Таоци кошмара

Ретко пишем текстове. Некад ми је мука и да их читам, поготово када су вођени предрасудама из неког страначког табора поражених.

Искрено, ових дана сам посебно избегавао да ишта читам, слушам или гледам, јер се све сводило на неке бесмислене анализе, које су само компликовале једноставно – Вучић је „обрнуо“ изборну игрицу. Одржао је лекцију свима и то не само код нас, већ и регионално гледано, а ако не и шире. Неки ће оправдање за сву безидејност опозиције тражити у манирима, опет други у конгломерату странака и покрета које је окупио, а има и оних који ће пребројавати зубе крезубима, из угла свезубих.

Ма све су у праву, ал’ чему све то?

Од силног страха да Вучић не покраде изборе, заборавили су како да они њему покраду гласове, што би било много ефектније. Ако је демократија, по реалној дефиницији, систем у којем две будале увек могу да прегласају једног паметног, а дође се до оваквих резултата, онда би требало тај „паметни“ да поново уради тест интелигенције, јер је изгледа отупео.

Помињали су медије. Тобож’ сви уз њега или недовољно против њега!?

А шта би требало да му раде? Да га још више иритирају и сами себе ставе на листу за одстрел, уместо оних који су безидејни и који не знају како да му се супротставе?

Сви смо видели и егзистенцијално уцењене грађане, који му се пењу у аутобусе, за сендвич.

Мучне су оно слике. Болне.

Али шта са тим сликама?

Да ли би требало људе са тих слика сатанизовати што су жртве санкција, ратова, транзиције, приватизација, реформи и свих осталих „благодети“ које су их снашле, можда управо баш због наопаке политике и популизма тог истог Вучића из ’90-их? Можда би и требало, али парадоксално је да се и он сам одрекао тих својих будалаштина, а буквално овим изборима и понизио свог идеолошког учитеља – Шешеља. То можда и јесте једина позитивна ствар ових избора. Некада велики националиста, скоро фашистичког типа, данас преваспитава народ да то не буде, и то неким новим – неконвенционалним методама. Не заборавите и да је бледим мастилом на улазницама за те његове скупове, као и на аутобуским картама исписано: Косово НИЈЕ Србија.

Где су то други још грешили?

Свакако је највећа грешка свих, а нарочито оних који су били у власти раније, управо то што се нису транспарентно одрекли својих компромитованих кадрова. Да ли сте чули да се неко одрекао Динкића, Ђелића, Јанушевића, Колесара, Вука Хамовића, Војина Лазаревића, Лабуса, Влаховића и читаве плејаде сличних ликова? Нисте чули? Е па, нећете ни чути. Макар и овако катастрофално губили изборе, сујета им не дозвољава да их се одрекну. Кад народ доведеш у позицију да бира између Вучићевих трапавих, бахатих или лажних стручњака и професионалаца у пљачки, са неоспорним дипломама и образовањем, резултат управо буде овакав – поражавајући, јер су простим људима ови аматери ближи.

Шта се све могло?

Накнадно паметовати је веома незахвално, поготово што је било очекивано да ће резултат бити на ивици и што су се сви више бавили некаквом подршком у другом кругу, уместо да су се бавили искључиво првим.

Сматрам да је и недовољно саботирана акција „Сигуран глас“, јер су се резултати исте скоро потпуно остварили. Та болесна машинерија, са призвуком притисака, уцена, претњи, па и директног контакта са циљаном групом бирача, показала се као најјаче оружје #наПРДњака. Такође ми је фасцинантно, да су кол-центри радили и током изборне тишине, а да нико, нити једна странка, нити један покрет није то осудио или саботирао, а нису их ни пријављивали. Систем са аутобусима је такође нешто што ће вероватно изучавати и многи након нас, али изгледа да сем исмевања оних јадника, који су се у исте пели за сендвич, нисам приметио да се ико бавио макар и инсајдерски причама око организације, трошковима, превозницима, па и квотама које су њихови Градски одбори, Општински одбори или Месни одбори морали да испуне. Искрено, колико сам приметио, а чуо сам и од других, активности тимова осталих председничких кандидата су биле подређене углавном посетама истих или митинзима. Активизам независно од тих посета и митинга је био раван нули.

Мени је можда и најфрапантија била улога синдиката. Има ли бољег тренутка од изборне кампање и изборне тишине да синдикати остваре своје циљеве? Ни тиме се нико није бавио, а могло је. Сви су се претварали као да им је одједном добро. Одједном потрошачима није све најскупље, а примања никад мања!? Одједном нема штрајкова, нема протеста, нема ничега и свима добро!? Е па, сад мислите о томе.

А феномен Бели Прелетачевић? Шта ћемо са тим? Како ту позитивну енергију задржати и бар се због те идеје надати нечему?

Можете ви мислити шта хоћете, али чика Бели је пронашао најинтелигентнији начин како апатичну популацију, а нарочито младе, пробудити. Без њега, изборни резултати би били драстично гори. И не, није он никоме отео гласове, већ су разноразни истрошени политиканти отимали њему, зато су већином и испод њега. Сви су својатали апстиненте из претходних времена, а у ствари заборавили да се број апстинената до ових избора константно увећавао. Коначно и они имају за некога да гласају, јер су им се смучили сви. Посебно би требало нагласити, да иза свих кандидата стоје странке, покрети, код већине и више странка и покрета, а да је Бели Прелетачевић наступио сам. Погледајте спискове подршке или предлагача код других, видљивих на изборном листићу или не, па упоредите са једним-јединим Луком Максимовићем, који је са пар пријатеља дошао до тога, да буде трећа политичка сила у држави.

Делује вам нестварно?

Онда сте и заслужили сурову стварност са Председником Вучићем, тј. бугојинским курјаком, тј. пријатељем Клинтонових, Шредера и Блера, тј. доброчинитељем Сребренице, тј. чуваром кутија Ненада Чанка и Ризе Хаљимија, тј. протеривачем 58.000 људи годишње из Србије, тј. оним што урла на новинаре, тј. креатором државних удара, тј. гутачем прелетача из свих странака, тј. …, пројекцијом ваших најгорих кошмара, у којима сте таоци.

Да, таоци кошмара.

 

(Преузето: Атаман Заглибљански)

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *