IN MEMORIAM

На вест о смрти Ненада Ј. Ристића: УГАСИЛА СЕ ЗВЕЗДА НАШЕГ НОВИНАРСТВА

Угасила се још једна звезда српског новинарства. Умро је Ненад Ј. Ристић. Ова вест је на жалост тачна и болна за све нас који смо га познавали, с њим радили и пријатељевали. Отишао је са животне сцене у напону стваралачке снаге кад је још могао да доприноси  нашој инфарктној професији за коју се судбински определио и у којој се највише трошио.

Све ми се чини као да је јуче дошао у „Гошу“ да пита за посао. Било је то седамдесетих година прошлог века. До тог дана знали смо се само „из виђења“. Био је син мог директора у Радио-новинској организацији „Јасеница“ Јована Ристића. Али то на његов пријем није имало утицаја. Већ после првих реченица које је разменио са мном, као тадашњим главним и одговорним уредником „Гошиних“ гласила, закључио сам да „има штофа“ за посао који му је био професија до краја живота.

Зато сам и њему казао исто што и другима који су пре и после њега изражавали жељу да раде у информативној служби „Гоше“ да дође месец дана и проба, па ако му се свиђа новинарски посао, да ступи у стални радни однос. Отишао је задовољан, бар сам такав утисак стекао, а следећег јутра се појавио у Редакцији са кожном официрском торбицом и новинарским прибором. И одмах је добио радни задатак коме је пришао прилично одговорно и стваралачки врло надахнуто.

У данима који су следили савлађивао је једну по једну лекцију из новинарства што њему, као професору књижевности, није тешко ишло. А ја сам се безгранично радовао што Центар за информације „Гоша“ добија још једног великог заљубљеника у новинарску професију и што за сарадника имам особу сa којом могу причати и о послу за који смо били добро плаћени, и о новим књигама, и о филму,  и о  позоришту, и о….

Ненад, мој друг Рики, како сам га најчешће ословљавао, добро је разумео оно што сам стално понављао сарадницима – да у новинарству нема радног, али ни слободног времена, али и то да је реч о  занимању које је лепо само ако се из њега на време изађе. Он је, смем то рећи, више него други осећао да се новинарство учи у ходу, на сваком месту и у свакој прилици. И од почетка је схватао да је новинар стално на радном задатку, па чак и у кафани у којој су се рађале идеје и множиле интересантне теме.

Његова улога у развоју Центра за информације, као снажног информативног организма тада моћне фабрике, била је изузетно велика. Припало му је у део, као човеку из позоришног живота града, да формира и осмисли радио програм Студија „Гоша“. „Плаву књигу“, која је садржала петогодишњи програм развоја информативне делатности у фабрици, проучио је од прве до последње странице. Та његова оданост  послу допринела је да ме, после истека мандата, замени на месту главног и одговорног уредника. Преузимајући тешко бреме вођења Центра за информације, држећи се „плаве књиге“ као светог писма развоја информативне делатности, успео је да оснује и осмисли програм прве локалне телевизије у Србији. Пре „Гоше“ такву телевизију имао је само Копер.

Ходајући узлазном новинарском путањом, стигао је до Београда и до „Ју инфо“ канала. Био је алфа и омега те веома гледане телевизије. Као тада сталном дописнику „Политике експрес“, понудио ми је сарадњу што сам са задовољством прихватио. Кроз рад су јачале наше колегијалне и пријатељске везе које се никад нису прекидале, па ни кад је постао уредник у РТС. Ненад је умео да се радује успеху других и зато је у програму, условно речено велике телевизије, увек налазио простора да афирмише праве вредности.

Вест о његовој болести примио сам с неверицом. Да ми то није рекла његова супруга Љиља, мислио бих да је шала. Пре тога много пута смо седели у баштама паланачких кафића и разговарали, најчешће о изазовима и актуелном стању у српском журнализму. Никад се није жалио на здравље. А трошио га је немилице, сад је бар то јасно. „Е, мој Дране, болест уме да понизи човека као нико“ – казао ми је недавно док је лежао у болничком кревету. И убрзо је променио тему: „Кад ће књига?“ – упитао ме. Надам се ускоро – одговорио сам. Кроз главу ми је у трену прошао текст који је написао о мом новинарском и књижевном раду.

Морам рећи да сам се мало и постидео пред њим. Једном приликом, док смо пили кафу,  рекао сам да идем у пензију и да треба мало „да прикочим“, а он је у поменутом тексту написао да ми само то не верује. И био је у праву – пишем још, пишем… Е, мој друже, ево прилике да ти се извиним, мада знам да се због те моје недоследности никад на мене не би наљутио. А и сам знаш – причали смо – једном новинар увек новинар, и тако до судњега дана. Али, и ово да ти кажем: вест о твојој смрти примио сам на новинарском задатку, у Матици исељеника у Београду. Тамо је било прилично наших заједничких пријатеља. Само тебе није, мој добри и непреболни друже.

Некадашња Редакција „Гоше“ се, мој драги Рики,  осипа. Нема нашег чика-Баје, Ђуре, Љубе, Љиље. Од четвртка ни тебе. Нађи их, обавезно. Увећава  се, расте наша небеска Редакција…

Драгољуб Јанојлић

One thought on “На вест о смрти Ненада Ј. Ристића: УГАСИЛА СЕ ЗВЕЗДА НАШЕГ НОВИНАРСТВА

  • Danijela Milovanovic

    Ovo je tekst pisan srcem, jedini takav koji sam ovih dana procitala. Divna prica o neobicnom coveku u jos neobicnijoj bransi.

    Reply

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.