `Srpskoj glavi` ima jasnih naznaka da je Đorđe Nikolić na dobrom putu da se potvrdi kao vodeći  pesnik današnje srpske dijaspore. Odnegovan i sačuvan  maternji jezik, moralni zavet predaka i kritičko načelo savremenog sveta, pomogli su mu da pročisti svoju misao, i da se tako integriše sa nasleđem balkanske pravoslavne kulture. Kao antropološki spev,  sa jakim unutrašnjim nabojem, `Srpska glava` uvodi Đorđa Nikolića u glavne tokove savremene srpske kulture i čini ga neposrednim sudionikom modernog srpskog pesništva.“

            U  pogovoru Matije Bećkovića zbirci „Dopis“ 2001. godine, pored ostalog, stoji i ovo:

            „Uskim grlom svog pera Đorđe Nikolić je produžio svoju pesmu. Najpre se nije moglo razaznati da li je te pesme odavde odneo ili tamo napisao. Potom se činilo da je u tuđini pevao ono što bi ispevao  i da nikuda nije išao. Zaista, ne samo po motivima nego i po drugim osobenostima svoje lirike, bilo je teško pogoditi gde su i kad se videlo kad su i zašto nastale pesme Đorđa Nikolića. A to je značilo samo jedno:  da se rodio da ih napiše i da bi ih napisao ma gde da je živeo. Otputovao je daleko da bi video ono što se vidi sa kućnog praga. I on je otkrio ono što je davno  otkriveno i što svaki pesnik ponovo otkriva –  čovečanstvo u čoveku svog zavičaja i sav svet u vidokrugu svog kraja. Đorđe Nikolić je držao korak sa poezijom koja je pisana u zemlji iz koje je pesnik otišao, ali njegova poezija nije. Pribrajan je  u najistaknutije pesnike srpskog rasejanja, ali on je sebe ubrajao samo u pesnike jedine književnosti kojoj je pripadao i kojoj je jedino mogao pripadati. Otišao je u `obećanu zemlju` kao pesnik koji obećava, a vratio se kao pesnik koji je to obećanje ispunio.“

            Nikola Milošević o zbirci „U potrazi za Euridikom“ 2003. godine:

            „Nikolićeva Euridika razlikuje se od one koju iz mita znamo onako i onoliko koliko se razlikuje ono duhovno i nevidljivo od onog profanog i  vidljivog.  Upravo zato je ta Euridika nedostupna i nedohvatna. Taj motiv što podrazumeva jednu, takoreći metafizičku, neprelaznu prepreku potrage Nikolićevog Orfeja, pretočio je pesnik i u jednu pesmu izuzetne lepote kojoj  bi bilo mesta  u svakoj izbirljivoj antologiji naše poezije. To je ona pesma o jatima nezemaljskih ptica koja bi trebalo da dopru do Euridike, koja prebiva daleko negde među zvezdama. Međutim, i ta nebeska jata, što na svakom svom krilu po jednu zvezdu donose, neće je nikad domašiti. Ovako preoblikujući svoj mitski predložak, Nikolić nam predočava jedno metafizičko viđenje same suštine ljubavi, one ljubavi koja nije od ovog sveta. Svako ko istinski voli, ostaje na kraju sam. O tome možda najbolje govori jedna druga pesma, koju bi pisac ovih redova bez dvoumljenja takođe  uvrstio u neki uži  odabir iz opusa srpskog pesništva:

            Kada se voli

            Raspe se sve što se ima

            I ne ostane ništa

            Ni u srcu ni u rukama

            Jezgrovita na način majstora stare japanske lirike, ova Nikolićeva pesma spada u sam vrh ove njegove zbirke. Da Nikolić drugo ništa nije napisao, i to bi dovoljno bilo da ga smatramo pesnikom velikog umetničkog domašaja.“

            Ljubica Miletić o „Nebeskom vrtu“ Đorđa Nikolića 2001. godine:

            „Zapisi haiku pesnika, u ovom slučaju Đorđa Nikolića Srbina iz Čikaga poruke su date izvan i iznad vremena. One ne opisuju neopisivo, već podstiču čitaoca da doživi ono što pesnik oseća, a to su sile trave, pčela, ptica, nebeskog vrta, zvezda, grmova… U `Nebeskom vrtu“ Đorđe Nikolić je uspešno spojio dva Orijenta, bliski i daleki, u filozofsko-umetničku simfoniju.“

Bogdan Rakić u pogovoru  zbirci pesama  Đorđa Nikolića „Vi niste od ovoga sveta“ :

 „Moglo bi se reći da  knjiga Đorđa Nikolića `Vi niste od ovoga sveta` (2012), počinje upravo na mestu na kome se završava njegov raniji spev `Srpska glava` (2000). Jer, ako `Srpska glava` govori o Srbima kao ljudima u čijim postupcima – kako u pogovoru kaže Predrag Palavestra – uglavnom otkrivamo `neslogu`, `nesigurnost`, `neprosvećenost` i `nesigurnost da će se ono što je započeto održati i ostvariti`, ova nova  knjiga nam pomaže da sagledamo i drugo,  lepše lice naših sunarodnika. Uprkos promeni ugla gledanja, u njoj je i dalje prisutan onaj  isti  `otklon od romantične samodopadljivosti`, odnosno odsustvo svakog nekritičkog `mitskog usijanja` kada je reč o odlikama srpskog  nacionalnog karaktera , što Palavestra takođe vidi i kao jednu od najvrednijih odlika `Srpske glave`. Stoga bi se moglo reći da su ove dve knjige postavljene jedna prema drugoj kao predmet i njegov odraz u ogledalu, tako da desno postaje –  levo, a levo – desno…“

U pogovoru zbirci pesama „Šumadija“, Nenad Ljubinković navodi:

„Boraveći daleko od rodne grude, u rasejanju, Đorđe Nikolić je izrastao u osobenog rodoljubivog  i zavičajnog pesnika, ali pre svega i iznad svega u pesnika izuzetnog senzibiliteta. Njegove pesme jesu, gotovo uvek, plod smenjivanja nostalgičnih osećanja zapisanih `za večnost` u glavi i srcu mladića koji `zauvek` napušta zavičaj i, s druge strane, rezultat promišljene kritičke svesti i samosvesti intelektualca nagrađenog kroz bol, patnju i sumnje o istinskim odlikama zemlje i ljudi koje je za sobom ostavio…Posebno mesto u poeziji Đorđa Nikolića zauzima njegovo nastojanje da utemelji srpsku haiku poeziju, zahtevnu pesničku vrstu. U ovim zahtevnim, artificijelnim poetskim vrstama, Nikolić ostaje veran svome tematskom poetskom krugu: promišljenja o dalekoj otadžbini koju sagledava očima detinjstva i setom čoveka u egzilu… U srpskoj poeziji brojni su pesnici koji su o srpskoj zemlji i srpskom narodu pevali i kritički, ali ni jedan od njih nije to učinio sa toliko sistematičnosti i sa toliko promišljenosti kao što je to uradio Đorđe Nikolić u svojoj prvoj knjizi pesama štampanih u otadžbini.“

Đorđe  Nikolić je bio direktor Srpske narodne biblioteke, zadužbine svojih roditelja, predsednik Zadužbine svojih roditelja Miluna i Nade,  potpredsednik i umetnički direktor porodične dobrotvorne Fondacije Ilinka Milošević. Osnivač je i istovremeno direktor i urednik Književne svečanosti „Blagovesti u Čikagu“. Bio je redovni član istaknutih akademija, književnih udruženja i ustanova u svetu. Osnivač je i dugogodišnji član Upravnog odbora čikaškog Centra za poeziju. Na Svetskom kongresu PEN-a u Moskvi 2000. godine bio je počasni gost, a u nizu kulturnih aktivnosti u egzilu, 1994. godine izabran je za predsednika Svesrpskog kongresa.

Đorđe Nikolić je  1997. godine  postao laureat Akademije američkih pesnika. Dobitnik je i prestižnih književnih  priznanja, među kojima su i književne nagrade: Risto Ratković,  Dušan Vasiljev, Jefimijin vez, Velika bazjaška povelja, Rastko Petrović,  Arsenije Čarnojević, Lenkin prsten, Povelja „Karađorđe“, Zlatnik  Sabora duhovne poezije i „Despotica mati Angelina.“ Primio je značajna nacionalna priznanja: Povelju Smotre „Mermer i zvuci“, Plaketu „Vuk Karadžić“, Gramatu  „U spomen vostanija“, Zahvalnicu Ministarstva za dijasporu Vlade Srbije, zatim Orden Vuka Karadžića II reda Vlade Srbije i Crne Gore,  Orden vožda Karađorđa i Zlatnu značku kulturno-prosvetne zajednice Srbije.

Dragoljub Janojlić