Zoran Đinđić – smrt koja nas je ogolitila

Zoran Đinđić – smrt koja nas je ogolitila

Šta napisati danas, posle dve decenije od ubistva Zorana Đinđića, a ne ponoviti već rečeno? Ili, što je još izvesnije, ne izazvati bes sveprisutnih mrzitelja svega što se ne uklapa u njihov interes? Jer mrzitelji nemaju uverenja, ni ideologiju, već samo lične sebične potrebe. I mešaju se u sve. Najviše i najčešće u ono što ne razumeju.

Baš zato im je Zoran Đinđić i bio stalna tema, a potom postao meta.

Svakako, bio je najpragmatičniji političar na srpskoj višestranačkoj sceni.

Neosporno, i najobrazovaniji.

I to je bio temelj njegovog političkog profila.

Širio je optimizam i pokušavao da promeni, često gubitnički, i povremeno prgavi karakter naroda.

Želeo je da postanemo deo razvijenog sveta i poveo nas u tom pravcu, ali nismo hteli tim putem.

Ubijen je na vratima radnog mesta, jer se suprotstavio ekstremnim desničarima i kriminalcima. Država u kojoj je bio predsednik Vlade, bila je slabija od ruke koja je držala snajper, i nije ga zaštitila.

I ta smrt nas je ogolitila.

Prikazala je nama samima i svetu da smo, u većini, nacija desničara.

Činjenica jeste da različite desne političke opcije dobijaju većinsku podršku u Srbiji preko trideset godina. Neke od njih su se na papiru vodile kao levičarske ili  demokratske, ali u praksi su bile suprotnost.

Ubistvo premijera doprinelo je da mnogi shvate pravo stanje i odnos snaga u Srbiji.

Priznajem, bio sam jedan od njih.

Ne zato što sam bio poklonik lika i dela Zorana Đinđića.

Šta više, nisam, a naročito ne otkad je došao na vlast.

Doduše, divio sam se njegovoj rečitosti i snazi ideja koje je želeo da nam prenese, ali ne i njegovim političkim potezima, od kojih su, realno, mnogi bili iznuđeni odnosom snaga u tadašnjoj vladajućoj koaliciji.

I baš tako je sa nama, kroz istoriju koju imam mogućnost da sagledam, često nam nedostaje karika koja je odlučujuća, ta jedna koja povezuje ostale.

Ovih dana ponovo sam pročitao tekst koji sam napisao, pre deset godina, povodom decenije od ubistva premijera Đinđića i teško da bih ga danas potpisao.

Da vas ne odvučem u pogrešnom pravcu, tekst je novinarski dobar i tačan (i dostupan u elektronskoj arhivi „Palanačkih“, pa izvolite ako vas zanima), ali „pojeli“ su ga „skakavci“.

Ma, poštenije je reći da je „sažvakao“ sam sebe.

Jednostavno, sve se promenilo.

Okolnosti, pogledi, razmišljanja…

Deset godina je ništa za čovečanstvo, ali je mnogo za čoveka.

Bio sam idealista, a danas znam da siromašni narodi imaju siromašne misli.

Siromašan je čovek koji nema znanje, obrazovanje, širinu shvatanja, toleranciju…

Siromašan čovek ne poznaje i ne priznaje drugačija razmišljanja, druge ljude i narode, ali im sudi. Samouvereno to radi na klupi ispred prodavnice, u kafani, kafiću, stadionu…

Sve više je siromašnih i na „kulturnijim“ mestima.

I tu je, po mom mišljenju, Zoran Đinđić krucijalno pogrešio.

Previše umno i filozofski je posmatrao pojedine prizemne stvari.

Nije ih prepoznavao.

Verovao je da je ideja „snažnija“ od zaslepljenosti, buzdovanstva i pohlepe, a pokazalo se da ovde nije.

Možda je bio isuviše veliki za malu Srbiju.

Pokušavao je da pragmatizuje sopstvenu viziju, ali ona nije „stanovala“ ovde.

Teško je napisati, ali moram, i ranije smo ubijali svoje vladare, ali ovoga puta smo pucali i u sebe.

Tome svedoče sve ove godine, u kojima se nismo pomakli napred.