Dragoljub Janojlić: Ako ne može čoveku u nevolji da sagradi kuću, novinar može da podstakne druge da zajedno to učine

Kao kruna karijere od gotovo pola veka o kojoj su univerzitetski profesori, kulturni pregaoci i novinari ispisivali stranice knjiga, novinaru i publicisti Dragoljubu Janojliću uručena je nagrada Udruženja novinara Srbije (UNS) za životno delo.

Dragoljub Janojlić govori na uručenju godišnjih nagrada (foto: Pres centar UNS-a)

Zbog čega su mu brojni sagovornici od princa Tomislava do britanskih parlamentaraca verovali i šta znači „živeti“ svoje priče i omogućiti da neke porodice ponovo dobiju krov nad glavom Janojlić je govorio za UNS.

Zbog čega smatrate  da je Nagrada UNS-a za životno delo došla u pravo vreme kako ste rekli na uručenju?

Janojlić: Rekao sam da sam takvu nagradu priželjkivao, a svih 45 godina radio tako da se jednoga dana nađe u mojim rukama. Od početka sam znao (i verovao) da priznanje stiže samo onda kad se zasluži i kad za to dođe vreme. I došlo je onda kad  sam okončao radni vek i kad se sve što sam objavio našlo u kompletima ukoričenih novina za koje sam pisao. Ti  kompleti su višegodišnji  učinak  moje novinarske aktivnosti i ogledalo vremena u kome sam časno služio istini i samo istini.Dobitnici nagrada UNS-a za 2022. godinu (foto: Pres centar UNS-a)

Dobitnici nagrada UNS-a za 2022. godinu (foto: Pres centar UNS-a)

Na koji način je to što ste započeli karijeru pišući o temama koje su povezane sa vojskom uticalo na Vaš dalji novinarski put?

Janojlić: Vreme provedeno u „Našoj vojsci“ imalo je veliki uticaj na moj dalji rad. Tu sam bio u lepoj prilici da održim „radnu kondiciju“,  steknem dragoceno iskustvo kroz saradnju sa velikim vojnim novinarima kakav je, na primer,  bio kapetan i kasnije general Ivo Tominc („Narodna armija“) te da duboko  zađem u neke tajne novinarskog zanata.  

Vojska me je naučila da se svakom poslu mora prići odgovorno,  s maksimalnom kreativnošću i realnim izgledima u dostizanju postavljenog cilja. To mi je dobro došlo kad sam iz Ljubljane došao u Smederevsku Palanku i  RNO „Jasenica“  i posle neku godinu prešao u Centar za informacije „Goša“  u kome sam, pored ostalog, imao  i zadatak da uradim   srednjoročni plan  razvoja informativne delatnosti, koji je bio vrlo ambiciozan ali, pokazalo se, ostvariv u svim detaljima.

O čemu ste vodili računa kada ste razgovarali sa svedocima ratnih događaja i pisali o njima?

Janojlić: Pre svega o tome da verno čitaocima prenesem njihovo kazivanje o događajima u kojima su učestvovali. U vreme dok sam radio u Ljubljani, u Jugoslovenskoj narodnoj armiji bilo je prilično oficira iz rata. Pukovnik Srečko Tušar, recimo,  govorio je o velikoj diverzantskoj akciji u Postojnskoj jami, na vojnoj vežbi u ataru Črnog groba o Dražgoškoj bici svedočio je general u penziji  Franc Dežman, a imao sam priliku da se  u Lescu pri Bledu   sretnem s književnikom Tonetom Svetinom i čujem interesantno kazivanje kako su nastale  njegove knjige s tematikom iz NOB-a, pored ostalih u to vreme i mnogo čitana „Ukana“. Sve su to bile autentične priče čija se sadržina morala verno i odgovorno prenositi čitalačkoj publici. Priče s tom tematikom pisao sam i za  „TV – 15“, glasilo boračke organizacije Slovenije.

Sećam se kad sam se s nekoliko tekstova pojavio u kancelariji urednika, gospodina Šušteriča.  Nije ni sačekao da kažem zašto sam došao k njemu, počeo je da se ljuti i viče: „Kaje, preveč mi je vojaške obleke“ (Šta je, previše mi je vojničke uniforme).

Stavio sam rubrike na njegov sto i krenuo u svoju Redakciju. Čim sam stigao  seo  sam  vidno neraspoložen za redakcijski  sto, a onda se na vratima pojavio urednik „Naše vojske“, potpukovnik Ivica Škreblin. „Drago, odi do „TV – 15“, malopre su zvali da se vratiš“ – preneo mi je poruku Šušteričeve sekretarice.

Ubrzo sam se pojavio tamo gde sam već bio. „Janojliću, izvini, bio sam nešto nervozan, pogledao sam tvoje tekstove i već u narednom broju  objavićemo reportažu sa Zlatnog polja.“ Više nije bilo problema, a pred povratak iz Ljubljane, navratio sam u Redakciju „TV – 15“ da se pozdravim s kolegama. Šušterič je u narednom broju „TV -15“ objavio tekst kojim  meni zahvaljuje na odličnoj saradnji i želi uspeh u daljem novinarskom radu.

Veliko poverenje  u Vas imao je princ Tomislav koji vam je dao mnoge informacije o porodici Karađorđević, a tekstove o tome objavljivali ste u „Politici Ekspres“. Kako ste u karijeri dobijali poverenje njega i ostalih sagovornika?

Janojlić: Uživao sam veliko poverenje princa Tomislava, pa i njegove supruge Linde. Stekao sam ga tako što njihovim izjavama za novine nisam dodao nešto što oni nisu rekli. Međusobno poverenje je građeno u jednom dužem vremenskom razdoblju, mnogo pre prinčevog povratka na Oplenac. Meni je kontakt s njim, dok je živeo na svom imanju u Engleskoj, omogućio upravnik Zadužbine kralja Petra Prvog  Miladin  Gavrilović. On je u  bio garant  da će u novine ući samo ono što je princ izjavio.

Poverenje kod drugih sticao sam na isti način tako i sa engleskim parlamentarcem Kenedijem, ličnim sekretarom jednog od kraljičinih sinova. On je svojim izjavama dosta doprinosio razbijanju medijske blokade u koju je bila dospela naša zemlja, a na moju molbu pristao je da 9. decembra 1991. godine  na tribini u „Goši“ govori na temu:  „Jugoslovenska kriza i odnos Evrope“. Njega pa ni mnoge druge moje sagovornike iz „belog sveta“ nikad nisam razočarao.

Mnoge priče koje Vam je princ Tomislav ispričao niste objavili jer je preminuo i Vi ste prethodno obećali da će te informacije otići u novine tek kad on bude dao saglasnost. Saglasnost vam, osim za jednu,  nikada nije dao  i te priče nisu postale javne. Koliko je na poverenje sagovornika uticalo to što ih poštujete?

Janojlić: To je bilo presudno. Znao sam da se poverenje teško stiče, a lako gubi. Zato sam se trudio da ne izneverim ni jednog svog sagovornika. Zbog toga su za mene sva vrata bila otvorena. U međusobnom poštovanju  treba tražiti odgovor na pitanje: zašto sam bio u prilici da neke informacije plasiram pre drugih? Prisustvovao sam u Aranđelovcu pripremi engleskog parlamentarca Kenedija za susret  s predsednikom Slobodanom Miloševićem radi dogovora o povratku princa Tomislava u  Jugoslaviju 1991. godine.  I to  sam doživeo kao čin poverenja.

Na isti način shvatio sam i poziv da budem među onima koji su ga dočekali na Oplencu. Od  novinara je tu bio samo Negosav Jovančević iz Topole. U Zadužbini su me udostojili i da ujutru s princom i kolegama iz nekoliko beogradskih redakcija, popijem kafu u letnjikovcu Petrove kuće. Posle sam se  s njim, po zadacima  direktora i glavnog i odgovornog urednika „Politike Ekspres“ Slobodana Jovanovića, viđao na Oplencu bar jednom nedeljno.

Obradovao sam se kad mi je upravnik Zadužbine kazao da je princ za mene  izjavio: „Janojlić je puška!“ Nisam to najboljrazumeo, pa sam Gavrilovića  upitao šta to znači? „Kad ga neko oduševi, on je za princa – puška“ – objasnio mi je upravnik obnovljene Zadužbine.

Rezultat obostranog poverenja je i poziv princa Tomislava da dođem na Oplenac i upoznam njegovu sestru i da o tom susretu nešto napišem za novine. Zanemeo sam, princ pominje  sestru  a njenog imena  nema u rodoslovu kraljevskog doma. Primetio je da me je zbunio i zato  još jednom ponovio poziv da dođem u vilu kralja Aleksandra.  „Samo ti dođi, sve ćeš saznati“ – kazao je i ja sam ubrzo krenuo put Topole i Oplenca. Na pragu očeve vile čekali su me princ Tomislav i njegova polusestra Jelena Juženidi, koja bila ćerka iz vanbračne veza kralja Aleksandra i Francuskinje  Šarlot Kotijar.

Ušli smo u salon i tu je potekla ekskluzivna priča. Ljiljana Todorović, u to vreme zaposlena u Zadužbini, prevodila je Jelenino kazivanje od reči do reči. Već sledećeg dana na naslovnoj strani „Potitike Ekspres“ osvanula je najava moje rubrike koja je nosila naslov „Jelena, ćerka koje ima.“ Tekst s mojim potpisom i snimcima fotoreportera Radeta Bošnjaka išao je u tri broja.

Spona humanitarnog rada i novinarstva od najtvrđeg je materijala

Osim što ste dobitnik priznanja za životno delo, Vi ste i prvi dobitnik Nagrade za novinarsku humanost „Đoko Vještica“. Nada Vještica je tada rekla da je dobro što postojite. Kako vas je to dalje motivisalo?

Janojlić: Dok sam radio na tekstovima koji su imali za cilj da se pomogne onima kojima je to potrebno, nisam razmišljao o nagradi. Najveća  nagrada za mene   je bila kad sam svojim tekstom uspeo da podstaknem  nekog da se zauzme i pruži pomoć ljudima u nevolji. A toga je bilo i više nego što sam očekivao.

Sećam se kad me je nazvao moj kolega iz RNO „Jasenica“, karikaturista  dvostruki dobitnik „Pjera“ Aleksandar Ećimović i saopštio da u parku kod Gradskog pozorišta pod otvorenim nebom boravi izgnanik sa Kosmeta s petoro dece i ženom. Odmah sam pohitao na „lice mesta“. I zaista – svi su ležali na travi. Predstavio sam se, ali su me gledali prilično nepoverljivo. Kazao sam da mi je na njih skrenuo pažnju kolega koji  je  njima samo pola sata ranije dao novac da  kupe hranu.  Obavio sam s njima razgovor i neki dan kasnije objavio  tužnu priču, a onda su se  iz Švajcarske i Kanade javili novi darodavci. Jedan Kusačanin  ponudio  je svoju kuću i imanje u rodnom selu „dok se ne snađu“, a iz Kanade je javljeno da skupljaju novac da se kupi kuća. Skućili su se ubrzo u jednom selu između Kruševca i Ribarske banje.

Mene je to podstaklo da pomognem i drugim ljudima u nevolji i srećan sam što sam svojim tekstovima u novinama uspeo da obezbedim krov za tri porodice sa petnaestoro dece. Kolege su me predložile za nagradu „Đoko Vještica“ i to je bila moja prva VELIKA novinarska nagrada.Dragoljubu Janojliću uručena nagrada za životno delo (foto: Pres centar UNS-a)Dragoljubu Janojliću uručena nagrada za životno delo (foto: Pres centar UNS-a)

U kojoj meri je postojanje humanitarne dimenzije u novinarskoj profesiji uticalo na vaš doživljaj novinarstva?

Janojlić: Uticaj je nemerljiv. Smatram da se novinar ne sme prema događajima i životu ponašati kao časna sestra na nudističkoj plaži. Novinar, prema mom shvatanju profesije, mora biti budan i  za tuđu muku i nevolju. U sebi mora nositi bar onu količinu  humanosti koju može da oplodi vidljivim rezultatom. Ako ne može čoveku u nevolji da sagradi kuću, može bar da animira druge da se udruže da dođe do krova nad glavom. Novinarstvo može i te kako uticati na ljude dobre volje da krenu u akciju. U praksi se to pokazalo kao moguće.

Koliko je jaka spona humanitarnog rada i novinarstva kod Vas?

Janojlić: Ta spona je od najtvrđeg materijala. Znam mnogo kolega koji se bave i humanitarnim radom. Pogledajte samo koliko ih je već  dobilo Nagradu „Đoko Vještica“ od 2011. godine kad je prvi put dodeljena. Ona je osuđena na trajanje, a njena snaga je u tome što nekim ljudima pruža šansu za život dostojan čoveka.

Humanitarni rad doživljavao sam i kao plemenitu dužnost. I oduševljavao se osobama kojima sam bio u prilici da pomognem. Kud ćete veće nagrade od saznanja da ste nekog usrećili i rešili muka? Sećam se samohrane majke, prognanice iz okoline Podujeva s petoro dece ( četiri studenta i jednog srednjoškolca), kojima je humanitarna organizacija „Božur“ iz Kanade, podstaknuta mojim pisanjem u frankfurtskim „Vestima“,  kupila kuću u Kuršumliji. Ta žena, znajući da im dolazim u posetu, iskopirala je njihove indekse i đačku knjižicu da bi me, iako to nisam tražio, uverila u njihov uspeh: u đačkoj knjižici bile su sve suve petice, a u indeksima studenata desetka do desetke.

Na koji način  ljudska priča poput Vašeg zapisa o starom biciklu, koji je bio važan poklon  čoveku  u izbeglištvu  može da pošalje jaču poruku  od problematizovanja društvenih pojava?

Janojlić: Ovaj slučaj je pokazao koliko je široko srce šumadijskog seljaka, koji je prognaniku s Kosova i Metohije ustupio domaćinstvo na periferiji Azanje, i koliko je nevolja tog čoveka o kome se pojavila moja priča u lokalnom listu „Palanačke“ , ponukala Milorada Maslovarića, penzionera iz Smederevske Palanke da osposobi stari bicikl i odnese mu na poklon. Na taj način rešio ga je velike muke da svako jutro ide pešice do prve prodavnice koja se nalazila podalje od njegovog privremenog doma.

Kako prepoznajete tu malu, a značajnu toplu ljudsku priču, koja će poslati snažnu poruku?

Janojlić: Za mene je, bez obzira na materijalnu vrednost, ovaj dar izraz duboke ljudske solidarnosti. Čovek je saznao za problem izgnanika  i pohitao da pomogne. Tek kad su se sreli, video je koliko ga je usrećio, a  njegov osmeh na dotle tužnom licu kazao je sve.

Nekada novinari pišu godinama s ciljem da pomognu ljudima ali njihovi tekstovi ne nailaze na odjek. Šta smatrate da je kod Vaših priča bilo presudno da donesu promenu u društvu?

Janojlić: Ponekad je sve u detalju koji se u ovakvim prilikama ne sme zanemariti. Moje tekstove pratila je i odgovarajuća fotografija. Ona je često nadmašivala snagu  reči. Ne znam koliko su ti napisi uspevali da podstaknu neku bitniju promenu u društvu, ali jesu podsticali pojedince da krenu u akciju. Pomagali su često i oni koji ni sami nisu živeli u izobilju, verovatno se držeći uvreženog verovanja: „Ko drugom daje, bogu pozajmljuje.“

„Doviđenja, dosta Vam je za danas bilo tuge“ – pisanje o otetim i nestalim osobama na KiM

Kako ste došli do saznanja o postojanju logora OVK u Albaniji?

Janojlić: Informacije sam dobijao u Udruženju kidnapovanih, otetih i nestalih osoba , koje radi u Beogradu. Ono je bilo izvor mojih mnogih saznanja o stradanju nealbanskog življa na Kosovu i Metohiji. O tome sam  pisao i to je mene preporučilo da se nađem u samom vrhu na  listi pouzdanih saradnika i prijatelja Udruženja. Teme su zaista bile teške, ali sam se trudio da  ih osvetlim s više strana i čitaocima uvek pružim podatak više. Kad god sam završio razgovor i krenuo da sednem za pisaći sto, do izlaza me je pratila predsednica Udruženja Verica Tomanović uvek sa istom rečenicom: „Doviđenja, dosta vam je za danas naše tuge“. Kod njih sam  zabeležio stravičnu priču  o stradanju  18 Kostića iz okoline Orahovca, tu sam zabeležio prva saznanja o Žutoj kući, o ubistvima novinara pa i tužnu sudbinu sedamnaestogodišnjaka, koji je posle  školskog raspusta krenuo u stanište van  Kosmeta,  koga su učekaovci na putu  oteli tako da je njegovo mesto u gimnazijskoj klupi ostalo prazno. A on nikome na senku nije zgazio. Imao je samo 17 godina.

Godinama ste pisali o porodicama nestalih i otetih ljudi na Kosovu i Metohiji. U kojoj meri smatrate demotivišućom činjenicu da 24 godine porodice nestalih ne znaju šta se sa njima desilo?

Janojlić: Istrajavao sam na toj temi u nadi da ću pisanjem doprineti da se tim ljudima brže uđe u trag. Razgovarao sam i  s majkama kojima su oteli decu. Od tog nisam imao teži zadatak u novinarskoj karijeri. Sećam se majke Petre Kostić kojoj su oteli sinove Todora i Lazara. Sve vreme dok smo pričali držala je u rukama njihove fotografije kao dve ikone. „Sine, ako ideš na Kosmet, svrati… vidi jesu li tamo moja deca. Doneli su mi neke kosti, kažu našli ih u nekoj pećini, ne verujem da su njihove…“ Njena ćerka, ispraćajući me iz kuće, šapuće: „Ubijena su oba moja brata, majka se to samo teši da su negde još živi“. Sve bi se brže rešavalo da ima dobre volje na „drugoj strani“. Nevolja je što svet, izgleda, ne haje za srpske žrtve.

Sa Udruženjem, iako sam  u penziji, još imam kontakte. Njegova predsednica  Verica Tomanović, inače supruga otetog hirurga i profesora Medicinskog fakulteta u Prištini, dr Andrije Tomanovića, saznavši za nagradu koju sam dobio, uputila mi je čestitku.Anđelka Mali uručila nagradu UNS-a za životno delo Nenadu Ristiću i Dragoljubu Janojliću (foto: Pres centar UNS-a)Anđelka Mali uručila nagradu UNS-a za životno delo Nenadu Ristiću i Dragoljubu Janojliću (foto: Pres centar UNS-a)

„…Nagrada za životno delo potvrđuje činjenicu da ste na pravi i najbolji način informisali javnost o svim aktuelnim temama na našim prostorima. Posebno hvala na tekstovima o našoj porodičnoj i nacionalnoj tragediji na Kosovu i Metohiji. Naši bezimeni junaci, a njih je i dalje oko 570, čekaju da im se vrate imena i prezimena i sahrane na dostojanstven način. I dalje su NN lica…“, navela je Tomanović.

Pisanje beletrističkih žanrova kao motivacija za plovidbu književnim vodama

S obzirom na to da je Vaš rad umnogome obeležilo pisanje feljtona o znamenitim ličnostima i kulturnim poslenicima, koliko vam je iskustva trebalo da krenete s pisanjem ove dokumentarne forme, koja predstavlja „krunu novinarskog stvaralaštva?“

Janojlić: Feljton svakako iziskuje iskusnog pisca. Koliko sam  bio dorastao tom izrazu kad sam potpisao svoj prvi feljton, teško mi je da ocenim sa ove vremenske distance. Znam samo da sam u nekoj svojoj novinarskoj mladosti bio ludo hrabar kad sam se latio teške teme o delovanju organizacije „Mladi muslimani“. Feljton je objavio moj matični list „Politika Ekspres“ i jedva sam čekao da svane jutro i otrčim do kioska po svoj primerak. Kasnije sam se okrenuo znamenitim ličnostima, uglavnom onima koji su  svojim delom ostavili najdublji trag u našoj književnosti.

Među mojim  prvim feljtonima bio je i onaj o  životu i književnom delovanju, po ličnom uverenju, još nedostignutog srpskog satiričara Radoja Domanovića. To mišljenje prilikom predstavljanja zbornika  „Lako pero Radoja Domanovića“, među kojima je i moj zapis o satiričaru  kao neostvarenom slikaru, potvrdio je i književnik Vidosav Stevanović rekavši: „Danas mnogi pokušavaju da pišu satiru, neću spomenuti njihova imena, jer ne stoje uz Radoja.“ Kasnije sam otkrio i neke nepoznate ili manje poznate detalje o njemu, njegovoj porodici i srodnicima, pored ostalog da se i njegov sin Zoran bavio književnim radom.

Koliko je pisanje feljtona uticalo na to da se okrenete književnom stvaralaštvu?

Janojlić: Svakako da je prilično uticalo. Mene je u publicističke vode uvela novinarska profesija. Prva knjiga koju sam potpisao kao autor odnosila se na stradanje Jugoslovena u nacističkim i zarobljeničkim logorima tokom Drugog svetskog rata.  Među zatočenicima, prirodno, bilo je najviše Srba. Logori su i najtamnija tačka na licu evropskog čoveka tog doba. To su bile mašine za plansko ubijanje ljudi. Da je čovek potrošio toliko vremena na pronalaženje leka koliko na smišljanje  načina i sredstava za mučenje i ubijanje, svet bio odavno  pronašao lek za najteže bolesti.

Priređivač ste i zbirke pesama „Kandila slobode“ i „Sunce na maču“. S čime ste se rukovodili prilikom odabira pesama koje ćete svrstati u ove zbirke?

Janojlić: Priredio sam  više zbornika poezije. Izdvojio bih onaj s naslovom „Ožiljci i žice“ koji je sabrao pesme nastale u teskobi zarobljeničkih logora na tlu  Evrope.  To jedan  herbarijum bola, poezija koju su  stvarali robovi 20. veka,  kojima su fašisti oteli slobodu. Radeći

na zbiranju tih poetskih zapisa, zaključio sam da postajući pesnik, rob postaje neuništiv.

.Knjiga

Knjiga „Kandila slobode“

Ponosim se što sam tim zbornikom ostavio svedočanstvo  protiv smrti u prošlom nemirnom i bolnom veku. Kasnije sam svoja interesovanja usmerio na dinastičku poeziju. Objavio sam dva zbornika: „Plug i presto“ (pesme o našim kraljevima) i „Sunce na maču“  (poetski iskazi o svim članovima kraljevskog doma Karađorđevića).

Nedavno preminuli Milovan Danojlić, kad mu je u ruke dospeo prvi zbornik, pisao mi je iz Poatjea (Francuska) kako bi te pesme od prve do poslednje u knjizi, trebalo da objave sve novine u Sloveniji, Hrvatskoj i BiH  da bi se, kako se izrazio, „videlo kako su nekad pevali, a kako danas pljuju“.

Što se zbornika „Kandila slobode“ tiče, u njemu su zastupljene pesme manje poznatih autora. Njime sam stavio van snage rimsku izreku  da u ratu muze ćute. A muze srpske ratne poezije  oglašavale su se iz rovova, sa proplanaka i ćuvika, sa tesnih paluba brodova, iz memljivih kafana, sa besputica kojima je u slobodu hitao srpski vojnik.“

U knjizi „Makadam života“ sabrali ste svoje nekrologe kojima se, kako je rekla Ana Ćosić – Vukić, slavi pokojnik. U kojoj meri je to što ste u nekrolozima pristupili lično i pisali o svom poznanstvu i svojem doživljaju pokojnika uticalo na to   da se oni sačuvaju od zaborava?„Makadam života“

Janojlić: Nisam  siguran da je kod nas objavljena slična knjiga. Pisao sam je prvenstveno da ostavim trag o ljudima koji su meni, a i sredini u kojoj su živeli i radili, nešto značili. Poznavao sam ih u dužem vremenskom periodu, s nekima sam i radio u dve palanačke redakcije: „Naša komuna“ i „Goša“.  Nažalost nekoliko novinarskih poslenika se prerano preselilo u nebesku redakciju. Tuga za njima napisala je „Makadam života“. Njihovi portreti su poslužili za, kako to u recenziji reče dr Mališa Stanojević, oblikovanje  priče za ram  dostojanstva i znamenja.

Predlog za nagradu su podrobno,  na nekoliko desetina  strana,  napisali članovi Saveza književnika u otadžbini i rasejanju  Milovan Mićo Petrović i Slobodan Todorović –Toki i  Milan Todorović, kao predsednik  Opštinskog odbora Udruženja potomaka starih ratnika, a u  knjizi „Dragoljub“ mnogi novinari i publicisti su pažljivo i detaljno   pisali o Vašem  radu. Koliko su kolege doprinele da postignete ono što ste danas i karijeru  zaokružite  Nagradom za životno delo?

Janojlić: Doprinos kolega i mojih urednika je svakako veliki. I jednima i drugim mogu da zahvalim što sam u srpskom i jugoslovenskom novinarstvu ostavio tako dubok  trag. A u pomenutoj knjizi o meni su pisala tri moja  urednika: Dragutin Paunić („Naša komuna“ i „Jasenica“), Ivan Miladinović („Politika Ekspres“) i Danilo Vuković ( kragujevački„Lid“ i podgorički „Dan“).  Spomenuo bih i drage kolege: mr Nenada  J. Ristića (RTS), Dragana Todorovića („Stvarnost“), Slavicu Barbarić („Tanjug“) i Zoricu Matić („Goša“).

Koleginica iz frankfurtskih „Vesti“ O. Đorđević , na primer, omogućila mi je da budem najzastupljeniji autor u rubrici „Nepoznato o poznatima“. Ti moji tekstovi su  bili sve sami biseri iz  istorije naše književnosti i kulture. Pisani su zanimljivo i bili vrlo čitani. U „Vestima“ sam uživao naročitu naklonost Stojana Drčelića ( kratko vreme radio u „Politici Ekspres“ i Blanke Romano).  

U knjizi „Dragoljub“, pored kolega, o mom novinarskom i književnom radu (objavio sam 18 knjiga, u štampu je upravo ušla zbirka poezije „Nepoklek“, a pred objavljivanjem se nalaze još dve: „Naš Toša Rus“ i „Nežni div iz moravske bajke“. Meni kolege i sada pomažu. Ivan Babić, vlasnik TV „Lav“ i „Vršačkih vesti“ s kojim sam radio u „Politici Ekspres“, o svom trošku štampa moju pesničku knjigu.Knjige Dragoljuba Janojlića oko knjige o Dragoljubu Janojliću (foto: M. Stojanović /UNS)

Knjige Dragoljuba Janojlića oko knjige o Dragoljubu Janojliću (foto: M. Stojanović /UNS)

Na svečanost kad mi je dodeljena Nagrada za životno delo, došli su moji dragi „Ekspresovci“ Jovan Lakićević, Obrad Ković i Rade Bošnjak. Među onima koji su mi od srca čestitali bila je i Branka Otašević  („Politika“) koja je bila na čelu žirija kad sam dobio Nagradu za novinarsku humanost i društveno angažovano novinarstvo. Takvu pažnju i naklonost treba zaslužiti.

Autor: A. Ničić 

Izvor: UNS

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena.