Култура

Интервју Дејана Црномарковића за грчки „Culture now“: ИЗ СРБИЈЕ СА ЉУБАВЉУ

1– Поводом Светског дана поезије у грчком „Culture now“ изашао је опширан интервју са нашим аутором. Интервју је урадио познати грчки новинар Христос Даскалакис

 

Које успомене имате из Грчке? То је земља која вас је инспирисала?

-За мене, Грчка је посебна земља, простор у коме се осећам као код куће. Понекад морате да одете хиљаду километара од куће – да би се осећали као код куће. Некада давно, у прошлом столећу 1993. године, када се распадала моја домовина Југославија, потражио сам уточиште у Грчкој и стигао на Крит, у Ретимно. Живео сам тамо нешто више од годину дана, упознао дивне људе, стекао лепа пријатељства. Тамо сам упознао и, данашњег преводиоца моје књиге на Грчки, Нору, и ево, после више од двадесет година обновили смо пријатељство, што је довело до тога да моја књига „О изгубљеним данима“, која је у Србији објављена 2005. године, буде објављена и у Грчкој. Нора је учинила велики напор и искористила своје таленте да преведе књигу и она је објављена у децембру 2015., а издавач је „Publishing direct“ из Атине. У Грчку, посебно у Атину, увек долазим пуног срца и са жељом да поново обиђем сва та дивна места. Поглед на Акропољ из стана мојих пријатеља Норе и Павлоса је нешто што буди инспирацију и делује као добро вино. И некако ме чини јачим. Ваљда је то ауторитет прошлости. Векови.

Шта пружа вашој души једна песма?

-Поезија је мој лични окршај са животом. Неки простор у коме смо „један на један“. Дубоко проживљавам тај сукоб, и свака написана реч ме приближава крајњем исходу. Нема ту победника и пораженог, а остаје реч, остаје песма… Не бих мењао тај фантастичан осећај.

Како се осећате сваки пут када напишете-довршите последњу реч?

-Потпуно испражњен од борбе са самим собом. И када ставите последњу тачку, ви тачно знате да ли је на папиру остало нешто што ће да живи, нешто што је уметност или сте само оставили још један лични траг. Тај тренутак, последње тачке, је баш оно што вас стално враћа у поезију. Један веома угледни књижевни критичар из Србије, Милутин Срећковић, који већ дуго није међу живима, некада давно када сам почињао да улазим у књижевне воде, рекао ми је: „да би постао велики песник потребно је да напишеш једну велику песму“. А онда је неколико недеља читао текстове које сам му донео, издвојио најбоље, и тако је настала моја прва књига „Део немира“ коју је 1989. објавила једна издавачка кућа из Црне Горе.

Да ли је битно да се данас чита поезија?

-Поезија је разумљива релативно малом броју људи. Уопште уметност је све даља од свакодневног живота људи, у овој либерално-капиталистичкој јурњави за новцем. Али, та врста „хране“, мислим на поезију, од нас прави богатије и боље људе.

2Шта мислите да ли омладина данас чита поезију?

-Рекох, то је постала привилегија, имати потребу и времена за уметност. Поезија је редак, укусан залогај живота, као онај потез четкицом који од просечне слике направи ремек дело.  Надам се да млади имају потребу да се развијају и у том правцу. Волео бих да је тако.

Ком грчком песнику се дивите?

-Сјајан је Јанис Стингас, његов стих је оштар и не оставља вас равнодушним, радо прочитам Димитру Котулу, па затим добитника Нобелове награде шездесетих година прошлог века, само пар година после нашег Иве Андрића, Јоргоса Сефериса.

Шта мислите шта Грчка нуди образовању и уметности човечанства?

-Она је темељ куће коју зовемо Планета Земља. Грчка култура је успоставила систем вредности на коме је базирано човечанство. Данас је у току економско освајање света и ту емоција, таленат и памет грчког народа долазе пред велико искушење. Грци су, као и Срби, емотиван и карактеран народ, зато нам тешко падају светске неправде. А склони смо да због тога улећемо из грешке у грешку. Данашња Грчка не зависи од воље богова са Олимпа, већ од снаге и способности њених грађана да живе и преживе профитерско доба. Нико нам, осим нас самих, не може помоћи…

Да ли је поезија један начин исповедања?

-Поезија је, као што рекох, мој разговор са самим собом, који кроз песму постаје порука коју вам преносим. Писање је борба која исцрпљује али вам враћа неслућено задовољство. Ако је људски живот божанска творевина онда је поезија најчистији њен део. Али ја сам више за суочавање са стварношћу, за поглед „очи у очи“.

Да ли је начин комуникације?

-Поруке које су ми, кроз своје песме, пренели Чарлс Буковски, Пабло Неруда, Жак Превер, или, по мени, највећи српски песник Бранко Миљковић, па затим највећи рок-песници Џим Морисон или Боб Дилан, васпитавале су ме и направиле од мене ово што јесам. Било је ту још многих аутора, поменуо сам само неке. Верујем, и знам, да су и неке моје поруке оставиле траг. Да, поезија је дубинска комуникација између нас. Заправо, начин живота.

Како се осјећате што су ваше песме преведене на грчки?

-Најзначајније ствари у животу, колико год да сте их очекивали и мислили да сте их заслужили, догоде се сасвим случајно. Нора није могла другачије да се „ослободи“ књиге „О изгубљеним данима“ него да је преведе и подели свој доживљај те поезије са свима вама у Грчкој. Причала ми је да су многи значајни људи из грчке културе исказали позитивне критике на рачун те књиге. Такође, мени је веома важно што ми је Нора објаснила да један Павлос Лефас, угледни професор универзитета, никада не би написао и објавио рецензију те књиге и довео свој углед у питање, да не мисли да је квалитетна. Чини ми част што је на првој промоцији књиге у Атини, у „Фрее тхинкинг зоне“ о књизи говорио један од највећих грчких уметника и ректор Факултета уметности у Атини, Панос Хараламбоус, који је био и лични пријатељ великог српског писца Данила Киша. Нико раније није тако студиозно, аргументовано и лепо говорио о мом раду као што је то учинио господин Панос Хараламбоус. Веома сам почаствован што ме је, у свом уметничком жаргону, назвао „патријархом културе“. Видео сам да је и издавач, господин Лyкургус Хацакос веома задовољан и да планира још неке промоције. Грчки медији су сјајно најавили и испратили излазак моје књиге и промоцију. Могу да вам пренесем да је и неколико часописа у Србији објавило текст о промоцији у Атини, два значајна Портала: Удружења новинара Србије и Локал преса, као и магазин „Serbian mirror“ који излази у Чикагу. Па на крају, да вам одговорим питањем: шта мислите, како се осећам?

Да ли сте забринути због данашњих збивања на европској сцени?

-Преживела је Европа много теже периоде, па ће преживети и ово доба. Проблем је како ћемо ми преживети таласе безумља, бесмисла, себичности и простаклука, који освајају Европу и свет. Планета се мења, постаје бесмислена и сурова, све је мање љубави и разумевања. Чак и код мене су помешане емоције када размишљам о мигрантима, о стотинама хиљада људи који напуштају своје домове и долазе у Европу. Највећи део њих неће се снаћи у новом окружењу и остаће на терету друштва. Имам страх од заслепљености и безумља људи који користе ту ситуацију да би се увукли у Европу и организовали терористичке акције. Постало је опасно путовати или шетати по европским метрополама. Сви смо постали – мета.

Као родитеља, шта је оно што вас најчешће брине?

-Вредности у оквиру којих сам ја одрастао у некадашњој Југославији више не постоје. Имали смо јако квалитетно образовање. Културу… Васпитање… Дружили смо се… А данас свега тога нема. Присуствујемо општој друштвеној, културној и духовној апокалипси. У Србији су најгледанији ријалити ТВ програми у којима се неки људи са дна друштвене лествице по цео дан и ноћ свађају пред камерама и то привлачи бројан ТВ аудиторијум. Жао ми је што ће мој син одрастати у друштву у коме доминирају такве вредности, али шта је ту је. Увек и свуда постоји и она друга страна, постоји пут који води на ову страну, али туда је мало теже проћи. Треба се суочавати са собом и са окружењем. Преиспитивати себе…

3Мислите ли да уметност може бити један излаз из ових дана?

-Уметност је излаз уколико сте спремни за то. Ако производите уметност онда ваш пут неће долазити у питање. Ако сте конзумент уметности опет сте, са моје тачке гледишта, на правом путу. Остаје још само оно што нам је свима поручио Жан Пол Сартр: „Имам довољно пара да могу да будем слободан“. Ту леже потенцијални проблеми. Гладни људи не размишљају о уметности.

Шта бисте саветовали младим људима?

У једном старом југословенском филму главни глумац каже: „свакога дана у сваком погледу све више напредујем“. То је чувени филм Емира Кустурице, „Сећаш ли се Доли Бел“ који је својевремено победио у Кану. Ето, то је порука. Ја никада нисам био скроман и задовољавао се брежуљцима, већ сам покушавао да освајам врхове. Некада и не успете, али и то је порука. Само, треба имати покриће за тај пут, у знању, образовању, талентима… То је тежи пут, али је задовољство веће.

 

Христос Даскалакис

 

 

Cikaški Serbian mirrorЧИКАШКИ МАГАЗИН „SERBIAN MIRROR“ О КЊИЗИ

 

У мартовском броју магазина „Serbian mirror“, који излази у Чикагу, и намењен је дијаспори у САД, објављен је текст о грчком издању – и „Промоцији без публике“ која је одржана у Народном музеју у Смедеревској Паланци – књиге „О изгубљеним данима“ нашег аутора Дејана Црномарковића.

 

Dnevni list PolitikaДНЕВНИ ЛИСТ „ПОЛИТИКА“

 

Дневни лист „Политика“ објавио је текст о грчком издању књиге „О изгубљеним данима“ нашег аутора и о промоцији која је одржана у Атини.

 

 

 

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.