А да, избори…

Print… рекох пријатељу који ме је упитао шта мислим и очекујем у Србији после 24. априла.

Искрено, већ одавно немам оно предизборно узбуђење и енергију из деведесетих, када су  излазак на изборе и борба против тадашњег режима Слободана Милошевића, Мирјане Марковић, Војислава Шешеља, Томислава Николића и Александра Вучића, били СТАВ, МИШЉЕЊЕ и НАЧИН ЖИВОТА.

Било је питање части и припадности прогресивној Србији изаћи на црту и борити се против те апокалипсе која нас је супротставила читавом нормалном свету, осиромашила и понизила.

И данас су ми потпуно јасна и јака сећања на Теразијску чесму ’92 када смо извиждали патријарха, а он се сутрадан поново појавио на бини, променио говор, и доживео овације.

Не могу да заборавим ноћи и дане у Београду, ’96-’97. године, када смо шетали престоничким улицама, снимали спот за песму „’Ајмо, ‘ајде сви у напад“ и осећали се, некако – праведно и храбро. Заједно, у дивним београдским протестним шетњама, били су тада студенти, ђаци, радници, уметници, сељаци – неки диван свет.

Упознавао сам, бежећи од сузавца, и претећих робокапова, најлепшу Србију, јер све што је тада у њој вредело устало је против режима.

На тадашњим протестима у Паланци велики Душан Нарић увек је знао да изговори праве речи са импровизоване бине на Тргу слободе, које су стимулисале на отпор и истрајност. Оне вечери, у зиму ’97., када је и званично проглашена победа, и када су Паланчани постали део још увек мањинске али демократске Србије, која је у 40-ак градова срушила режим, Душан Нарић је, слушајући узвике одушевљених суграђана, изговорио историјске речи: „Немојте, молим вас, данас да кличете Дуле – Дуле, а сутра да буде Дуле – Дудуле“.

Тај „Витез демократије“, како сам га назвао у тексту коју сам написао потресен његовом смрћу, некако баш у ово време пре десет година, имао је меру и визију – знао је да се чуда не дешавају и да не може све, преко ноћи,  да се промени на боље.

Ипак, сви ми, окупљени око њега на Тргу слободе, те важне ’97. године, били смо поносни на победу и нико није могао то да нам одузме.

Сећам се, са пуно емоција, и догађаја из 2000. када смо око Паланке подизали барикаде, када смо имали озбиљне „несугласице“ са локалном полицијом, а потом и тешке преговоре са тадашњим начелником о томе да полицајци предају оружје и приђу народу. Много касније причао ми је другар, полицијски инспектор, који ме је те ноћи држао на нишану, да су одлучивале секунде и да је наређење за отварање ватре на грађане окупљене испред зграде Полицијске станице било питање тренутка, али смо се у последњи час договорили да се смире страсти и чека решење ситуације у Београду. Жестоких „судара“ са полицијом било је и петооктобарског јутра, код гараже „Ласте“, када су покушали да нас спрече да резервисаним и плаћеним аутобусима кренемо у Београд.

Тако је било „оних“ година…, а све после тога…, све ово изгубљено време и пропуштене прилике…, то су, на жалост, необјашњива „наша посла“. Као да нам је национални „ген“ такав да нисмо у стању да довршимо започето.

Елем, нема више те прогресивне Србије која је шетала деведесетих, данас она, углавном, живи у светским метрополама.

Стигле су нове генерације које имају своја размишљања и своје животне погледе и путеве. Видим да и многи од њих полако одлазе одавде.

Ми учесници и сведоци неке друге приче из неког другог времена, данас можемо само да се присећамо и преиспитујемо зашто Србија данас није у будућности коју је заслужила, већ се вратила двадесет година уназад?

Из искуства прошлости, знам да ће и овај погубни режим доживети свој 5. октобар. Потребно је, пре тога, да и будале схвате да су преварене, јер је свакој револуцији, поред лидерства памети, потребно и „стадо“.

Тачно знам да ће у колони која ће кренути у ту авантуру бити и многи данашњи фанови господина са наочарима. Бојим се да ће, у складу са величином његове манипулације и преваре, народни отпор бити безумнији.

Што се мене тиче, требало би тада већ да станујем на другој адреси и пиће наручујем на једном страном језику. Озбиљно радимо на томе, али ко зна…

Елем, како год било, сигурно нећу тог дана обувати револуционарне патике.

Доста ми је великих – Пирових победа.

Има млађих, са једнаким правом на сопствене заблуде.

А и није ово моја Србија.

Није ово држава у којој смо одрастали, учили се части и поштењу, провереним и потврђеним вредностима, играли кликере и тапке, школице и жмурке, читали Превера и Миљковића, дивили се Ворхолу и Хемигвеју, Меши, Буковском, Фасбиндеру, Хичкоку и Буњуелу, Парлову, Кићи, Џаји, Моци…

Оплемењивали се рок културом, новим таласом, уметношћу и пристојношћу.

Није то та Србија.

 

One thought on “А да, избори…

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *