IMALI SMO LjUDE: Momčilo Jokić – pesnik enciklopedijske kulture

U novoj rubrici IMALI SMO LjUDE, portala E STVARNOST, od danas objavljujemo tekstove novinara i književnika Dragoljuba Janojlića iz Smederevske Palanke, člana redakcije našeg Internet portala.

Ne ubijajte pesnike
ubićete poeziju,
ne ubijajte reč
ubićete slobodu,
pesnici –
heroji reči
nikada nisu ubice.

Ove stihove ispevao je jula 1998. godine Momčilo Jokić, književnik i politički disident (Metohijski Dobri Do 1937 – Aranđelovac 2021) koji je za života govorio da je „osuđenik čiste saveti zbog ideala slobode, demokratije i humanizma.“ Godine 1974. kao učesnik i koopredsednik Barskog kongresa, bio je osuđen na 11 godina strogog zatvora. Izdržao je osam godina u KPD „Velje brdo“ u crnogorskom Spužu.

Osnovno obrazovanje je stekao u Peći, gde je završio i gimnaziju. Studirao je svetsku književnost u Beogradu i Zagrebu. U književnosti se javio davne 1954. godine. Objavljivao je u „Mladoj kulturi“ pod pseudonimom „Momčilo J. Herceg“. Bio je upravnik Gradske narodne biblioteke „Njegoš“ u Peći, novinar i urednik u «Radio Prištini», načelnik Sekretarijata za obrazovanje, nauku i kulturu u tom gradu, urednik kulture u podgoričkoj „Pobedi“, dopisnik „Večernjih novosti“ blizu dve i po decenije, pisao je književnu kritiku. Zapaženi su njegovi eseji o Kafki, Šolohovu, Njegošu, Platonu, Dostojevskom, Ujeviću, Kovačiću, Laliću…

Prvu zbirku poezije „Predeli vatre“ objavio je 1966. u Prištini i već tada zabeležio laskave ocene književne kritike. Izdavači druge zbirke („Čudesna zemlja“ 1998 ) su DP „Nova svetlost“ – Kragujevac i GIP „Zapis“ – Aranđelovac. Nikšićke „Spone“ objavile su 1971. dramu „Orfej se vratio kući“, a prištinska „Stremljenja“ 1965. dramski tekst „Moji bi te snovi izgoreli“ i „Zeleni gušter“ godinu dana kasnije. Priređivač je antologije „Pet vjekova pjsništva Crne Gore“ i cvetnika bugarske poezije „Konjanici večnosti“ (izdavač „Novo delo“ 1987, odnosno 1989). Sačinio je i antologiju „Poezija Slovena od devetog do druge polovine dvadesetog veka“. NIRO „Jedinstvo“ Priština i „Dečje novine“ Gornji Milanovac objavili su 1991. godine i njegovu antologiju „Pet vekova poljske poezije“. „Grafopak“ Aranđelovac štampao je i izdao njegovo publicističko delo „Tajni dosije Josip Broz“.

Momčilo Jokić u svojoj kući – biblioteci u naselju Seničani u Aranđelovcu

U njegovoj književnoj zaostavštini nalaze se antologije: „Poezija Čeha i Slovaka“, „Poezija slovenačkog naroda“, „Pet stoleća hrvatske lirike“, „Devet vekova srpskog pesništva“ , „Jugoslovenska kratka proza“ i „Poezija makedonskog naroda“.

Zbirka „Čudesna zemlja“ vinula se u sam vrh srpske poezije. Autor je uz odabrane stihove dao i prigodnu napomenu u kojoj navodi da je „Čudesna zemlja“ podelila i doživela sudbinu SFRJ, zapravo njen raspad. Mnoge pesme iz te zbirke već su prevođene i objavljene na italijanskom, bugarskom i grčkom jeziku. Nije poznato da je ijedna zbirka pesama imala više recenzija od njegovih.

Akademik Matija Bećković o zbirci „Vešala za snove“: „Jokić peva i voli da peva nesputano, iznad klasičnih formi i formalnih obaveza, slobodnim i vezanim stihom, podignutim tonom i neobuzdanom retorikom. Leksiku naših dana potpomaže arhaičnim zaleđem, i ritmove današnjeg vremena obogaćuje drevnim sazvučjem narodnog stvaralaštva. To je javna ispovest, svojevrsna autobiografija, ispevana otvorenim jezikom bez zamuckivanja i zatamnjivanja. Ali i kada su najličniji ovi stihovi nisu privatni, jer Jokić živi jednim opštim životom. Malo je danas pesnika koji veruju tako nepomućenu veru u poeziju i njenu misiju. Baš ta vera je ono što najviše pridobija ciničnog i sumnjičavog modernog čitaoca. Kao da je krug srpskog jezika opisan oko onog podneblja u kome je poezija zamena za sve: osveta životu, poslednje utočište, najviša vrednost, jedina koja je na dobitku. .. Ovi stihovi nisu okrenuti čitaocu leđima nego celim srcem. Pesnik nije ništa sakrio, nijednu misao nije uštedeo za sebe…“

Akademik Radomir Ivanović osvrnuo se na Jokićeve „Predele vatre“: „Jokić ispreda povezane niti za tri vremena postojanja, prometejski raspet na tim teško sastavljenim delovima, na pokušaju da ih učini jednim. Svet njegovih pesničkih asocijacija je bogat. Od klasičnih motiva kojima su posvećene pesme: Prometej i Orfej. Orfej natpeva svoju zemlju i Pismo za Antigonu, preko savremenih zbivanja, ili onih koja su protekla, ali ostaju u pesniku kao savremeni doživljaj (o umrlom bratu, o manastirskom zapisu, o dečačkom zaljubljivanju u nebo, ptice, reku, Rugovku) do anticipiranih strahova od eventualne svetske kataklizme (izlet u budućnost pesmom «Najlepšoj zemlji»), koja bi, jer je ljudsko iskustvo nedovoljno i jer se mora uvek nanovo sticati, ništilo lepote življenja i sećanja, a pesnik bi hteo da čovečanstvo oslobodi tog mučnog procesa sticanja neugodnih iskustava. Sloboda je vezana za region iz kog pesnik potiče: iz plodovima bogate Metohije čiji pesnik postaje Jokić…“

Na istu knjigu pesama osvrnuo se i dr Tode Čolak: „Jokićeva poezija je osobeni pesnički znak u tokovima srpske poezije. Retki su pesnici takve elokventne enciklopedijske kulture kakav je ovaj stvaralac rođen u Metohiji, njen pesnik lepote, njen verenik, začaran stihom i bajkoviti tkač njene sudbine. Jokićeve pesme su poput persijskog ćilima, bogate asocijacijama, bojama, refleksima, one su kao požar uma, nemirne, a istovremeno lirski nežne, čedne, otvaraju se poput bulki, da bi ubrzo u novoj strofi, svojom erupcijom smisla osvojile nas i zarobile, one su pesme o kojima će se tek pisati i govoriti. Verujem da će nove generacije čitalaca prepoznati u Jokiću istinskog pesnika svog naroda kome nisu potrebni službeni lovorovi venci, jer su njegovi mudri stihovi nabijeni lirikom pritajenog daha i svežinom osećajnosti, spomenik pesniku koji se nikom ne klanja osim svojoj pesmi…“

Božidar F. Pejović o Jokićevoj antologiji „Pet vjekova pjesništva Crne Gore“: „ Ova knjiga je rezultat komparativnih istraživanja autora, čovjeka stvaraoca, čovjeka izuzetne kulture i vrsnog poznavaoca svjetskih tokova poezije, čovjeka enciklopedijskog znanja, elitnog duha sa besprimjernim poštenjem , čovjeka odanog principu istine i ljepote, istinoljupca i istinotvorca, kome je pjesma draža i od sopstvene glave, kome je pjesnička reč – sudbina…“

O „Čudesnoj zemlji“ Darinka Jevrić je napisala: „ Jokić je pesnik Metohije. Njegova poezija uticala je na mnoge pesnike Kosmeta. Ona je bila naša pesnička poruka vremenu. To je poezija kojoj nisu potrebni tumači. Ona sebe otvara i kazuje kao što se cvet otvara suncu. Poezija Jokića je dragocen dar srpskoj reči i vremenu.“

Istu zbirku ovako je ocenio Todor Micov: „Jokićev poetski kredo: Svaka moja pesma je kao molitva nepoznatom bogu. Moj bog je moja reč govori sve o ovoj poeziji… Lirsko-epski naboj se blistavo reflektuje u najnovijem rukopisu srpskog pesnika M. Jokića. Taj naboj rečito i podjednako je sondiran u svim pesmama (Seobe, Slovo Gorčina, Čudesna zemlja, Kosovo, Omča nad istinom…), pesama stvorenih poslednjih nekoliko godina perom ovog autora. Sa svojom izuzetnom probojnošću, sa sopstvenim poetskim kopljem, autor kao vitez poezije duboko prodire u istoriju svoga naroda, ekspresionistički dajući jednu poetsku eksplikaciju na značajne teme u svojim pesmama, zahvatajući pri tom jedan ogroman vremenski prostor… Pri tom , lirika tako čudesno odzvanja na tim drevnim prostorima sa bogatim poetskim jezikom, tako da ga podjednako i čitalac oseća: zavičajne ptice, pepeo ognjišta, molitve i neka tajna slova, svetinja napuštenog rodnog kraja, mošti svojih mučenika i svetaca, vode, kamenje, šume, izvori pod kojima ljubav izdiše.

Momčilo Jokić, rad karikaturiste Radovana Pejina 1961. godine

Pesme su u suštini himne Kosovu, Srbiji i njenom čoveku. Sve su one jedna jasna i razgovetna poezija, poezija koja jednim jednostavnim poetskim jezikom govori jednostavno i neposredno i o najdubljim filozofskim problemima («Zapis na kamenu»). Rekao bi da je neuobičajeno da je pesnik i rodoljubivo nadahnut, dok su pesme ljubavni vodoskoci koji snažno izbijaju iz svoje zemlje i svog čoveka.“

Pesnik Momir Vojvodić je na „Vukovim susretima“ u Tršiću 1994. o Jokiću izjavio: „On je za sve nas još kao gimnazista u Peći bio pesnik naše generacije. Svi smo ga voleli i poštovali. Kasnije na fakultetu mnogi nisu znali da razlikuju Momčila Jokića od Branka Miljkovića, toliko su bili slični, a toliko su se razlikovali duhovno. Obojica radoznalog duha, istraživači reči, obojica čovečni pesnici, zagonetari sudbine… Jokićeva karijera bila je nasilno prekinuta zbog politike od strane vrhovnog diktatora, ali Jokić je neuništiv kao čovek i kao pesnik. Ovaj buntar i pesnik nosi čitavo jedno sazvežđe srpske reči. Kako mu izreći pohvalu?“
Jokić se oprobao i kao dramaturg. Godine 1971. pripremio je za scensko izvođenje Njegošev spev „Luča mikrokozma“. Na robiji je na preko 2.000 strana sačinio studiju „Dostojevski – savremenik budućnosti“. U užičkom Narodnom pozorištu 1969. godine, u režiji Arse Jovanovića i Jovana Bulajića, igrana je njegova drama „Lomača“, a izvedena je i na Trećem internacionalnom festivalu BITEF 1969.

Ovaj književnik i publicista jedan je od osnivača antititovske Komunističke partije Jugoslavije. Bio je učesnik poznatog Petog kongresa KPJ, koji je održan u Baru 6. aprila 1974. godine. Bila je to prva opoziciona stranka formirana na Barskom kongresu u socijalističkoj Jugoslaviji. Jokić je tada izabran u Politbiro Centralnog komiteta KPJ i imenovan za glavnog i odgovornog urednika lista „Komunistička iskra“. Uhapšen je mesec dana kasnije i suđeno mu je pred krivičnim većem Okružnog suda u ondašnjem Titogradu. Zatvorska kazna u trajanju od 11 godina izrečena mu je 21. septembra 1974. godine.

Izdržao je osam godina robije u Spužu. Iz zatvora je pušten 1. marta 1982, a deset godina kasnije objavio je publicističko i istoriografsko delo „Tajni dosije Josip Broz“, koje je doživelo dva izdanja i prodato u 5.000 primeraka.

Jokić se aprila 2004. godine obratio čitaocima ovim rečima: „Kada u vaše ruke stigne ovo delo, i kada ga izlistate i pročitate, želim da shvatite da je u njemu sadržan čitav jedan život. Poklanjajući najbolje godine života istraživanju ove velike teme: zagonetke zvane Josip Ambroz Broz, alijas Tito, želeo sam da svoju ličnu sudbinu vežem za sudbine hiljada znanih i neznanih žrtava koje su on i njegovi poslušnici rasejali u bezimene grobove Balkana, čak i do dalekog Sibira. Te žrtve, listajući brojne tajne i šifrovane arhivarije, smatrao sam svojom sabraćom, borcima za istinu i pravdu, vernicima i utemeljivačima poruke budućim pokoljenjima moga i svih drugih naroda koji imaju pravo na budućnost…“

Marta 2004. iz Zagreba se kao recezent oglasio dr Vladan Perović: „Tajni dosije Josip Broz» je najpotresnije autentično svedočenje pisca istraživača, istorika i publiciste, filozofa i etičara, arheologa istine Momčila Jokića pred ovim vekom, jer mu je istina i politika, literatura i hrabrost – životna sudbina. On pripada malom broju onih odabranih stvaralaca koji su spremni da svoju reč potvrde svojim životom, da svoju glavu ponude istini koju otkrivaju i brane, kojoj zavetno veruju u svedočenju pred istorijskim zamkama i zabludama ovog našeg kontroverznog veka.

Autor ovog dela je istovremeno opredeljen sveljudskim idealima pravde, a svojom velikom žrtvom, robijanjem zbog istine, potvrdio je svoj životni put i svoje delo više od drugih savremenika dostojanstveno i hrabro, ostajući do kraja branilac časti svoga naroda i zavetnik istine koju nisu mogli okovati lanci, niti ubiti samovlašće jedne neviđene diktature pod plaštom lažnog `samoupravnog socijalizma` Josipa Broza Tita, kome je ovo delo sudilo argumentovano pre suda istorije, a napisano pre drugih.“

Jokić je imao samo trideset jednu godinu života kad je započeo smeli istraživački poduhvat na tajnoj Titovoj biografiji. Od te daleke 1968. pa sve do 2000. godine (čak i na robiji razmišlja i planira poduhvate istraživanja) on je iskoristio uvide u arhive Vatikana, Rima, Graca, Ženeve, Pariza, Beča, Moskve, Omska, Sofije, Praga kao i brojne arhivarije, a posebno susrete sa svedocima i učesnicima prelomnih istorijskih događaja. Žrtvujući sve da bi saznao prave, i po mišljenju mnogih „nedokazane“ i nemoguće istine, Jokić je u tumačenja i otkrića svesno uložio najbolje godine svoga stvaralačkog života.

Dragoljub Janojlić

(eStvarnost)