BELEŠKE S PUTA: KOSOVO I METOHIJA (1)

„Mi put svoj znamo – put Bogočoveka“

 

-Na ovaj put, 20. jula 2018. godine, uputili su se Aleksandra i Stefan Dujović, ekonomisti iz Novog Sada, Nemanja Dević istoričar iz Smederevske Palanke, moja malenkost, istoričar umetnosti iz Smederevska Palanke, te Gabrijel Tot iz Osojana, koji nam na putovanju beše domaćin i „vodič“.

 

Iako je naš put na Kosovo i Metohiju bio posut namerama mladih naučenjaka, na kraju je bio sve samo ne listanje stranica i stranica bilioteke manastira Dečani ili Gračanica. U želji da bolje upoznamo Metohiju i njene prelepe manastire, gore i ravnice, itinerar nam odjednom postade sve duži, naporniji i neizvesniji. Nemajući velikog iskustva odlaska na Kosmet sopstvenim autom i bez pratnje policije, put nam se, približavajući se administrativnom prelazu, činio i ne tako bezbednim. U Kraljevu po dogovoru pokupismo jednog mladog Kosovca, učesnika rata, ponosnog tatu četvoro dece (uz nadu supruge da će doći i peto po redu) i povratnika u selo Osojane, koje danas broji oko 300 Srba. Njegovo iskustvo, odlično poznavanje albanskog jezika i same Metohije, bilo nam je višestruko korisno. Kako to obično biva, on i njegova brojna porodica, pokazahu se kao veoma skromni ljudi, puni vedrine, ljubavi i ponosa. Naš domaći, vodič i pratilac je odavao utisak vrlog vojnika; na ruci je imao nekakav nepromočivi plastični sat, nosio je crne naočare za sunce, bio oštrih crta lica i kratko ošišane kose, pa se pored njega osećasmo sigurno i bezbedno. Put od Kraljeva do prelaza bio je ispunjen svedočenjima našeg „teritorijalca“ o svojim i stradanjima čitavog srpskog naroda tokom bombardovanja i u godinama koje su dolazile. Nastavljao je svoje priče i kasnije, na gotovo svakoj krivini čitavog Kosova i Metohije, koje je poznavao kao svoj džep.

Posle lakog i brzog prelaza administrativne linije, prva stanica beše manastir Banjska. Tamo nas s radošću dočeka iguman manastira, otac Danilo, poreklom Prizrenac, mlad čovek, velike energije i znanja, koji sa samo još jednim monahom podiže i obnavlja svetinju što je prvobitno bila zamišljena kao grobno mesto kralja Milutina. Umorni od puta stidljivo se okrepismo lubenicom, nešto kasnije i manastirskim pivom odličnog ukusa. Kako se veče smešilo, požurismo u Kosovsku Mitrovicu. O njoj nam je Gabrijel govorio sa različiih  stanovišta: o problemima s kojima se susreće Mitrovica, no mnogi od njih nisu bili vezani za sukobe sa Albancima, mostom na Ibru i sl. Jednostavno, (Severna) Mitrovica je mesto u kojem se najkraće zadržasmo, pa ukoliko izuzmemo monumentalni spomenik knezu Lazaru na gradskom trgu i „trileće“, poznati kosovski specijalitet u kafeu London, nismo puno toga videli i zapamtili. Moguće je i da smo i mi krenuli s namerom da blažimo duše metohijskim pejzažima i velelpnim manastirima, a ne šetačkim zonama i „fensi“ kafićima a la Knez Mihajlova ulica u Beogradu. Tek, posle izgleda nezaobilaznog slikanja pored grafita „Jer odavde nama nazad“, uputismo se ka srpskom selu Osojane, gde je trebalo da zanoćimo.

Sutradan smo već bili u srcu Metohije. Osojane je selo na sat i po vremena vožnje od Mitrovice, između Istoka i Kline, a na pola puta od Mitrovice do Dečana. Iako sam više puta bio na Kosmetu, doduše ponajviše u samim manastirima, iznenadila me je, a i sve nas, lepota metohijske zemlje. Suncem okupana ravnica Osojana ponosila se dečanskim i pećkim planinama u pozadini. Zaista, nije teško zaljubiti se u Metohiju i čitavo Kosovo. Kakve prirode, kakvih krajolika, prelepe i plodne zemlje i nepreglednih ravnica. Divne li Vojvodine i Tise i Dunava, prelepe li Drine i Ljubovije, mistične i homoljima ispresecane Istočne Srbije, naše živopisne Šumadije – ali nigde ne nađoh takve zemlje kao što je Metohija. Možda se u nama i začuo poneki zov od iskona, i otuda što se veliki broj Kosovaca prilikom druge Seobe pod patrijarhom Arsenijem Jovanovićem Šakabentom (1737 – 1739) nastanio upravo u našim, šumadijskim krajevima, pa su i zaseok otrgli od zaborava, nadenuvši mu ime svoje dedovine – Kosovac (pokraj Kusatka). Takvih toponima, čak i naziva sela vezanih za Kosovo,  nalazimo širom Šumadije. Ne kaže se za džabe – krv nije voda!

Taj isti osećaj posvedočiše i ostali putnici ovog našeg karavana – mladi istoričar, naš sugrađanin, kome preci pređoše u Šumadiju s Šakabentom. Dobro upućen u prilike na Kosmetu, neretko je preuzimao ulogu vodiča od Gabrijela, pa nas upoznavao sa najmanjim selima poput Srbice, ili Glogovca. Naravno, pričao nam je i o raznim anegdotama svojih pređašnjih odlazaka na Kosmet, „klackanju“ od 12 sati puta autobusom od Beograda do Kosova, pa i neprijatnostima na administrativnom prelazu zbog knjiga i ostalih poklona koje je nosio sa sobom. Pored nas dvojice, na ovaj put se odlučiše i brat i sestra iz Novog Sada. Bilo je zaista čudno videti da dvoje mladih ekonomista, bez izraženih osećanja da „Crkvu ljube“ i „Liturgije poju“, bez kosovskometohijskih korena požele da pođu sa nama. Jer, istini za volju, na Kosmet u najvećem procentu odlaze hodočasnici, mladi bogoslovi, ili retki studenati Filozofskog i umetničkih fakulteta. Otuda njihova znatiželja, ali i nesumnjiv iskreni patriotski duh, nama beše podstrek da ih uputimo na neke od značajnih fresaka iz Peći, ili Dečana, kao i na ostale pojedinosti iz bogate kosovskometohijske povesti.

Snažan utisak na sve nas ostavio je manastir Budisavci, mala srednjovekovna crkva i metoh Pećke patrijaršije okružen selima albanskih katolika. Na ulazu u sam manastir stajaše policijski punkt. Od dvojice policajaca, pomalo na srpskom, pomalo na albasnkom, uspesmo da se sporazuemo i legitimišemo. Nismo prošli ni par metara od punkta, naš domaćin i vodič nas uputi da je policajac koji je sedeo, i nije ustao da nas pozdravi, bivši vojnik UČK – a, koji je nekada moguće palio srpske crkve, a danas ih tobože čuva. I to je život, kako za Srbe, tako i za Albance. Dve vremešne i snagom slabašne monahinje borave u ovoj svetinji, pomalo zaboravljene od ostatka sveta. Otuda i ne čudi njihova radost da nas vide (kao i naša s druge strane), pa je priči bilo nikad kraja; o tome kako je španska vojska boravila u konacima manastira tokom rata, kako su sveštenoslužitelje kamenovala albanska deca, a neke je nažalost, poput čuvenog oca Stefana, UČK kidnapovao i od tada im se gubi svaki trag. Inače, kao što napomenuh, manastir Budisavci se ne nalazi na trasi glavnih puteva, pomalo je izmešten, i ima i onih sa Kosova koji su ili retko ili nikada nisu bili u Budisavcima. A trebalo je. Prema ktitorskoj kompoziciji na južnom zidu unutrašnjosti, crkvu je podigao Makarije Sokolović, brat Mehmeda Paše, obnovitelja Pećke patrijaršije. Nasupot njoj, na svernom zidu, nalaze se slikane predstave Sv. Save, Sv. Arsenija, naslednika Savinog arhiepiskopskog trona, te Sv. Danila II, ktitora južne, Bogorodičine crkve u Peći i Sv. Nikodima, ktitora severne crkve posvećene Sv. Dimitriju, što sve nedvosmisleno ukazuje na viševekovne veze Budisavaca i Pećke patrijaršije.

Kraj prvog dela…

piše Stevan Martinović