Белешке с пута: Косово и Метохија (2)

„Ми пут свој знамо – пут Богочовека“

 

-На овај пут, 20. јула 2018. године, упутили су се Александра и Стефан Дујовић, економисти из Новог Сада, Немања Девић историчар из Смедеревске Паланке, моја маленкост, историчар уметности из Смедеревска Паланке, те Габријел Тот из Осојана, који нам на путовању беше домаћин и „водич“.

 

…Наша следећа станица била је Пећка патријаршија. Прилазећи манастиру прошли смо кроз саму Пећ, варош која као да стоји заробљена у времену оријенталне Турске с краја 19. и почетка 20. века. Пажњу нам је привукла опеком зидана џамија покрај пута, насупрот бројним новим и модерним по читавом Космету које пре личе на какаве савремене хотеле или сале за конференције него на сакралне објекте. Трагом пећке Бистрице дођосмо до улаза у сам манастир, a на великим оловним вратима приметисмо где још увек стоје умрлице младића из Пећи које Албанци погубише 1998. у кафићу „Панда“ за време рата.[1] Стидљиво, иза огромног дуда што га је пре 800 година засадио Св. Сава, а који данас монахиње „обуздавају“ разним дрвеним гредама и утегама, пројави се црвена Пећка патријаршија, центар средњовековне српске цркве и државе, данас симбол опстанка Срба и Цркве на Косову и Метохији. Иначе, манастир Пећка патријаршија се састоји од три међусобно повезане цркве, коју спаја јединствена спољна припрата. Главну цркву саградио је наследник на трону Св. Саве – Арсеније I, мада постоје мишњеља да је црква дело Св. Саве лично. Јужну цркву је саградио Данило II, а северну архиепископ Никодим. Наслоњена на ову велику грађевину је и мала црква Св. Николе. Не часисмо часа, већ се одмах упутисмо у цркву. А тамо – фресака и лозе Немањића, саркофага првих српских архиепископа, чудотворних икона, камених престола, проскинитара…Нашим пријатељима из Новог Сада почесмо да објашњавамо и показујемо гробно место Данила II, икону Богородице Одигитрије („Пећке краснице“) за коју се верује да је кнез Владдимир носио са собом када је покрштавао Русију, а коју је Св. Сава донео из Свете земље и због које се иначе и сазда Богородичина црква Пећке патријаршије, камени престо, гробове и сакрофаг Арсенија I Сремца, Саве II, Никодима,…Па им онда „показивасмо“ и оно чега данас више нема – попут куле звоника уз саму припрату, која данас не постоји, али се јасно види на ктиторској композицији Данила II који држи модел цркве у рукама и кога за руку води пророк Данило. Ето, свашта би „Национална географија“, или „Вајасат хистори“ имали да сниме и чују код нас…али…Обишли смо и манастирско гробље, где су, осим монаха сахрањени и Срби које је Амфилохије Радовић проналазио дуж Косова и Метохије, обезглављене, заклане, спаљене. Међу њима почива и Мирић Марица, душевно оболела  тридесетшестогодишњакиња из Белог поља надомак Пећи, коју су шиптарски терористи пред мајком најпре обесчастили, а потом и заклали.

Остатак времена проведосмо на клупи у хладу манастирског дворишта, листајући Проглас Синода СПЦ о питању Косова и Метохије, те распредајући историјске и савремене контексте положаја нашег народа, светиња и земље. Како даље? Може ли се прескочити 800 година и пронаћи решење које не пронађоше многи пре нас? Или су га ипак пронашли – у молитви, служби, раду, слободарском поносу, и, како Алекса Шантић у својој песми каже – путу Богочовека!?

Није много времена прошло, а ми смо већ били у колима, хитајући ка Дечанима као крајњем одредишту. Након богате дечанске трпезе оца Данила, на којој се нађе похована паприка, поховане тиквице, разе врсте сирева што их праве Дечанци, салата, киселог млека, маслина, разних врста хлебова, „трилеће“ колача и две врсте дечанског вина, хладне воде са чесме у дворишту и пар брзих фотографија бисера срењовековне и светске архитектуре уопште, један од монаха, тачније јеромонах Петар, иначе тих дана домаћин и гостипримац по задужењу, одведе нас са монихињама из Драча до цркве, где отвори кивот Св. Краља Стефана Дечанског. Блажени анђеоски глас монахиње из Албаније одзвањаше црквом док ми остали чинисмо метаније Св. Краљу, чије њетно тело покриваше скупоцена свилена тканина. Још мало остадосмо у цркви, разгледајући на све стране. Немогуће је не приметити фреску Христа са мачем, јединствену у византијском фрескопису, ктиторску композицију Дечанског и Душана, или живописне сцене Страшног суда на стубовима и западном зиду цркве. Нешто више, и оку неприступачније, стајала је и фреска Распећа Христовог са чувеним „ванземаљцима“ који „јашу на кугли земаљској“, сцени због које је нажалост у неким круговима манастир једино и познат. Монаси се у почетку трудише да науче људе како је реч о персонификацијама (симболима) Дана и Ноћи, Старог и Новог завета, рађања и умирања, али на крају и они дигоше руке, па сад на иста питања само ћутке одмахују главом. Осим присуствовању службама и сведочењу херувимског појања дечанских монаха, слободно време искористисмо да нас монаси спроведу по имању, и покажу њиве, баште, пчелињак, винограде, овце, алпске козе, краве, и многа остала богатства дечаснке економије. Речју, манастир је не само духовна, већ и организационо-економска снага, због чега је не тако омиљени манастир међу косовским Албанцима. Али, како је било вековима, тако је и данас – Дечанци су стожер сваког опстанка и повратка Срба на Космету, нада и молитва за норамлана живот, и утеха за многа страдања и патње, како православних Срба, тако и Албанаца муслиманске и католичке вере. Јер, опште је познато међу тамошњим мештанима, да су Дечанци током 1999. године у манастиру хранили и склањали и Албанце који су, бежећи од српске војске, кратко уточиште проналазили у манастиру. Данас, Дечани су једини манастир на Космету који чувају снаге КФОР-а а међу војницима који су наклоњени монасима па и самом манастиру који је под заштитом UNESCO-а, пре свега предњаче Италијани.

У повратку, одредисмо два места за видети: пећко православно гробље и манастир Гориоч. Како је данас у Пећи тек неколико Срба, за разлику од пре тридесет-четрдесет година када их је било више десетина хиљада, тако је и само гробље запуштено, али и закључано. Слике које нам се урезаше у сећање до краја живота су исте оне као са телевизије – порушени споменици и запаљена гробљанска црква Св. Николе. Док смо пролазили кроз гробље, пробијајући се кроз густу високу траву и шибље, пазили смо да не загазимо у неку од рака, будући да су многи Срби откопавали своје покојне и земне остакте преносили у Централну Србију. По који претекли, непорушени споменик, сведочи о вишедеценијском и вековном трајању нашег народа на простору Косова и Метохије. Ово гробље, као и многа друга гробља у Ђаковици, Дечанима, Призрену, Приштини, су Велики петак српског народа и света места почивања наших предака. Још је читава Метохија, и Косово поље, посута костима наших очева, мајки, дедова, које у току рата, владике Амфилохије и Атанасије не стигоше људски ни да сахране, него уз пратњу иностране и наше восјке, неретко се скривајући од метака и снајпера, опеваше на спојеним носећим столовима, или директно на земљи, па тек метар дубока ископана рака поста место починка. И тако већ вековима, српском народу се не зна адреса – или је расељен по разним местима Србије, или је сахрањиван где се могло и имало. Али, надамо се и верујемо да након Великог петка долази и доћи ће Васкрс, па баш као што је то било и 1912. године, опет ће горети свеће што их је, за нове ослободиоце Косова, у Дечанима оставила кнегиња Милица. Уколико то будемо сањали и желели. Јер, изгубљено је само оно чега се одрекнемо.

Наш пријатељ и водич, добро упознат са „сценографијом“ гробља, остао је да пази на ауто, чекајући да наставимо пут Гориоча. Тамо нас сачека мала црква из Средњег века, у којој су, по предању, Стефану Дечанском, „горили очи“. Подједнако лепа беше и панорама према читавој Метиохији, са погледом на Клину и Исток. Ту чини ми се, сви направисмо највише фотографија, јер, понављам, прелепе ли Метохије, свете српске земље. Остајемо још који моменат, да се и са још једног места овековечи лепота и сјај нашег Косова и Метохије. Фотографија у телефону, да се не заборави! А тада пропуштено, остаје за следећи обилазак. Или повратак.

 

[1] За ову и многе друге појединости везане за прилике на Космету, захвалност дугујем Немањи Девићу, историчару.

 

пише Стеван Мартиновић

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *