Heroj

Pre nekoliko dana „Palanačke“ su prve objavile vest da je u Smederevskoj Palanci grupa mladih pronašla torbu sa oko 700 hiljada dinara, i to su odmah prijavili policiji, da bi neposredno potom izgubljeni novac bio vraćen vlasniku.

Bila je to prilično štura informacija, bez imena aktera i detalja događaja, ali i priča koja nije mogla da čeka „u kompjuteru“ već je morala u etar.

Znao sam da nam čitaoci veruju i da neće zameriti zbog nepotpunosti priče, pa sam je ekspresno „pustio“, baš zato što se ne sećam kada sam poslednji put bio u prilici da objavim nešto slično.

I bio sam u pravu – priča je odjeknula.

Počeli su da zvone telefoni, pozivali su me novinari iz više beogradskih redakcija, svesni značaja tog događaja, svesni priče koja vraća nadu da u Srbiji nije sve otišlo „do đavola“ bar kada su u pitanju poštenje i moralne norme.

I zaista, u vremenu potpunog pada većine pravih životnih vrednosti, u državi u kojoj je sve više siromašnih građana, troje mladih dalo je primer svima šta to beše – čovek.

Baš tako – u vremenu sveopšteg rijalitija i talasa prostakluka, transparentne prostitucije medijske i društveno-političke scene, opšteg sunovrata kulture i kućnog vaspitanja, dva mladića i jedna devojka učinili su gest za divljenje.

U ime davnih vremena kada je njihov čin bio normalna pojava, u državi koju smo ubili sa predumišljajem, ja im se klanjam i zahvaljujem što su mi ulepšali ove usijane junske dane.

Proteklih dana, profesionalna strast nije mi dala mira pa sam obratio posebnu pažnju na reagovanja i komentare građana – koji su tekst o ovom događaju pročitali na dnevnom internet izdanju „Palanačkih“ ili na fb-stranici Klub novinara SP koji je šerovao i tekst iz dnevnog lista „Blic“ uvaženog kolege Đorđevića – i to samo upotpunjuje opšti osećaj prijatnosti i zadovoljstva.

Građanima Srbije potrebne su ovakve priče.

Promućkaju hemiju ponosa.

Izazovu drhtaj samopoštovanja.

Bude treptaj oka koji stvara kap.

Elem, dvadesetak godina ima momak koji je sa zemlje podigao torbu punu para i vratio je vlasniku.

Živi tu, sa nama, u Cerovcu.

Studira, biće akademski građanin, i siguran sam da će i u budućnosti biti jedan od onih koji će popravljati Srbiju.

U međuvremenu, ovih dana, baš u vreme kada se zbio događaj iz ove priče, tezgari na nekoj građevini u Gornjem Milanovcu za deset evra dnevno.

Treba li da znamo njegovo ime?

Da, svakako, ali o tome ćete se informisati na nekom drugom mestu.

U ovom tekstu njegovo ime je – heroj.