Умро Никола Владисављевић: ХРОНИЧАР ЗАВИЧАЈНЕ ЈАСЕНИЦЕ

KOLE-VLADISAVLJEVIC-540x317-1-720x340У недељу, 7. августа,  око подне зазвонио је телефон. „Умро Коле“ – јавила ми колегиница Рада Бачујков. Знао сам да је вест тачна, али сам је примио с неверицом. Само неки дан раније срели смо се у болници. На жалост, последњи пут. „Ништа ми није добро“ – пожалио се. Разменили смо неколико реченица док је са сином и кумом чекао да га позове лекар. „Да ми је да напишем још једну књигу, имам све шта ми треба… Милан ће ми ту  помоћи.“ Заћутао је на тренутак, а онда: „Иди ти кући, скоро си изашао из болнице“.

Идући кроз болнички парк, присећао сам се нашег првог сусрета у Редакцији „Наше комуне“ кад сам, као ђак, донео руком исписане вести  из мог села. Тад сам и сам пожелео да једног дана  постанем новинар, да добијем свој сто у редакцији и писаћу машину. Тада ни слутио нисам да ће се и то десити много година касније баш  у РНО „Јасеница“, где је Никола био новинар, главни и одговорни уредник и једно време вршилац дужности директора.

Дивио сам се  његовој посвећености друштвеном раду. Ништа мање није изостајао ни кад је  у питању  био његов ангажман на челу Радио- новинске установе. „Сад ћемо направити антенски стуб“ – обелоданио је свој план у „Конаку“, где смо често седели. „Велика инвестиција, али наћи ћу паре“ – казао је прилично самоуверено. Где их је нашао, то никад нисам сазнао, али антенски стуб је никао на имању Института за повртарство. Још једној његовој особини сам се дивио. Умео је да одабере сараднике на послу који је обављао мимо куће у којој је радио. А прихватао се одговорних дужности: био је председник ФК „Младост“, КУД-а „Абрашевић“ у родном граду, оснивач и уредник листа Заједнице културно-уметничких друштва „Абрашевић“ Југославије, председник Општинског па Окружног одбора потомака и поштовалаца ратника од 1918. до 1920… Као гл. и одговорни уредник, осим листа „Наша комуна“ и програма Радио „Јасенице“,  потписивао је и  „Глас комуниста“ ( гласило Југословенских комуниста у Србији) у коме је  мени поверио редиговање и опремање текстова за штампу, чији су аутори  углавном били млади  и врло образовани људи, без резерве наклоњени идејама левице.

Још нечему сам се код њега  дивио и дубоко поштовао. Коле никада није мењао своја политичка уверења – до краја је остао оно за шта се определио још у раној младости – комуниста. Сећам се, били смо  на промоцији једне од многих књига из едиције „Хроника села“ у Раљи (смедеревској), где је један од говорника  био и месни парох, који је током вечере затражио од Николе визит-карту. „Даћу вам само ако вам не смета петокрака на њој?“- казао је и машио се за џеп.  „Господине, поштујем ваш избор и ценим вашу верност Партији  којој припадате“ – рекао је свештеник узимајући подсетницу.

Не знам да ли је Коле (тако су га ословљавали сви који су га знали)  икад неког одбио ко  му је потражио неки динар на зајам, или вапио за неку другу помоћ. Ту је био мека срца и широке руке. Као мало ко. „Био је спреман да истресе новчаник до последње паре да би помогао другима“ – поновио ми је у више наврата заједнички пријатељ Васко Вукадиновић. Такав је био бата Коле. Помагао је несебично и људима који су се одважили да се опробају у публицистици. Примао их је сваког уторка, и то  врло радо, у Културно-просветној заједници Србије, где је у више мандата био главни и одговорни уредник едиције „Хроника села“. За време његовог уредниковања објављено је на стотине хроника села и књига које су припадале тзв. посебним издањима, а писали су их  људи најразличитијих занимања: од доктора наука до понеког даровитог сељака, отимајући на тај начин од заборава историју српских села. Њих је умео да посаветује и подстакне, а многе и да приволи да се лате пера или писаће машине. „Што не би написао књигу о…., ево стојим ти на располагању, само почни, наћи ће се паре да се то објави“ – храбрио је неодлучне.

У раду га је посебно пратила рано преминула супруга Гордана. Она је давала и ликовну димензију његовим књигама. Њена смрт га је јако погодила. Сећам се, кад се то десило, назвао ме телефоном. „Јеси ли спреман да примиш тужну вест: умрла је моја Гордана“. Саопштио ми то с дубоком тугом у гласу, али не само као колеги и сараднику, већ и као рођаку, „по баничанској линији“ како је често умео да каже. Он је, као мало ко, веома поштовао  рођаке, старе Паланчане, хероје рада са многих послератних акција, баш као и многе којима је кумовао, укључујући и бројне пријатеље.

У овом тренутку, кад Колету у част и спомен исписујем ово тужно сећање, присећам се многих тренутака и разговора на јутарњој кафи код Лесковачког роштиља  у Главној улици, где је у друштву пријатеља наглас планирао своје публицистичке подухвате. Ту је често добронамерно  „делио“ задатке свима који су седели за „његовим“ столом.  „Крени, ту сам да ти помогнем“ – говорио је. И сам је много радио. Био је вредни хроничар завичајне историје. Из његове публицистичке радионице, изашло је више од тридесет наслова. По томе га још нико није стигао ни престигао у граду . Чак и кад се разболео, није стајао, писао је и писао као да је предосетио да је остало још мало времена за све што је наумио да смести међу корице књига.

Његов живот годинама је текао на релацији град – Микуља. Док је супруга Гордана била жива тамо је одлазио аутомобилом, а кад је умрла махом пешице све док није оболео па је користио такси,  углавном  у једном  правцу. И кад би га радне обавезе одвукле у неки други град, увек је по повратку одлазио да  нахрани своје љубимце: пса и мачке. У друштву, док смо испијали јутарњу кафу, с посебним одушевљењем је причао о својим животињама, чак више него и о винограду којег је с љубављу гајио.

На дан сахране, 8. августа, кишило је и стицао се утисак да је и само небо плакало. На  пут без повратка отишао је  доајен паланачког новинарства и публицистике, наш друг, пријатељ и сарадник Никола Владисављевић. Остале су  његове књиге којима је посветио живот. И успомене.

Д. Јанојлић

 

 

 

 

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *