Umro Nikola Vladisavljević: HRONIČAR ZAVIČAJNE JASENICE

U nedelju, 7. avgusta,  oko podne zazvonio je telefon. „Umro Kole“ – javila mi koleginica Rada Bačujkov. Znao sam da je vest tačna, ali sam je primio s nevericom. Samo neki dan ranije sreli smo se u bolnici. Na žalost, poslednji put. „Ništa mi nije dobro“ – požalio se. Razmenili smo nekoliko rečenica dok je sa sinom i kumom čekao da ga pozove lekar. „Da mi je da napišem još jednu knjigu, imam sve šta mi treba… Milan će mi tu  pomoći.“ Zaćutao je na trenutak, a onda: „Idi ti kući, skoro si izašao iz bolnice“.

Idući kroz bolnički park, prisećao sam se našeg prvog susreta u Redakciji „Naše komune“ kad sam, kao đak, doneo rukom ispisane vesti  iz mog sela. Tad sam i sam poželeo da jednog dana  postanem novinar, da dobijem svoj sto u redakciji i pisaću mašinu. Tada ni slutio nisam da će se i to desiti mnogo godina kasnije baš  u RNO „Jasenica“, gde je Nikola bio novinar, glavni i odgovorni urednik i jedno vreme vršilac dužnosti direktora.

Divio sam se  njegovoj posvećenosti društvenom radu. Ništa manje nije izostajao ni kad je  u pitanju  bio njegov angažman na čelu Radio- novinske ustanove. „Sad ćemo napraviti antenski stub“ – obelodanio je svoj plan u „Konaku“, gde smo često sedeli. „Velika investicija, ali naći ću pare“ – kazao je prilično samouvereno. Gde ih je našao, to nikad nisam saznao, ali antenski stub je nikao na imanju Instituta za povrtarstvo. Još jednoj njegovoj osobini sam se divio. Umeo je da odabere saradnike na poslu koji je obavljao mimo kuće u kojoj je radio. A prihvatao se odgovornih dužnosti: bio je predsednik FK „Mladost“, KUD-a „Abrašević“ u rodnom gradu, osnivač i urednik lista Zajednice kulturno-umetničkih društva „Abrašević“ Jugoslavije, predsednik Opštinskog pa Okružnog odbora potomaka i poštovalaca ratnika od 1918. do 1920… Kao gl. i odgovorni urednik, osim lista „Naša komuna“ i programa Radio „Jasenice“,  potpisivao je i  „Glas komunista“ ( glasilo Jugoslovenskih komunista u Srbiji) u kome je  meni poverio redigovanje i opremanje tekstova za štampu, čiji su autori  uglavnom bili mladi  i vrlo obrazovani ljudi, bez rezerve naklonjeni idejama levice.

Još nečemu sam se kod njega  divio i duboko poštovao. Kole nikada nije menjao svoja politička uverenja – do kraja je ostao ono za šta se opredelio još u ranoj mladosti – komunista. Sećam se, bili smo  na promociji jedne od mnogih knjiga iz edicije „Hronika sela“ u Ralji (smederevskoj), gde je jedan od govornika  bio i mesni paroh, koji je tokom večere zatražio od Nikole vizit-kartu. „Daću vam samo ako vam ne smeta petokraka na njoj?“- kazao je i mašio se za džep.  „Gospodine, poštujem vaš izbor i cenim vašu vernost Partiji  kojoj pripadate“ – rekao je sveštenik uzimajući podsetnicu.

Ne znam da li je Kole (tako su ga oslovljavali svi koji su ga znali)  ikad nekog odbio ko  mu je potražio neki dinar na zajam, ili vapio za neku drugu pomoć. Tu je bio meka srca i široke ruke. Kao malo ko. „Bio je spreman da istrese novčanik do poslednje pare da bi pomogao drugima“ – ponovio mi je u više navrata zajednički prijatelj Vasko Vukadinović. Takav je bio bata Kole. Pomagao je nesebično i ljudima koji su se odvažili da se oprobaju u publicistici. Primao ih je svakog utorka, i to  vrlo rado, u Kulturno-prosvetnoj zajednici Srbije, gde je u više mandata bio glavni i odgovorni urednik edicije „Hronika sela“. Za vreme njegovog urednikovanja objavljeno je na stotine hronika sela i knjiga koje su pripadale tzv. posebnim izdanjima, a pisali su ih  ljudi najrazličitijih zanimanja: od doktora nauka do ponekog darovitog seljaka, otimajući na taj način od zaborava istoriju srpskih sela. Njih je umeo da posavetuje i podstakne, a mnoge i da privoli da se late pera ili pisaće mašine. „Što ne bi napisao knjigu o…., evo stojim ti na raspolaganju, samo počni, naći će se pare da se to objavi“ – hrabrio je neodlučne.

U radu ga je posebno pratila rano preminula supruga Gordana. Ona je davala i likovnu dimenziju njegovim knjigama. Njena smrt ga je jako pogodila. Sećam se, kad se to desilo, nazvao me telefonom. „Jesi li spreman da primiš tužnu vest: umrla je moja Gordana“. Saopštio mi to s dubokom tugom u glasu, ali ne samo kao kolegi i saradniku, već i kao rođaku, „po baničanskoj liniji“ kako je često umeo da kaže. On je, kao malo ko, veoma poštovao  rođake, stare Palančane, heroje rada sa mnogih posleratnih akcija, baš kao i mnoge kojima je kumovao, uključujući i brojne prijatelje.

U ovom trenutku, kad Koletu u čast i spomen ispisujem ovo tužno sećanje, prisećam se mnogih trenutaka i razgovora na jutarnjoj kafi kod Leskovačkog roštilja  u Glavnoj ulici, gde je u društvu prijatelja naglas planirao svoje publicističke poduhvate. Tu je često dobronamerno  „delio“ zadatke svima koji su sedeli za „njegovim“ stolom.  „Kreni, tu sam da ti pomognem“ – govorio je. I sam je mnogo radio. Bio je vredni hroničar zavičajne istorije. Iz njegove publicističke radionice, izašlo je više od trideset naslova. Po tome ga još niko nije stigao ni prestigao u gradu . Čak i kad se razboleo, nije stajao, pisao je i pisao kao da je predosetio da je ostalo još malo vremena za sve što je naumio da smesti među korice knjiga.

Njegov život godinama je tekao na relaciji grad – Mikulja. Dok je supruga Gordana bila živa tamo je odlazio automobilom, a kad je umrla mahom pešice sve dok nije oboleo pa je koristio taksi,  uglavnom  u jednom  pravcu. I kad bi ga radne obaveze odvukle u neki drugi grad, uvek je po povratku odlazio da  nahrani svoje ljubimce: psa i mačke. U društvu, dok smo ispijali jutarnju kafu, s posebnim oduševljenjem je pričao o svojim životinjama, čak više nego i o vinogradu kojeg je s ljubavlju gajio.

Na dan sahrane, 8. avgusta, kišilo je i sticao se utisak da je i samo nebo plakalo. Na  put bez povratka otišao je  doajen palanačkog novinarstva i publicistike, naš drug, prijatelj i saradnik Nikola Vladisavljević. Ostale su  njegove knjige kojima je posvetio život. I uspomene.

D. Janojlić