Naši stvaraoci – Zoran Todor: LjUDSKA NESREĆA ZVANA LjUBAV ILI MRŽNjA

Scan-151208-0003-Zoran Todor, retko originalan i kreativan slikar, istančanim duhom i sluhom, sa puno entuzijazma i draži, stvara svoj slikarski svet.  Taj svet je, često, ispunjen sitnim, minornim ljudima sa periferije društvenog života, bez kojih svaka umetnost nema ni ukus ni boje

 

Grafika akademskog slikara Zorana Todora „Žene i psi“, koja ilustruje naš tekst, sa još dvadesetak, sadržinski istih odštampanih listova, pre nešto više od dve decenije,  bila je izložena pred probirljivom i osetljivom palanačkom likovnom publikom. Galerija Narodnog muzeja (uzgred rečeno, iduće, 2016. godine godine obeležava pola veka svog osnivanja) bila je tesna i pretesna da primi sve zainteresovane gledaoce koji su došli da vide stvaralaštvo ovog mladog i nadabudnog sugrađanina, sa diplomom  Akademije primenjenih umetnosti u džepu,  na kojoj se mastilo dekanovog potpisa još nije bilo osušilo. Razumljivo, pored brojnih  ljubitelja umetnosti, zatim, autorovih drugova i prijatelja, naći će se i mnogi koji po prvi put, uopšte, prisustvuju otvaranju jedne slikarske izložbe. Najrevnosniji u tome bili su njegove komšije Kolonijaši, sa čijom je decom, zajedno s bratom, proveo detinjstvo i dečaštvo. Gotovo, svi od reda,  znali su da je on tamo, na nekom fakultetu u Beogradu, jedan od najboljih studenata. (Usput: kuću Todorovih roditelja od susednog radničkog naselja delile su dve njive:  jedna žuta pod suncolikim suncokretom, druga zelena od svilastog kukuruza).

Scan-151208-0002Na izložbi ispred grafike „Žene i psi“ neopisiva svađalačka gužva, koja svakog trena može da preraste u skandal. Pomešana sa cilikavim smehom, širi se  nesnosna larma. Kreću sitna peckanja i vređanja, a uši pojedinih posetilaca počinju da paraju reči: „frajeri“, „prostitutke“, „uličari“, „drogiraši“. Prvo tiho, pa sve jače i jače, izleću skaradne psovke, kakve bi se teško pronašle i u najprestižnijim engleskim enciklopedijama. Očito, tematika grafike, kao na svakoj žestokoj fudbalskoj utakmici, gledaoce je podelila na dva navijačka tabora:  jedni su se njome oduševljavali,  drugi zgražavali. Atmosfera netipična i neprimerena kulturnim priredbama.

Kakva to slikarska kontraproduktivna sila isijava „inkriminisane“ grafike?

Po modrikastobeloj cinkanoj ploči, formata 23 h 34,5 sm., umetnik je, znalačkim majstorstvom, čeličnom iglom, zaparao i sa nje na hartiju otisnuo grafiku sa pet figura: dve, dvonoge, i tri,  četvoronoge, iz ljudskog i animalnog sveta. Napred, u prvom planu, smeštene su dve odrasle ženske osobe, izazovnog, nesvakidašnjeg stava i oblačenja. Leva, sedi u ne baš simpatičnoj pozi, dok je desna zauzela pravilan stojeći položaj. Lica,  jedva naglašenih očiju, su im prekrivena dugačkom, crnom, kosom. Poput holivudskih zvezda sa A liste, želeći sve na sebi da pokažu, ostale su bez donjeg veša. Jedna obuvena, druga izuvena, izronile iz kakve noćne more, nezainteresovane i ravnodušne prema svemu, zagledane su u ono što se videti ne može, nalazeći u tom pogledu, možda, tragizam sopstvenog života i egzistencije. U strogoj sredini slike, anfasom,  okrenuti gledaocima, u čučećem položaju, spratila su se dva najobičnija  avlijanera, očekujući, valjda, dežurnog uličnog fotografa da ih uslika za, samo njima poznat, kakav kučeći bračni album. Treći, usukani džukac, verovatno  podstaknut kučećom ljubomorom, šmugnuo je iz ovog čudnog društva, i linijom koja označava samu ivicu slike, zaputio prema mestu, gde ga, navodno,  očekuje Godo.

Preostali posetioci izložbe, već zamoreni i iznervirani ogoljenim erotizmom grafike „Žene i psi“, glasno se pitaše na kojem se  prostoru drama ovih neobičnih aktera odigravala i šta je, pojedinačno, konačno sa njima bilo. Jer, su oni od stane autora, upakovani na veoma malom, uskom prostoru bele hartije, bez ikakve ambijentalne  markacije (Napominjemo da će odgovor na postavljeno pitanje, sam po sebi,  doći u drugom delu  priče.)

I na ostalim radovima prezentiranim na izložbi videće se, gotovo, istovetne grafike – slike. To su, opet,  ljudi i žene sa svojim  sudbinama. Todorovom peru se nameću: arlekini, starlete, striptizete, cirkuske pevačice… Aktovi su mu omiljena i pragnantna disciplina, ženski,  pre svih, mada za modele uzima i muškarce. Na njegovim crtežima često se  javljaju lica sa periferije društvenog života. Bez tih minornih  malih i sitnih ubogara vreme nema ni ukus ni boju. Pokatkad, kao u najprozračnijim snovima, kod njega će se osetiti  neka daleka reminiscencija na omiljene pesnike i pisce: Aretina, Vijona,  Prevera. Na Čarlsa Bukovskog, predstavnika američke provokativne književnosti, osobito.

U nastupajućim, relativno dobrim prilikama, nekadašnje slikarske izložbe, kao, uostalom, i sva druga kulturno-prosvetna dešavanja, po tradicionalnoj, lošoj navici, brzo će gutati mrak zaborava. Sem, nekog šturog podatka u galerijskoj evidencionoj svesci, biće zaboravljena i grafika „Žene i psi“. Kulturni život palanačke opštine, u svim vidovima delatnosti, sve do devedesetih godina prošlog veka, biće u to doba u znaku velikih delatnosti i rezultata. Para u kasi imalo je na pretek. Lični dohoci zaposlenih  (uključujući i novogodišnju, „trinaestu“ platu)  unapred su isplaćivani. Ali, usred zime, kad mu vreme nije, Republika ukida  SIZ-ove. Mnogi u tu zlokobnu reč ne poverovaše. Šok, haos! Kola standarda kretoše nizbrdo. Nema regresa za godišnje odmore i tople obroke. Nema… Nema više stambenih kredita (doduše, neki su ih, ako su dobro „stajali“ s direktorima, eventualno i njihovim sekretaricama, uzimali i za podizanje vikendica).

O tempora, o mores (O vremena, o običaji.)

Međutim, najgore će tek doći po svoje: Juga, zemlja i bratstva i jedinstva se raspada; istovremeno, ameronatovci bombarduju Srbiju; inflacija dostiže kulminaciju; standard stanovništva rapidno opada; stiže inflacija, formiraju se vojne i paravojne jedinice; niču novi  politički pokreti i stranke, „rađaju“ se brojni politički prevrtači i veslači; divljaju hartijani i elektronski mediji; policija po školama čuva učenike od „čika“, koji, umesto svilenih bombona, nude kokain, krek i spid;  „seksplozivke“ javno se pokazuju; dileri rade i na crno i na belo; po sistemu „ti meni, ja tebi“, tajkuni, bez stida i zazora, demonstriraju preko noći opljačkano bogatstvo; popovi odlikuju „donatore“, među kojima se nalaze i mnoge prevejane lopuže i prevaranti. Ecetera, ecetera (što bi se na lepom i melodičnom francuskom jeziku procvrkutalo)  do najnovijih emigrantskih i terorističkih kriza.

Kad se sve gubi, moral i etika među ljudima nema više šta da traže.

Videći šta se sve u ovim poremećenim prilikama, u opštem, bunilu i ludilu, zbilo i dogodilo, neki se prisetiše i davno priređene slikarske izložbe Zorana Todora i svega što se oko nje odigravalo. Da se vidi koliko smo tada pri prvom susretu sa grafikom „Žene i psi“ bili u stanju da osetimo i razumemo njenu estetiku, njen semantički sadržaj. Njen antropološki i psihološki sklop. Izgleda, tog trenutka u tome se nismo najbolje snašli. Da, sve ono čemu smo se do suza smejali, kasnije nam se žestoko lupilo po glavi, a danas, već, postalo i gorka istina. No, ako mi to nismo znali, Todor je znao i u tome leži njegova umetnička nadarenost, nasluta i prognoza, da ne kažemo, proročanstvo. Zato, hteli ili ne hteli, njegovu izložbu, iako je se sećamo sa ogromne vremenske distance, moramo uključiti, sasvim prirodno, u tokove naše nacionalne  i kulturne svesti.

Skromnim kulturnim sredstvima i esejističkom egzaltacijom, naslutio je i predskazao čitav jedan apokaliptični svet, kojeg do sada nismo poznavali. Svet tuge, patnje, beznađa, ružnoće, izgubljenosti, usamljenosti, otuđenosti, prostitucije, šljama… (Štaviše, olovkom je ustao i protiv netrpeljivosti prema životinjama koje su se našle na pločniku tuđom krivicom.) Socijalno angažovan, zapitaće se i ko je kriv za ljudsku nesreću: ljubav ili mržnja.

Evo, sada i obećanog odgovora na pitanje šta se desilo sa glavnim glumcima, odnosno akterima grafike „Žene i psi“: 1) Prostor, odnosno proscenijum drame nije identifikovan. Tipičan je, takoreći, za sve srpske varoši i gradove: 2) Obnaženo obučene ženske persone, pod pretpostavkom da su u životu, starije za dvadesetak godina, samim tim, postale su  zimogrožljivije pa su morali na sebe da natalare kakav topliji  haljetak. Možda su se pomešale i sa gradskom mlađarijom ženskom i firmiranim mini-suknjicama (u žargonu: dopičnjacima) i postale nevidljive; 3) Zaljubljeni, simpatični lajatori uveliko su uplovili u bračne vode, napustili urbanu sredinu i nastanili se u naherenu seosku, bostandžijsku kolibu. Tu su izrodili brojnu štenad sa oštrim i ujedljivim zubima, koju su, čim su malo odvrklki, najurili u Smederevsku Palanku. Palančani opasniju repatu braću dotle nisu sreli. U čoporima, kikišu i napadaju sve od reda. Naročito decu i starije osobe. Na stotine đačkih roditelja ponovo postaše osnovci, svakodnevno, dovodeći i odvodeći svoje đačiće do školskih učionica. Nezvani gosti, pored napada na  nevinu čeljad, napadoše i opštinski budžet. Svaki ujed psa (po zakonu konstantovan od mesnih veterana i lekara i overen zvaničnim državnim štambiljom)  đavolski skupo košta. Kruži vic kako je jedan palanački dekintirani nesmajnik, stojeći pored gradske fontane, smerno i smušeno promrmljao: „Bože, molim ti se i desnicom i levicom, pošalji nekog džukca na mene, sirotana!“; 4) Treći naljućeni pas nije se sreo s Godoom. Navodno, dotični traženi gospodin je izjavio: „Ja ne čekam, mene čekaju“. Rable, de si?

Za kraj: Objektiv Zorana Todora, umetnika iz prve šarže savremenog srpskog modernog slikarstva, kojim je posmatrao naš živi život, bio je objektivan. I više od toga.

 

Dragutin Paunić

 

12187650_934588809966964_3288630708390482485_nAUTENTIČNI SLIKAR

 

Neobično talentovan i  i autentični slikar, Zoran  Todor je imao retku sreću  da se već od prvih dana  bavljenja svojom profesijom, javi kao zreo stvaralac. Stoga se nikako ne može govoriti o nekakvom njegovom „faznom“ razvoju, utoliko pre, što je njegovo slikarstvo na samom startu okvalifikovano kao ekspresionističko sa primesama realizma. Uspešno se bavi grafikom i slikarstvom i posebno mu je stalo da održi budnu pažnju gledalaca, jer mu je to, izgleda,  najbolji način da korenspondira sa vremenom  u kojem živi i  radi. Pored pedagoškog angažmana, učesnik  je brojnih likovnih kolonija. Povremeno izlaže po galerijama u zemlji i inostranstvu i dobitnik je više značajnih priznanja i nagrada, zbog čega je stekao lepu  naklonost publike i medijske kritike. U radu ga najčešće inspiriše  društvena stvarnost i često će da kaže kako su život i slikarstvo isto, spojeni trajnim i neraskidivim vezama. Tako su mu motivi najčešće iz zavičaja.

Grafičar po vokaciji i opredeljenju, poslednjih nekoliko godina isključivo se bavi slikarstvom obrazlažući taj svoj postupak skupim štampanjem grafika. Grafika, kaže,neka čeka svoj trenutak. Na žalost,  u očekivanju boljih dana, došli su gori.

U procesu izrade slika iznašao je sopstveni postupak, neobičan i dosada neviđen u svetu. Naime, krenuo je u potragu za starim, odavno zaboravljenim i odbačenim metalnim predmetima, plehom, limom, šrafovima i dr. Hemija ih je odavno razložila a korozija nagrizla i „obojila“ (U dvorištu imam punu prostoriju  starudije. U sirovom, nađenom stanju, one su rđastožute, crne, crvenomrke i sive. I ne zaboravite: moj daleki ‘kolega’ Holanđanin, Franc Hals iz 17. veka , jedan od najvećih portretista koje je čovečanstvo zapamtilo, koristio je čak 27 nijansi crne boje“).

Neobični materijal, Todor čeličnim makazama i testericama seče, ravnja, glača i pomoću specijalnog lepka, aplicira na drvenu podlogu, različitih dimenzija. Ritmički i harmonično sklopljene i stopljene slike nastale tim metodom, nose zajedničko ime: „korozije“. Pripadaju pravcu koji se u likovnoj umetnosti od  Drugog svetskog rata naziva  enformelom. Enformel označava ono apstraktno slikarstvo koje se zasniva na instiktu i gestu (Pisac ovog teksta mišljenja je da je novootkriveno Todorovo slikarstvo mnogo bliže italijanskom likovnom pokretu, pod imenom arte povora, što u prevodu znači, siromašna umetnost).

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *