Imali smo ljude: JELISIJE ANDRIĆ, TEOLOG, KNjIŽEVNIK I HUMANITARAC

Jelisije Andrić (Užice 1894 – Smederevska Palanka 1922.) bio je teolog, književnik i hamanitarac. Rođen je u Užicu 12. jula 1894. godine u zanatlijskoj porodici kao šesto dete Svetozara i Sene. Prvi svetski rat ga je zatekao kao učenika Bogoslovije „Sveti Sava“  u Beogradu. Prilikom povlačenja  vojske kroz Albaniju bio je  bolničar u Moravskoj diviziji.

Sa srpskom  vojskom prešao je Albaniju. Tokom 1915.  i 1916. godine vodio je ratni dnevnik. Na Krfu je u Srpskim novinama, uz članke, objavljivao rodoljubive pesme. Jedna od njih  sada je eksponat  u Srpskom muzeju na tom grčkom ostrvu. Uz dnevnik, članke i pesme, pisao je  eseje na etičke, duhovne  i književne teme, a objavljivao ih je mahom, u crkvenim glasilima.

Bio je jedan od 28 bogoslova koji su, uz podršku  Nikolaja Velimirovića,  nastavili školovanje  u Engleskoj. Teologiju i književnost studirao je na Bogoslovskom fakultetu u Oksfordu. Tu je na engleskom jeziku, iščitavajući dostupnu  literaturu do druge decenije 20. veka i navodeći preko 300 fusnota,  napisao „Istoriju srpske crkve od 1219 – 1463“. Ta njegova studija na objavljivanje  u originalu i prevodu  u Srbiji  čekala je čitav vek, a u ruke čitalaca stigla je tek 2019. godine.

Priređivač Angelina Čanković Popović piše da ta Andrićeva knjiga donosi reljefan prikaz najsjajnijeg perioda državnosti, duhovnosti i kulture Srbije i srpskog naroda u srednjem veku i dodaje:

„Ne znamo zašto nije objavljena za autorovog života ili kasnije. Da li nije bilo volje u izdavačkim krugovima (engleskim ili domaćim) ili je Andrić želeo još da doteruje tekst i dodatno proveri literaturu, jer rukopis daje osnova i za takvu pretpostavku.“

Ona navodi da dvojezičnost ovog izdanja predstavlja nadgradnju autorovog poslanja u trenutku kada se Srbija  i srpski narod, a sa njima – kao što je po prirodi stvari vazda bilo – Srpska pravoslavna crkva ponovo nalazi pred teško probojnim i povisokim novopodignutim zidom neznanja i nerazumevanja na Zapadu, ali i na istočnim prostorima Evropske unije. Tu originalni tekst na engleskom jeziku treba da pomogne razgrađivanju tog zida. Prevod na srpski jezik ima sličnu svrhu –  da prekorači zid nerazumevanja nas samih za sopstvene korene i pripadajuće nam  mesto u savremenom  svetu u svetlu novih, nepovoljnih istorijskih okolnosti  na međunarodnoj  političkoj i kulturnoj sceni.

„Knjiga koja stiže pred čitaoce nastavak je i kruna pozvanja i poslanja Jilisija Andrića, zahvaljujući rešenosti njegovih potomaka  i izdavača“ – podvlači Angelina Čanković Popović. „Meni kao prevodiocu-priređivaču, svesnom     mnogodecenijskog greha nedovoljnog  činjenja ili čak nečinjenja na planu afirmisanja našeg  kulturno-istorijskog nasleđa u inostranstvu, bila je velika čast i radost  da povereni mi posao, u duhu plemenitog tumača, shvatim i kao lično poslanje.“

Zanimljivo je i zadivljujuće kako je Jelisije Andrić, izvrsno savladavši engleski jezik, kao mladić u ranim dvadesetim godinama poželeo da svoje znanje važnog jezika stavi u službu svog naroda i prikaže njegovu daleku prošlost vezanu za nastanak srpske nacije, srpske države i Srpske crkve, te njihovo opstajanje u lavirintima državno-političkih i versko-političkih interesa moćnih sila srednjega veka. Kao i poziv bogoslova, Andrić je osećao  i poziv tumača u dvostrukoj ulozi: onoga koji objašnjava istorijske okolnosti, događaje i odluke  te ustrojstvo i ulogu Srpske pravoslavne crkve i onoga koji prevodi (termine i tekstove) sa svog i drugih jezika na engleski.

Po povratku iz Engleske oženio se, zasnovao porodicu i zaposlio kao učitelj u požarevačkom kraju, u selu Livadici. Zatim je prešao u Čačak za  sekretara Okružnog suda. U tom gradu  bio je i upravnik američkog  Doma za srpsku siročad. Sa te dužnosti, kad je dom  rasformiran, otišao je  za sekretara Ministarstva za socijalnu politiku i narodno zdravlje.

U Čačku je  1922. godine, u izdanju Štamparije Stevana Mitića, objavio poetsku zbirku  pod naslovom „Knjiga pesama“. U njoj   na predlistu piše: „Posvećeno otadžbini, mojoj majci i majci moje dece.“  Uvodna pesma nosi  naslov „Vido, ostrvo mrtvih“, koju je napisao 1916. godine.

Kraću belešku o „Knjizi stihova“ Jelisija Andrića objavio je Srpski književni glasnik u broju 8 od 16. avgusta 1922. godine. Nešto duža beleška štampana je u „Pregledu“ broj 7 i 8 za jul i avgust iste godine. Prikazivač u Srpskom književnom glasniku otkrio je  u pesniku oduševljenog čitaoca naše starije poezije, od Jakšića do Dučića, i doneo sud:

„I on je vrlo tečno, sa po negde toplijim osećanjem i  u ponekoj lepšoj slici, a bez snage i originalnosti, dobro uritmovao mnoge teme.“

Međutim, dnevnik koji je Andrić vodio od 23.  oktobra 1915.  do 27. maja 1916. godine (datumi su po starom kalendaru)  uistinu je njegovo najbolje književno delo.

Povlačeći se sa odeljenjem  bolničara preko Crne Gore, Andrić je bio među prvim trupama, koje su uspele da se povuku kako-tako organizovano, pa zato nije ni video sav užas  kolektivnog umiranja od gladi i iznemoglosti. Iz njegovog ratnog dnevnika lepo se vidi da je on čovek sjajne osećajnosti, prava pesnička duša, sa nekom čovekoljubivom romantikom u svom odnosu prema ljudima. On ima mnogo razumevanja za iznemoglog Mađara zarobljenika; pun je iskrene zahvalnosti prema Crnogorcu koji je  njega i drugove primio na konak i večeru; njegov opis nesrećnog kasacionog sudije dobar je u slici i uverljiv u impresiji;  od gazda-Agoša i Bibe, katoličkih Arnauta sa kojima je jedno vreme radio u pekari, rastaje se kao stari prijatelj, „poljubivši se po  arnautskom običaju – dodirujući se obrazima.“

Andrić ima veoma izoštreno osećanje pravde. Piše, na primer da je prenoćio u kući  nekog Crnogorca u Peći „čija gostoljubivost je bila preko mere skupa.“ Ali kad govori o upravniku bolnice, redovno je nezadovoljan njegovim egoizmom i zato je pun ironičnih aluzija na upravnikovo postupanje  sa vojnicima. I dalje, video je pred Žljebom: „Jedan oficir sa konja tuče svoje komordžije motkom od šatora. Psuje, pada s konja, seda i opet bije.“

„Andrićeva opservacija je tačna, a detalj izoštren, ekspresivan“ – ocenjuje priređivač knjige dnevnika „Kad su vojske prolazile“ Dragutin Paunić. „Tako, veoma upečatljivo slika strašne oči konja koji iznemogao, skapava na putu. Ili drugi detalj: „Opet jedan vo! Leži sa podignutom glavom. Pred njim  stoji malo kaljavog sena, on ga ne jede. Ukočen pogled krupnih očiju poražava.“ I tada Andrić pomišlja da bi Tolstoj, videći ovo, mogao napisati „jedan nov Rat i mir.“   Autor dnevnika ume da depatetizuje romantiku junaštva i da tačno predstavi prizore ljudske ostrvljenosti i animalizacije, koje prate sužavanje svesti: `Opet pucnji. Ježim se. Znate zašto ? Ovde te može svako da ubije, naljućen možda što si ga  malo nagazio; u provaliju odakle se ne izvuče da gurne; da te udari nožem  što si mu prošao ispred konja ili da te kundakom udari zato što si se očešao o njega i izbio iz ruke cigaru! Ovde  život jednog čoveka ne znači ništa. On manje vredi od jednog gutljaja vode ili parčeta kukuruza kuvanog.` Andrićev dnevnik spada u zanimljiva, često snažna svedočanstva o vremenu koje je ovaj pesnik preživeo na vojištima Prvog svetskog rata. To je dokument o patnji i ljudskoj  surovosti.“

Umro je od turbekuloze 1925.  kod svoje sestre  učiteljice Jele u Smederevskoj Palanci, gde je i sahranjen. Živeo je 31. godinu, a iza sebe je uz zbirku pesama, ostavio i ratni dnevnik koga je  novinar i književnik Dragutin Paunić uvrstio u  knjigu  „Kad su vojske prolazile.“ Andrić je i autor je i nekoliko pisanih beseda, koje je izgovorio u raznim prigodama, kao i pregršt književnih  prikaza,  štampanih u „Pregledu“, poluslužbenom listu Eparhije žičke.

Davno zaboravljenim  pesnikom Jelisijem Andrićem, u vreme kad je ranih šezdesetih godina minulog veka bio glavni odgovorni urednik lista „Goša“, glasila istoimene Industrije opreme i vozila u Smederevskoj Palanci, pozabavio se  Miodrag Todorović koji je nekako u to vreme  postao i  član Udruženja književnika Srbije. Ljubaznošću dr Mališe Stanojevića, došlo se  do teksta pod naslovom „Mahovina preko lica“ koga je u „Borbi“ od 6. aprila 1965. godine potpisao  Božo Bulatović skrenuvši pažnju čitaocima da je upravo Todorović među prvima počeo da skida pokoricu zaborava sa imena i dela nekadašnjeg teologa, ratnika i književnika Jelisija Andrića.

„Ovdašnji građanin, pesnik i industrijski novinar Miodrag Todorović zakoračio je u ovo vreme (april 1965. godine ) na palanačko Gradsko groblje“ –  piše novinar „Borbe“.   U listu „Svet“ pojavio se niz članaka koji su tragali za autorom jedne pesme koja je, po atmosferi i motivu,  mogla biti Bojićeva, ali se ispostavilo da ju je napisao Jelisije Andrić, zaboravljeni  zaverenik stiha, grudobolni čovek iz  užičkog kraja, koji je u Palanku došao u posetu sestri i tu  mu  prepukle grudi od strašne boljke. Tako su se srela dva pesnika, oba po malo zaboravljena. Tako je Palanka, zahvaljujući tragičnom izletu Jelisija Andrića  upoznala i prihvatila jednog pesnika. Todorović je skinuo mahovinu sa Andrićeve fotografije na spomeniku, počupao travu sa groba i otišao da traga za potomstvom zaboravljenog poete.“

Mesec dana kasnije u Palanci je održano komemorativno veče zaboravljenog pesnika na kome je pročitan esej,  a glumci Amaterskog pozorišta recitovali njegove stihove. U prvom redu sedele su dve starije žene i plakale: pesnikova  majka Sena i sestra Jela. Plakali su i glumci.

Bulatović piše da je sa te večeri objavljena reportaža u listu  koji izdaje fabrika „Goša“ i da od tada na grobu koji je pripadao Jelisiju Andriću stoji buket cveća. On veli da Andrić nije pesnik formata Disa, Bojića i Vasiljeva ali im se pridružuje sudbinski i poetski.

„Sa prvom dvojicom vezuje ga tragika naših naroda u Prvom svetskom ratu kada se albanska odiseja nadovezala na Bojićevu  `Plavu grobnicu` i Disove `Utopljene duše`. Videli su njih trojica svu užas rata i  posrtali od tuge za dalekom otadžbinom. Bojić je umro u tuđini. Dis se tamo utopio, a Jelisije Andrić baš kao i Vasiljev – oba učitelji i grudobolnici – podlegli prvih godina posle rata…“

Jelisije Andrić, dete brojne porodice užičkog kovača i  bogoslov,  zbog besplatnog školovanja, napisao je još u tom liku i činu „Himnu bogoslovskom pasulju“ zbog čega je imao i neprilika. Napisao je i u jednom vojnom listiću objavio pesmu „Smrt ratnika“. U Svetskom požaru, kako je pisala  „Borba“, bio je  dobrovoljni vatrogasac.  Po završetku rata radi kao učitelj u jednom selu požarevačkog kraja,  gde na prozor učionice stavlja vojničko ćebe da sakrije kašalj od radoznalaca u vremenu  kada je grudobolja bila neizlečiva i sramna bolest.

Tri godine pred smrt, u Čačku je objavio zbirku pesama  „Knjiga stihova.“ U njoj je potresan zapis o ljudima koji se u nemoći obraćaju nemoćnom nebu:

 „Čeka nejač na svoga babajka.  

Srca mala  jecaju  u tuzi

 dok ih plaše opusteli luzi.

Čeka nejač na svoga babajka.

 Moli majka, a bog večno ćuti.”

Jedna  druga Andrićeva kraća pesma imala je odjek na solunski doziv „Tamo daleko“ iako je ta popularna melodija začela svoje stihove u njoj pa se posle  dopisala od mnogih nepoznatih:

”Tamo gde ruže sunčani kite kraj

tamo je zemlja moja, moj mili zavičaj.”

Autor teksta u „Borbi“ podseća da se za pesmu „Vido, ostrvo mrtvih“ nije znalo da li  je Bojićeva ili Andrićeva. Uticaj Bojića je očevidan mada je visoka patetika „Plave grobnice“:

”Silazimo s lađe. Dan sunčan i vreo

i prozirno more neprekidno sniva

vaki od nas žudno odmora bi hteo

niko od nas želju

za mirom ne skriva

A gle, pored uskog usamljena puta

ovde onde senke sustalih junaka

zgrčena im tela, krv im zamrznuta

i umrla muškost moravskih seljaka…”

Tako je Palanka pronašla pesnika koji je došao u nju da padne u zaborav i kao čovek i kao autor jedne zbirke pesama. Borba“ je tog 6. aprila pre 59 godina objavila da će na kuću  u kojoj  je  umro Jelisije Andrić biti postavljena spomen – ploča. Pored toga, izvestila je  svoje čitaoce da  u Palanci  živi lekar Milivoje Vasić  od koga je pesnik tražio lek od boljke, ali se  penzioner u poodmaklim godinama  u mnoštvu svojih pacijenata nije mogao setiti Jelisija Andrića.

                                                                        Dragoljub Janojlić