Prilog za Zavičajnu istorijsku čitanku – armijski general Đurđe Lazić: PLEMIĆ IZ SELEVCA

-Ovaj visoki oficir bio je ličnost plemenitih osobina, vredan vojni stručnjak i svestrano obrazovan intelektualac

Donja Jasenica u minulom veku dala je nekoliko generala, među njima i Đurđa Lazića iz Selevca o kome se, na žalost, u rodnom selu pa i u širem zavičaju, malo zna. Autor ovog teksta neće se baviti razlozima, jer to može biti posebna tema u dolazećem vremenu, ali će pokušati da iznese ono najbitnije što je vezano za ovog visokog oficira, divizijskog i armijskog generala i počasnog predsednika Društva „Kneginja Zorka“ u Beogradu.

Životopisom dipl. inž. i generala Đurđa Lazića bavila se njegova unuka, diplomirani ekonomista Olga Jurišin. Podatke do kojih je došla bila je namenila objavljivanju (nismo  utvrdili gde), ali se pouzdano zna da je  tekst 6. juna 2004. godine predala bratanici Milanki Lani Vukasović. Uz biografiju, porodično stablo, karijeru i spisak odlikovanja, nekome (?) je predata i Spomenica sedamdesetpetogodišnjice Vojne akademije (1850.-1925.), kopija venčanog lista Đurđa Lazića, francuska Legija časti, engleski orden Svetog Đorđa i Mihajla sa lentom, kraljevski Orden belog orla sa mačevima, kraljevski Orden belog orla   trećeg reda, Orden Svetog Save, kraljevski Orden Jugoslovenske krune prvog reda i izvod iz knjige o sahrani nj. v. Kralja Aleksandra Karađorđevića.

Đurđe Lazić je rođen u Selevcu 13. aprila 1873. godine. Njegov otac zvao se Milija, a majka Petra. U braku su dobili tri sina: Životu, Đurđa i Živka i kćerku Katu, udatu Milojević. Milija Lazić bio je bogat i ugledan domaćin, uz to višegodišnji narodni poslanik u Skupštini Srbije i predsednik opštine Selevac sve do 1904. godine. Prema zapisu njegove praunuke Olge Jurišin, bio je poštovan, pravičan i strog kako prema porodici tako i prema meštanima Selevca. Želeo je dobro i svojoj porodici i Selevčanima, da svi napreduju i da se po mogućstvu iz svake kuće po jedan član domaćinstva školuje. Učinio je dosta za razvoj Selevca, pored ostalog poklonio je zemljište za izgradnju škole i crkve, ali i za formiranje groblja.

Njegov najstariji i najmlađi sin, Života i Živko, ostali su na porodičnom imanju, dok je Đurđe poslat na školovanje. Ovi koji su ostali na očevini bili su veoma poštovani i dobri domaćini. Đurđe se, po završetku školovanja, odrekao nasledstva u korist braće Živote i Živka. Inače, osnovnu školu je završio u Selevcu, gimnaziju u Beogradu, gde i Vojnu akademiju kao prvi u rangu. I Višu školu Vojne akademije ( 1897.-99.) okončao je kao prvi u rangu. U Briselu je završio Tehnički fakultet.

Po tadašnjem vojnom zakonu, koji je važio u vreme vladavine Milana i Aleksandra  Obrenovića, prvi i drugi po rangu po završetku Više škole Vojne akademije, slati  su na studije u inostranstvu i to o državnom trošku. Uslov za odlazak na studije u inostranstvu bio je da kandidat nije oženjen.

Međutim, Đurđe Lazić je u to vreme bio veren sa Leposavom Grujić. Želeo je da s njom zasnuje bračnu zajednicu pa je zato tražio prijem kod kralja Milana Obrenovića. Zalagao se, da umesto njega, na studije upute nekog drugog kandidata. Ali, u njegovom slučaju učinjen je presedan kad mu je kralj Milan odobrio ženidbu i svog sina Aleksandra odredio da mu bude kum na venčanju i krsti decu. Đurđe i Leposava sklopili su brak 29. septembra 1900. godine, a kralj je odobrio da za vreme studija s njim u Briselu bude i njegova žena Leposava.

Već sledeće godine dobili su sina koji je poneo ime Aleksandar. Kralj Aleksandar Obrenović krstio je 1903. i Đurđevu i Leposavinu kćerku Dragicu. Ovaj bračni par imao je još dvoje dece, Nadeždu i Vitomira. Njihov kum, pošto su kralj Aleksandar i kraljica Draga ubijeni 1903. godine, bio je pukovnik Đorđe Špargalj.

Đurđe Lazić je inženjersko-tehničke studije završio krajem 1903. godine kada je i dobio službu u Inženjersko-tehničkom  odeljenju Ministarstva vojnog. U čin brigadnog generala unapređen je 21. 10. 1923. , u čin divizijskog generala 28. 6. 1927. , a u čin armijskog generala 1934. godine.

Učesnik je Balkanskih i Prvog svetskog rata. U Velikom ratu bio je komandant Inženjerije 3. srpske armije i načelnik  Inženjerijskog odeljenja Vrhovne komande. Sa srpskom vojskom prešao je Albaniju. Sve do početka Solunske ofanzive borio se u savezničkoj francuskoj vojsci kao pukovnik srpske vojske u inženjeriji Savezničke komande. Od početka ofanzive pa do kraja Prvog svetskog rata bio je ponovo komandant Inženjerije 3. srpske armije i načelnik Inženjerijskog odeljenja Vrhovne komande.

Po završetku ratova od 1920. do 1921. godine nalazio se na mestu načelnika Inženjerijskog odeljenja Ministarstva vojske. Još od 1909. godine, sa prekidima, bio je honorarni nastavnik u Vojnoj akademiji, a u periodu od 1921. do 1923.  redovni profesor Vojne akademije, gde je držao predavanja iz predmeta Stalna i poljska fortifikacija. Izdato je više njegovih knjiga iz vojne struke.

General Đurđe je bio član Inženjersko-tehničkog komiteta, inspektor inženjerije, komandant Boke Kotorske, a 1934. se vratio u Beograd. Za vreme Drugog svetskog rata nalazio se u zarobljeništvu u Nemačkoj, prvo u Nirnbergu pa u Osnabriku. Još dok je rat trajao, kao dijabetičar, vraćen je u zemlju.

Nosilac je brojnih domaćih odlikovanja kao što su: Orden Belog orla sa mačevima V stepena, Orden belog orla sa mačevima 1V  (dva puta), Orden belog orla drugog reda,  Orden belog orla sa mačevima trećeg reda, Medalja kralja Petra Prvog, Orden Svetog Save V reda, Orden Svetog Save prvog reda, Medalja za vojničke vrline, Srebrna medalja za redovnu službu, Spomenica srpsko-turskog rata i Jugoslovenska kruna – kraljevski orden prvog reda.

Od stranih odlikovanja imao je Francusku počasnu legiju časti (dobio za vreme rata 30. aprila 1916. godine), Francuski ratni krst sa palmom,  britanski orden Svetog Mihajla i Đorđa, Grčki ratni krst, Rumunsku zvezdu drugog stepena i Čehoslovački ratni krst. Englesko odlikovanje donelo  mu je plemićku titulu „ser“ i povlasticu za njega i njegove potomke prilikom boravka u Velikoj Britaniji.

Đurđe Lazić je bio čovek plemenitih osobina, vredan vojni stručnjak i svestrano obrazovan intelektualac. Bio je nadasve skroman, ljubazan sa svima s kojima se družio, neizmerno dobar sin, suprug, otac i deda. Nije bio stranački opredeljen, ali zato duboko religiozan. Želeo je da bude sahranjen s krstom i da ga na put u večnost isprate sveštenici, porodica i prijatelji. Aktuelna vlast 1955. htela je da ga sahrani sa svim vojnim počastima uz uslov da porodica prihvati i sahrani ga s piramidom, bez krsta i sveštenika. Njegovi potomci su to odbili, pa su zato izostali i uobičajeni posmrtni govori. Umro je 8. aprila 1955. godine.

Đurđe Lazić nema nikakvo spomen-obeležje u rodnom selu. Moguće je da će posle objavljivanja ovog teksta poteći inicijativa da mu se podigne spomenik dostojan njegovih vojnih vrlina i zasluga.

Dragoljub Janojlić