Otišao je ”Perač prozora”
Moj drug iz onih dana i godina, Toni Montano, bio je ljudina i ”solo drajver”, u stalnom sukobu sa životom. Bio je potpuno sam i, verujem, u nekom ličnom obračunu sa životom, i kada ga je napuštao.
Umro je, iza zatvorenih vrata, u stolici, sam u ”svetu koji ne voli samoću”.
Valjda je takva sudbina neobičnih.
A Toni je bio više od običnosti. Mnogo više.
Imao je svoju viziju i uspomene koje su i naše.
Samo veliki imaju sećanja koja mnogi pamte.
Toni je bio muzička zvezda u nekadašnjoj velikoj državi. Mogao je da bude i na tronu, imao je to ”ludilo”, imao je mozak za večnost.
Ali, nije mu se dalo da pregazi ”Rubikon” svojih principa i skrenuo je u maglu.
Gost Palančana bio je bar tri puta u organizaciji KM ekipe i jednom na bini u pešačkoj zoni.
Jedan takav opičeni događaj u kome je bio baš ”svoj na svome” opisao sam i u knjizi o tim vremenima, koja će, nadam se, jednom biti dovršena i puštena u etar.
Svakakve ludorije, sedeljke i susrete sam pregurao sa njim po prestoničkim klubovima, kafićima i kafanama… Bio je provokativan i magnet za nevolje – sa hepiendom.
Nekih kasnih devedesetih, sudarili smo se, sasvim slučajno u SKC-u i to je bio naš poslednji susret.
A danas, vest o njegovom odlasku sa životnog stejdža, zatekla me je hiljadama kilometara daleko na vulkanskom kamičku usred Pacifika.
I nema suza, čak ni tuge.
Nije on bio tip koga bi trebalo ispraćati tako.
”Perač prozora” je samo, konačno, pregazio ”Rubikon”, i upisao se u večnost.
Dejan Crnomarković