Radoslav (Raja) Cokić – 25 godina u foteljama

Tri decenije palanačke demokratije, uz par izuzetaka, obeležili su i ukrali od građana razni politikanti, koji su u vreme svojih mandata najviše brinuli – o sebi.

Među njima se, po dužini staža u raznim foteljama, izdvaja Radoslav Raja Cokić poznatiji kao Pevač iz Ratara, koji je foteljašio, bezmalo, 25 godina.

Bio je Raja, od `97. do nedavno, predsednik opštinske Vlade, predsednik Opštine, načelnik Podunavskog okruga i narodni poslanik, a ostao je upamćen po tome što se u vreme svojih mandata najviše bavio punjenjem sopstvenog buđelara, maltretiranjem neistomišljenika, stanovanjem u opštinskom stanu a potom i uzimanjem opštinskog stana u centru grada u vlasništvo. Poseban kuriozitet Rajine predsedničke vladavine, koji su, svojevremeno, obelodanile „Palanačke“ a zabeležen je i u dnevnoj štampi, je adaptacija toaleta u jednoj seoskoj školi, koja je koštala 40 hiljada evra.

 Na početku političke karijere posrećilo mu se da ga Koalicija „Zajedno“ postavi za predsednika opštinske Vlade, pa je tako povećan broj koristoljubivih saradnika koji su okruživali Palančanima najdražeg predsednika Opštine, dr Dušana Narića.

Potom je preuzeo funkciju direktora Fabrike nameštaja Goša i na nju stavio katanac – za sva vremena.

Nekoliko godina kasnije zbog svađa i podeljenosti u lokalnom DOS-u namestila mu se prilika da sedne u fotelju predsednika Opštine.

Dok je uživao u moći i zaljubljenosti u samoga sebe odlučio je da poradi i na estradnoj karijeri i da ranije kafansko pevanje unapredi u snimanje spota na Kiseljaku. U njegovom izvođenju tuđa hit pesma „Ko te ima taj te nema“ u praksi se odnosila na opštinski budžet i građane koji su od njega dobijali najmanje.

Jedne od tih godina, dok je predsednikovao opštinom, izglasan je budžet u kome je palanačkoj crkvi dodeljeno mnogo više para nego ikada ranije.

Umislio je da će tako dobiti podršku sveštenstva i privući glasače.

I namestilo se baš tada, dok sam u vreme zadušnica obilazio grobove predaka na Starom groblju, da se ispred crkve brvnare sretnem sa palanačkim popovima koji su tu dočekivali građane radi pružanja poslovnih usluga, i da se po navici zapričamo o politici. Inače, naši popovi obožavaju političke teme, naročito starija garda, a ja sam im, kao novinar, uvek bio zanimljiv sagovornik, pa i saradnik iz vremena oktobarskih protesta 2000. godine u kojima su aktivno učestvovali.

Nisam vernik i nemam problem da i pred službenicima „nebeskog“ preduzeća budem direktan, pa sam ih odmah na početku razgovora „čačnuo“ oko količine para iz budžeta koje im je namenio Raja, a oni me skoro horski optužiše da mnogo kritikujemo u „Palanačkim novinama“ predsednika i da nije on to zaslužio. Najglasniji  je bio tadašnji prota koji je, pored ostalog, izgovorio i neverovatnu rečenicu: „Eto i mene kritikuju što imam veliku kuću i vozim dobra kola, pa zar treba kao Isus da jašem na magarcu“. 

Ima više svedoka tog događaja i siguran sam da će neko pročitati ovaj tekst i prisetiti se te pikanterije.

Još jedna „tekovina“ Rajine vladavine je prerana i skroz loša privatizacija u koju je, nezadovoljan podrškom, gurnuo Javno preduzeće (RTV) „Jasenica“, predavši višedecenijsko opštinsko javno glasilo u vlasništvo mesara i trgovca iz Smedereva. Novac koji je pre toga bio namenjen tom Javnom preduzeću, preusmerio je na privatnu televiziju sa čijim se vlasnikom „zbližio“ još u vreme izborne kampanje posle koje je izabran za predsednika Opštine, a dolaskom na vlast odužio se i naredbom Opštinskom javnom pravobranilaštvu da se otpiše višemilionski dug koji je on imao za korišćenje javnog zemljišta u centru grada. Tih godina Palančani su svakodnevno mogli da gledaju hvalospeve o Rajinom liku i delu na toj televiziji.

Radi potpune istine, treba dodati da je Rajin „rad“ u vreme mandata na mestu predsednika Opštine bio tema i u svakom broju „Palanačkih“, ali u realnoj interpretaciji.

Novina je autentičano sredstvo informisanja, uvek dostupni dokazni materijal, uvek pri ruci (nije prolazna kao TV prilog koji može i da se zaboravi), pa verujem da mu nije bilo prijatno da ga neprestano javno podsećamo na pogubne rezultate njegove vladavine.

Sa druge strane, činjenica da nas nikada nije tužio, potvrđuje da smo objavljivali samo istinu.

Ta „borba“ bila je neprestana, i nama ni malo laka, jer su u rukama vlasti bili „i nož i pogača“, a mi permanentno na ivici gašenja.

Ali, bilo je i epizoda koje su nas ohrabrivale, pa i zasmejavale.  

Jedan zanimljiv događaj iz kabineta predsednika Opštine ispričao mi je odborniktadašnje vladajuće koalicije, koji je bio prisutan kada su Raji doneli taze broj „Palanačkih“ sa njim na naslovnoj strani uz odgovarajući prateći tekst, a njegova reakcija je bila da baci novine na pod i počne da skače po njima.

Napisao sam u vreme kada je bio moćan i osvetoljubiv mnogo tekstova o njegovom radu što mi daje pravo da ga pomenem i sada kada je, ponovo, niko i ništa.

Na osnovu ponašanja i učinka u vreme dok je bio na funkcijama uveren sam da je niko i ništa bio oduvek, ali su mu politika i sticaj okolnosti omogućili nezasluženu društvenu ulogu. Imao je Raja iz Ratara bogatu političku karijeru. Kao niko, pre ili posle njega, foteljisao je od lokalnog, preko regionalnog, do državnog nivoa.

Danas kada pomislim na njega „padaju mi na pamet vodene boje, umazane ruke brzo se peru…“.

Ali…, zašto me je, posle toliko godina, „pronašlo“ ovo sećanje?

Razlog bi mogao da bude taj što vidim kako moj rodni grad prestaje da bude nepoželjno mesto za život i kako se polako, polako, polako – uređuje.

Nije lako popraviti u Smederevskoj Palanci sve što su razni likovi na značajnim funkcijama decenijama upropašćavali. Mislim da to čak nije ni moguće učiniti u potpunosti ili bar zahteva neko duže vreme i potpuno stabilan budžet.

Ali, nakon mnogo godina propadanja, nešto je počelo da se menja.

Realizuju se ideje, razmišlja se unapred, i život Palančana počinje drugačije da miriše.

Mnogo je važno ko sedi u prvoj fotelji.

Uvek, „sve miriše od glave“.