(Не)позната историја – битка на Радовањској коси: ЖЕСТОК СУДАР СРПСКЕ И НЕМАЧКЕ ВОЈСКЕ

-Милутин Арсић из Гокчанице детаљно описао ратни окршај на Вождовом гробу

 

Битка на Радовањској коси није ушла у историју. Нису је спомињали ни учесници научног скупа „У славу великог вожда“. Одласком радовањског учитеља Милоша Трифуновића, затворена је важна страница српске повести. Смрћу последњих Солунаца исчезле су и приче о храбрим војницима пуковника Воје Томића. За њихове херојске подвиге данас не маре историчари и истраживачи прошлости овог дела Шумадије.

А кад би се бар мало заузели, дошли би до сазнања вредног сваког труда. Радовањска или битка за Вождов гроб, вођена је у позну јесен 1915. године. Положај на Радовањској коси бранио је XI пешадијски пук „Карађорђе“. Развила се љута борба са  XXIV немачким пешадијским пуком. Свето место брањено је корак по корак. Гинули су војници са обе стране.

У борби за Карађорђев гроб погинуло је 38 војника из пука Воје Томића. Нису успели да одоле жестокој ватри и одбране Вождов хум. Мртви су сахрањени више вождовог првог гроба.  Остали су да вечно чувају мртву стражу. Њихове гробове посећивао је једино учитељ Трифуновић. Преливао их вином, и по ретким сећањима Радовањаца, с њима нешто немо разговарао.

Велика и крвава битка је временом заборављена, али увек претекне неко ко ће да исприча шта је и како је било. Својеврсно сведочанство о том историјском догађају открио је пре неколико година професор Милија Ђорђевић из Смедеревске Паланке, који више није међу живима. У трагању за детаљима битке на Радовањској коси, дошао је до ратног дневника Милутина Арсића из Гокчанице. Стари ратник је био писар IV чете, II батаљона, XI пешадијског пука српске војске.

Дневник је детаљно вођен од 1. новембра 1914.  па до 11. маја 1919. године. Арсић је записивао све важне догађаје. Чинио је то из дана у дан. Тај драгоцени материјал се налази у породичној архиви. Чува га потомак Мирољуб Арсић.

Ратник из Гокчанице бележи:

„Десетог октобра осванусмо у селу Радовању које је, иначе, било чувено по томе што је у њему између 13. и 14. јула 1817. године (датуме је уписивао по старом календару) погинуо вожд српски Карађорђе, а ту беше суђено и нама, његовим саплеменицима, да лијемо крв за слободу Србије. Десетог октобра били смо потпуно на миру, ровове смо ископали, хлеба смо довољно добили и одмарали смо се чекајући Немце. Ту смо имали и доста артиљерије са великим калибром, тако да смо били прилично спокојни.“

Овај четни писар даље записује:

„Освану 11. октобар, изјутра све беше мирно и тихо, дан ведар а сунце грејаше, чисто се човеку милило да живи. И да се бори. Од шест часова наша артиљерија поче да туче неке шуме  северно од Радовања, где су примећене јаче непријатељске колоне. Мало затим па поче и непријатељска артиљерија да бије нас, и после једног сата, артиљеријска ватра беше достигла врхунац. Туку Немци из безброј топова, а туку и наши са пољацима и хаубицама. Беше се створио читав ураган ватре да човек просто излуди од експлозија.“

Арсић у дневник уноси и ово:

„Наша је чета била посела једну ивицу на изласку из долине која се пружа кроз Радовање. Друга и трећа чета беху поселе косу која се од Паланке пружа и завршава више Радовања. А туда баш највише падаху гранате. На подне гранате почеше да туку наш III батаљон на самом  врху те косе, а до друге и треће чете беше већ стигла и пешадија немачка и отвори се крвава борба. Наша четврта чета није никако могла помоћи ове две чете, зато што је имала да брани долину, која води кроз село.“

Стари ратник у наставку дневника осликава драматику борбе:

„После обостране ватре, и митраљеске, почеше Немци у густим редовима јуриш, али их наши дочекаше таквом пакленом ватром, а затим и бомбама да су се морали повући. Сад отпоче опет артиљерија да туче наше ровове, и пошто су мислили да су доста постигли бомбардовањем, кренуше се Немци поново на јуриш. Али беху дочекани као и први пут, па ипак не хтедоше одступити док наши не искочише из ровова и једним снажним контрајуришем одбише поново Немце, којом приликом заробише немачког војника, Пруса, коме на шлему стајаше натпис: Са богом за краља и отаџбину.“

Писар Милутин Арсић не пропушта ни један детаљ. У дневник уноси:

„Мртвима се ни броја није знало. И Немци осетише оштре српске бајонете. Наравно, и ми смо имали губитке. Погинуо је и један потпоручник из наше чете, који је тог дана командовао једним водом друге чете. Многи се официри наши ранише, па и сам командант батаљона, мајор господин Динић, који је био баш у строју с војницима. Али, ипак, пред вече опет морадосмо да одступимо под јаком ватром непријатељском.“

Овај ратник овако описује одступање:

„Одступајући од Радовања, ноћу између 11. и 12. октобра, прођосмо кроз варошицу Рачу, а сутрадан око шест часова стигосмо у село Црни Као. Ту примисмо доста хране и ручасмо добро, а онда кретосмо даље…“

Од битке на Радовањској коси протекло је сто година. Гробови војника пуковника  Воје Томића још ничим нису обележени. Можда ће се, ипак, наћи неко ко ће то  учинити. Ако не спомеником достојним њиховој жртви, оно бар скромном спомен – плочом код Карађорђевог гроба или у порти цркве Захвалнице.

 

Драгољуб Јанојлић