Gastarbajterski dani Živoslava Žileta Savića iz Kusatka: SA CRVENIM PASOŠEM U NATO OBJEKAT

Gastarbajterski dani čine najznačajniji, moglo bi se čak reći, najlepši deo u životnom  mozaiku Živoslava Žileta  Savića. Bio je tek zakoračio u društveni život rodnog Kusatka kad se ukazala prilika da krene u „beli svet“ i unovči znanje stečeno u Industrijskoj školi „Goša“. Tada je već imao radno mesto u najvećem radnom kolektivu Smederevske Palanke, ali  ga je bilo obuzelo nezadovoljstvo što pojedini rukovodioci forsiraju kadrove sa strane, a zanemaruju kvalitet zavičajnih ljudi.

Još od „malih nogu“ isticao se u pionirskoj, a potom i u omladinskoj organizaciji. Sa 17 godina primljen je u Savez komunista. Bio je pun entuzijazma i mladalačke energije. Sve to snažilo je njegovo seljačko-radničko poreklo. Uporno je tražio svoj put, a šansu je video u odlasku „preko grane“. U to da će mu u inostranstvu biti dobro uveravalo ga je saznanje da su tamo uspeli neki njegovi poznanici, koji nisu posedovali ni zvanje ni znanje.

Da ode u Nemačku pomogao mu je drug iz detinjstva. Zahvaljujući njemu stigao je u Lozburg, u Fabriku za špricanje plastike. Tamo je otišao bez znanja nemačkog jezika, ali sa garantnim pismom u džepu i primetnim strahom kako će se snaći u tuđoj zemlji. Na put nade krenuo je na sv. Jovana 1970. godine.

-Putovanje je bilo teško i deprimirajuće – seća se Živoslav Žile Savić.- Voz je bio dupke pun naših ljudi za koje je u tom momentu Nemačka bila obećana zemlja. Mene je lično sve to podsećalo na ratne transporte interniraca u nacističke i zarobljeničke logore. Kompoziciju su kroz Austriju vukle dve lokomotive. Bojao sam se kako će me tamo prihvatiti, ali sam se straha oslobodio čim  sam ušao u firmu. U njoj je sve bilo na svom mestu, kao u najboljoj apoteci.

U podeli posla, a tamo sam stigao s većom grupom radnika, mene su odabrali da radim u kontroli.

Ponuđeni posao nije sa oduševljenjem prihvatio. Preko Nemca, gospodina  Festa, koji je u Jugoslaviju dolazio da angažuje radnike, pokušao je da objasni kako je u Lozburg došao da radi, a ne da šefuje i nadgleda druge. Hteo je zapravo da kaže kako bi za mašinom imao veću zaradu, a racionalni Nemac je odmahnuo rukom i rekao da se ne brine, jer se ovde plata određuje prema zalaganju i sveukupnom doprinosu jačanju firme. Bio je zadovoljan poslom i zaradom.

-Posle pola godine rada i boravka u Nemačkoj dobio sam poziv da se javim našem Konzulatu – priča nam naš sagovornik. – Otišao sam i prisustvovao sastanku  aktivista za koordinaciju sa jugoslovenskim radnicima. Bio sam najmlađi među njima. Pažljivo sam saslušao uputstva i, moram priznati, da sam se iznenadio kad mi je rečeno da se ovde deluje „u partizanskim uslovima“. Kasnije sam tek shvatio zašto je to tako. Naime, u tom delu Nemačke bilo je puno ustaša,a ja sam sebe smatrao velikim Jugoslovenom.

Najpre je formiran višenacionalni Fudbalski klub „Raketa“, a potom i Kulturni centar SFRJ sa sedištem u Štutgartu, koji je objedinjavao sve aktivnosti „jugovića“ na području Beden-Vinterberga. Uporedo s tim otvorena je i Dopunska škola – Odeljenje u Frojndeštatu, čiji su đaci, deca naših radnika, učestvovali i u mnogim  kulturnim dešavanjima. Počela je da radi i Škola za odrasle za dokvalifikaciju i profesionalno osposobljavanje naših ljudi. Tada su se obeležavali i državni praznici, a Savić se seća da su proslavi 29. novembra – Dana republike, 1976. godine prisustvovali i visoki  zvaničnici:  predsednik  Savezne konferencije SSRN Ivan Zbašnik i predsednik sindikata Jugoslavije Šime Kronja.

-Učestvovao sam i u  akciji upisivanja zajma – iznosi Savić.-  To mi je, a verujem i drugim aktivistima, bio jedan od težih zadataka. Trebalo je ući u svaki stan i našim ljudima objašnjavati cilj da zajam uspe. Slično je bilo i sa ubeđivanjem naših građana da se učlane u Titov fond za stipendiranje mladih talenata u domovini.

Uporedo s društvenim aktivnostima angažovao se da nađe posao u nekoj proizvodnoj  firmi, gde bi više zarađivao. Konkurisao je da radi kao cevni bravar u firmi „Presijag“, kojoj je bila poverena reparacija NATO naftovoda Kil – Tibingen. Bilo mu je povereno da formira grupu sa zadatkom da valjano obave posao na terenu i povrati ugled firme u Švajcarskoj.

– Bio je to za mene veliki izazov – ne taji Živoslav Žile Savić.-Našao sam se pred dilemom koga da odaberem za taj posao od radnika na raspolaganju. Već na startu sam znao da moram opravdati ukazano poverenje, a to je značilo da se nikako ne smem osloniti na naše ljude. Toliko sam time bio opsednut da sam čak i sanjao kako sastavljam ekipu. San mi je, naime, najviše i pomogao. Kad sam se jednog jutra probudio, bio sam izuzetno srećan jer mi je u snu sugerisano da za posao u Švajcarskoj  za zavarivače odaberem jednog Engleza i jednog Francuza, za bravara Korejanca, a za vozača Turčina. Ja sam bio peti član tima. Kad sam to saopštio svom nadređenom, bio je više nego zadovoljan. Posao je završen u roku i ja sam tada „procvetao“.

Savić nam sa zadovoljstvom stavlja na uvid platnu listu iz njegovih „nemačkih dana“. Tako iz izvornog dokumenta saznajemo da je jednog meseca imao zaradu od 25.700 maraka!  Iznenađenje, naravno prijatno,  bilo je kad je kazao da su radnici koje je predvodio imali platu od čak 40.000 nemačkih maraka.

Iz Nemačke se 1983. godine vratio u „Gošu“.  Zaposlio se u Fabrici reduktora koja je tada osvajala tehnologiju nemačke firme „Ajkof“. Njenom poslovodstvu zapravo bio je potreban neko ko dobro govori nemački jezik. Na tom poslu se nije mnogo zadržao. Vratio se u  Nemačku, ali ne u fabriku već u jedan hotel u Štutgartu, gde je prvo obavljao poslove ekonoma. Onda su došle nesretne devedesete godine i jedno jako teško vreme, naročito za Srbe. Danas kao penzioner živi u Kusatku. Prijateljima često priča o radu i boravku u Nemačkoj. Jedan događaj iz tih dana je posebno upečatljiv.

Dogodilo se da je trebalo da radi u jednom NATO objektu u Kilu.

-Kako da uđem tamo kad nemam  dozvolu? – obratio se šefu.

-Tebi, Saviću, dozvola ne treba! – kazao je Nemac.

-Kako ne treba?  – začudio se Savić.

-Crveni pasoš je tvoja dozvola – bio je direktan Nemac.

I zaista, bilo je tako kako mu je pretpostavljeni kazao. Na ulazu je pokazao jugoslovenski pasoš i vrata NATO objekta za njega su bila otvorena.

 

D. Janojlić