Dr Slađana Brkušanin, načelnik Službe hitne pomoći Doma zdravlja u Smederevskoj Palanci: NAJOPASNIJA STVAR JE RUTINA

– Problem u današnjoj Srbiji je to što se svi bavimo posledicama. O uzrocima kao da svi izbegavamo da pričamo. Jer, ako se govori o uzroicima, u današnjoj Srbiji, neizbežno stignete do teme o kojoj ja ne volim da govorim, a to je politika

 

Doktor Slađana Brkušanin, specijalista urgentne medicine i načelnik Službe hitne pomoći Doma zdravlja u Smederevskoj Palanci, pripada onoj grupi visokoobrazovanih zdravstvenih radnika, koji nastoje da bolesti posmatraju kompleksno, a pacijenta u sklopu društvenih prilika, koje često predstavljaju jedan od uzroka oboljenja. Upravo iz tog razloga, ovaj intervju sa dr Brkušanin nismo želeli da svedemo na statistiku, povećanje broja urgentnih slučajeva u prvom mesecu nove godine, već smo se dotakli tema o socijalnim faktorima rizika, metodama hitnog zbrinjavanja pacijenata, značaju zdravstvene preventive, povećanju suicida i pokušaja samoubistava…

Palanačke: Postoje određeni periodi tokom godine, kada je patologija koja zahteva urgentno zbrinjavanje veća nego inače. Januar je u tom smislu „crni mesec“. Zašto je to tako?

Dr Brkušanin: Da, januar je, kako vi kažete – „crni mesec“. Sezonske bolesti su tada izražene. Ali, ne samo infektivne bolesti, nego dolazak prave zime, kao i nastupanje proleća, izaziva i čitavu lepezu psihičkih poremećaja, koji često dovode do stanja kada je neophodno urgentno zbrinjavanje. Znate, u januaru je puno praznika, i ljudi se tada sami sa sobom suočavaju. Ukakvom društvu i u kakvoj situaciji provodite i dočekujete praznike? Koliko ste usamljeni, ili isključeni iz socijalne zajednice?  To se sve najviše vidi za vreme praznika. I zato je januar i vreme kada je povećan i broj suicida ili pokušaja samoubistava.

Palanačke: Šta u takvim urgentnim stanjima hitna pomoć može da učini?

Dr Brkušanin: Najvažnije je prepoznati. Ako to prepozna okolina i članovi porodice, pa nas pozovu, mi reagujemo u što kraćem roku. Te intervencije znaju da budu veoma teške i neprijatne, jer se moraju obaviti uz asistenciju policije. Takve osobe često ne mogu samostalno da donose odluke, ne vladaju sobom, pružaju otpor hospitalizaciji i transportu na odeljenje psihijatrije, i zato nam je nekada potrebna pomoć policije. Kada god smo uspeli da to izbegnemo – a nekada malte ne pregovaramo sa njima – mi nismo angažovali policiju. To su uglavnom situacije kada su nam poznati pacijenti, kada znamo da nisu preterano agresivni, i da ćemo moći da sa njima izađemo na kraj. Ali, većina pacijenata nije svesna svoje bolesti, i da moraju da se hospitalizuju, i to što pre. Mnogi pacijetni šalju alarm, a to je ono kada kažu – „rekao sam da ću da se ubijem“. Na taj način ta osoba nam upućuje poziv – „pomozite mi“, svesno ili nesvesno. Do lekara je da prepozna koliko je teško toj osobi, koliko je njoj potrebna naša pomoć, i, naravno, pomoć psihijatra. Samo iskusan lekar, hitne pomoći, izabrani lekar ili psihijatar – može prepoznati takve pacijente.

Palanačke: Ipak, ne pristupaju svi lekari na ovakav način, već se pre svega bave otklanjanjem posledica, odnosno reaguju samo na neposredno uočljive simptome…

Dr Brkušanin: Mislim da i kolege psihijatri snose deo odgovornosti zbog toga što

ne pristupaju pacijentima na onakav način kako su to činili doajeni psihijatrije u našoj zemlji, oni koji su nas učili i pisali udžbenike. Priča je, razume se, mnogo šira. Do pre dve-tri decenije mi smo živeli u bajkovitoj zemlji koja se zvala Jugoslavija. I tada je sve nekako bilo drugačije. Treba uporediti procenat samoubistava u to vreme i poslednjih dvadeset-trideset godina. Pa, ukoliko postoji značajan porast, onda se treba zapitati zašto je to tako. A odgovor na ovo pitanje možemo da naslutimo. Čovek na sebe digne ruku iz očaja. Samo je pitanje šta je izazvalo taj očaj. Suicid je uvek posledica. Problem u današnjoj Srbiji je to što se svi bavimo posledicama. O uzrocima kao da svi izbegavamo da pričamo. Jer, ako se govori o uzrocima, u današnjoj Srbiji, neizbežno stignete do teme o kojom ja ne volim da govorim, a to je politika. Iz tog razloga, suicid je tema za veliki broj stručnjaka –  za sociologe, psihijatare, psihologe, pa i za filozofe.

Palanačke: Da li je uopšte moguće adekvatno lečenje bilo kog pacijenta, nezavisno od patologije, u, da tako kažemo – bolesnim društvenim okolnostima?

Dr Brkušanin: Vrlo teško. Ako se fokusiramo samo na konkretan zdravstveni problem koji ima određeni pacijent, na određenu dijagnozu, a sve to ne posmatramo u širem kontekstu, nismo mnogo uradili. Mi ćemo taj zdravstveni poroblem da rešimo, ali ako je isti okidač, ako postoji problem koji je izazvao neko patološko stanje, onda će ta osoba ponovo imati isti problem, šta god da je u pitanju. Dok ne vidimo šta je uzrok, ako ne dođemo do korena, koji treba saseći, nismo trajno rešili problem.

Palanačke: U porastu su i takozvane psihosomatske bolesti. Tu ima i opasnih stanja, kao što su apopleksije, infarkti miokarda. A sve su to bolesti koje mogu da budu prouzrokovane ili potpomognute stresom…

Dr Brkušanin: Upravo tako. A ove su bolesti veoma rasprostranjene, u svim društvenim slojevima. Ja se nikada nisam slagala sa tim da su infarkt ili moždani udar prvenstveno menadžerske bolesti. Čak ni kada su o tome pisali ljudi koji se usko i stručno bave kardiologijom. Ima tu nekih drugih važnih preduslova. Najpre, kao što su o tome pisali naši poznati psihijatri, kardiovaskularni bolesnik je po svojoj prirodi sangvinik. Menadžeri, barem u Srbiji, trude se da zarade što više novca za što kraće vreme, i nisu baš skloni emocijama. To su u velikom procentu vrlo površni ljudi. Mislim da je kod njih po sredi drugi faktor rizika. Kako im je rastao novčanik, tako im je rastao i stomak, a krv postajala sve masnija. Onda dobiju visok krvi pritisak, aritmiju, pa apopleksiju ili infarkt. Naravno da među menadžerima ima puno kandidata za kardio-vaskularne bolesti, ali je još mnogo veći broj među onima koji nisu nikakvi menadžeri, ali su sangvinici, emotivni ljudi. Za te ljude se često kaže da imaju „kratak fitilj“. E sada, tu je faktor i materijalno-socijalno stanje. Tu ima dosta ljudi koji su na nižoj socijalnoj lestvici, ali i srednjeg staleža, intelektualaca. Ima i mlađih ljudi, pa i studenata, koji su već imali srčani udar.

Palanačke: Postoje li znaci koji kod prividno zdravog bolesnika, koji je pozvao hitnu pomoć, a prilikom pregleda nije uočeno ništa značajno – da on, uprkos tome, može da doživi srčani ili moždani udar?

Dr Brkušanin: Kada je reč o srčanom udaru, tu je važno od pacijenta dobiti informaciju da li bol u grudima duže traje. Ako bol kratko traje, nekoliko minuta, ili je vezan za pokret, mi znamo da je to bol mišića. Srce pati onda kada su bolesni krvni sudovi. Taj spazam, odnosmo zapušenje arterija, manifestuje se jednim dosta tipičnim bolom. Iako se klinička slika infarkta dosta promenila, taj bol je i dalje relativno lako prepoznati. Bol je u sredini grudi, širi se na sve strane, na gore prema vratu, donjoj vilici, zrači u ramena, širi se i na leđa i izaziva i bol u lopaticama. Vrlo često bole obe ruke, ili trnu. Ukoliko pacijenet ima istoriju kardiološke bolesti, dijagnozu angine pektoris, genetsko, nasledno opterećenje, druge faktore rizika, zaista nije teško prepoznati ozbiljan poroblem, čak i ako je EKG u tom trenutku potpuno normalan. Treba uraditi kardio- specifične enzime, koji će pokazati da li će taj infarkt da se razvije, ili se već razvio, a na EKG-u to još nije registrovano. U našem poslu, ne samo kada je o ovim bolestima reč, važno je da posumnjamo, i da onda pacijenta uputimo specijalistima koji takva stanja viđaju češće.

Palanačke: Drugim rečima, lekar treba da zagrebe ispod površine, da otkrije i ono što nije vidljivo na prvi pogled?

Dr Brkušanin: To je zamka medicine. Ako lekar upadne u rutinu, vremenom postaje površan. Najopasnija stvar je rutina. Izazov naše profesije je da se prepozna nešto što nije tipično, što nije svakodnevno, ili je u literaturi drugačije opisano. Tu vam je lepota i filozofija medicine. I zato neke moje kolege imaju tu kreativnu, umetničku crtu, koja se ispoljava i u tome što lepo pišu – od Gorana Milašinovića do primera iz prošlosti, Čehov, Laza Lazarević, i tako dalje. Ima na sreću lekara koji imaju taj filozofski pristup, sposobnost da nešto prepoznaju, da stvari sagledaju u širem kontekstu, da ne uđu u kolotečinu, da izmaknu rutini.

 

Vladimir Đurđević