Taoci košmara

Retko pišem tekstove. Nekad mi je muka i da ih čitam, pogotovo kada su vođeni predrasudama iz nekog stranačkog tabora poraženih.

Iskreno, ovih dana sam posebno izbegavao da išta čitam, slušam ili gledam, jer se sve svodilo na neke besmislene analize, koje su samo komplikovale jednostavno – Vučić je „obrnuo“ izbornu igricu. Održao je lekciju svima i to ne samo kod nas, već i regionalno gledano, a ako ne i šire. Neki će opravdanje za svu bezidejnost opozicije tražiti u manirima, opet drugi u konglomeratu stranaka i pokreta koje je okupio, a ima i onih koji će prebrojavati zube krezubima, iz ugla svezubih.

Ma sve su u pravu, al’ čemu sve to?

Od silnog straha da Vučić ne pokrade izbore, zaboravili su kako da oni njemu pokradu glasove, što bi bilo mnogo efektnije. Ako je demokratija, po realnoj definiciji, sistem u kojem dve budale uvek mogu da preglasaju jednog pametnog, a dođe se do ovakvih rezultata, onda bi trebalo taj „pametni“ da ponovo uradi test inteligencije, jer je izgleda otupeo.

Pominjali su medije. Tobož’ svi uz njega ili nedovoljno protiv njega!?

A šta bi trebalo da mu rade? Da ga još više iritiraju i sami sebe stave na listu za odstrel, umesto onih koji su bezidejni i koji ne znaju kako da mu se suprotstave?

Svi smo videli i egzistencijalno ucenjene građane, koji mu se penju u autobuse, za sendvič.

Mučne su ono slike. Bolne.

Ali šta sa tim slikama?

Da li bi trebalo ljude sa tih slika satanizovati što su žrtve sankcija, ratova, tranzicije, privatizacija, reformi i svih ostalih „blagodeti“ koje su ih snašle, možda upravo baš zbog naopake politike i populizma tog istog Vučića iz ’90-ih? Možda bi i trebalo, ali paradoksalno je da se i on sam odrekao tih svojih budalaština, a bukvalno ovim izborima i ponizio svog ideološkog učitelja – Šešelja. To možda i jeste jedina pozitivna stvar ovih izbora. Nekada veliki nacionalista, skoro fašističkog tipa, danas prevaspitava narod da to ne bude, i to nekim novim – nekonvencionalnim metodama. Ne zaboravite i da je bledim mastilom na ulaznicama za te njegove skupove, kao i na autobuskim kartama ispisano: Kosovo NIJE Srbija.

Gde su to drugi još grešili?

Svakako je najveća greška svih, a naročito onih koji su bili u vlasti ranije, upravo to što se nisu transparentno odrekli svojih kompromitovanih kadrova. Da li ste čuli da se neko odrekao Dinkića, Đelića, Januševića, Kolesara, Vuka Hamovića, Vojina Lazarevića, Labusa, Vlahovića i čitave plejade sličnih likova? Niste čuli? E pa, nećete ni čuti. Makar i ovako katastrofalno gubili izbore, sujeta im ne dozvoljava da ih se odreknu. Kad narod dovedeš u poziciju da bira između Vučićevih trapavih, bahatih ili lažnih stručnjaka i profesionalaca u pljački, sa neospornim diplomama i obrazovanjem, rezultat upravo bude ovakav – poražavajući, jer su prostim ljudima ovi amateri bliži.

Šta se sve moglo?

Naknadno pametovati je veoma nezahvalno, pogotovo što je bilo očekivano da će rezultat biti na ivici i što su se svi više bavili nekakvom podrškom u drugom krugu, umesto da su se bavili isključivo prvim.

Smatram da je i nedovoljno sabotirana akcija „Siguran glas“, jer su se rezultati iste skoro potpuno ostvarili. Ta bolesna mašinerija, sa prizvukom pritisaka, ucena, pretnji, pa i direktnog kontakta sa ciljanom grupom birača, pokazala se kao najjače oružje #naPRDnjaka. Takođe mi je fascinantno, da su kol-centri radili i tokom izborne tišine, a da niko, niti jedna stranka, niti jedan pokret nije to osudio ili sabotirao, a nisu ih ni prijavljivali. Sistem sa autobusima je takođe nešto što će verovatno izučavati i mnogi nakon nas, ali izgleda da sem ismevanja onih jadnika, koji su se u iste peli za sendvič, nisam primetio da se iko bavio makar i insajderski pričama oko organizacije, troškovima, prevoznicima, pa i kvotama koje su njihovi Gradski odbori, Opštinski odbori ili Mesni odbori morali da ispune. Iskreno, koliko sam primetio, a čuo sam i od drugih, aktivnosti timova ostalih predsedničkih kandidata su bile podređene uglavnom posetama istih ili mitinzima. Aktivizam nezavisno od tih poseta i mitinga je bio ravan nuli.

Meni je možda i najfrapantija bila uloga sindikata. Ima li boljeg trenutka od izborne kampanje i izborne tišine da sindikati ostvare svoje ciljeve? Ni time se niko nije bavio, a moglo je. Svi su se pretvarali kao da im je odjednom dobro. Odjednom potrošačima nije sve najskuplje, a primanja nikad manja!? Odjednom nema štrajkova, nema protesta, nema ničega i svima dobro!? E pa, sad mislite o tome.

A fenomen Beli Preletačević? Šta ćemo sa tim? Kako tu pozitivnu energiju zadržati i bar se zbog te ideje nadati nečemu?

Možete vi misliti šta hoćete, ali čika Beli je pronašao najinteligentniji način kako apatičnu populaciju, a naročito mlade, probuditi. Bez njega, izborni rezultati bi bili drastično gori. I ne, nije on nikome oteo glasove, već su raznorazni istrošeni politikanti otimali njemu, zato su većinom i ispod njega. Svi su svojatali apstinente iz prethodnih vremena, a u stvari zaboravili da se broj apstinenata do ovih izbora konstantno uvećavao. Konačno i oni imaju za nekoga da glasaju, jer su im se smučili svi. Posebno bi trebalo naglasiti, da iza svih kandidata stoje stranke, pokreti, kod većine i više stranka i pokreta, a da je Beli Preletačević nastupio sam. Pogledajte spiskove podrške ili predlagača kod drugih, vidljivih na izbornom listiću ili ne, pa uporedite sa jednim-jedinim Lukom Maksimovićem, koji je sa par prijatelja došao do toga, da bude treća politička sila u državi.

Deluje vam nestvarno?

Onda ste i zaslužili surovu stvarnost sa Predsednikom Vučićem, tj. bugojinskim kurjakom, tj. prijateljem Klintonovih, Šredera i Blera, tj. dobročiniteljem Srebrenice, tj. čuvarom kutija Nenada Čanka i Rize Haljimija, tj. proterivačem 58.000 ljudi godišnje iz Srbije, tj. onim što urla na novinare, tj. kreatorom državnih udara, tj. gutačem preletača iz svih stranaka, tj. …, projekcijom vaših najgorih košmara, u kojima ste taoci.

Da, taoci košmara.

 

(Preuzeto: Ataman Zaglibljanski)