Ispunjeno obećanje
Ovo je priča o dvoje heroja u mom Prljakovilu. Prvi i svakako najzaslužniji za poraz administrativno prosvetne mafije u Palanačkoj gimnaziji je mlada dama po imenu Marija Marjanović, koja mi se kao maturant svoje generacije i obratila.
Elem, prošle godine, sredinom maja, maturanti Palanačke gimnazije su otpočeli sa pripremama za proslavu maturske večeri. Ne bih da po tim događajima sudim o nekim ranijim ili o ovoj sadašnjoj generaciji, ali dovesti mladu osobu skoro na ivicu nervnog sloma i to samo zato što se usudila da postavi pitanje zašto nezaposlenih 134 učenika finansiraju zaposlenima u gimnaziji (njih čak 80) terevenku spojenu sa maturskom večeri, po meni je tada zaista bilo skandalozno. Sve to mi je u početku delovalo čak i sumanuto, a na svako moje pitanje o istoj temi, nailazio sam na zid, sazidan od pravdanja nekom tradicijom, po kojoj niko do tada nije video problem u tome. Vremena je bilo sve manje. Morao sam da prelomim. Sastavio sam dovoljno iritantnu objavu, kojom sam smišljeno nagrdio čitav kolektiv, pa i one maturante, koji su podržavali tu sramotnu tradiciju. Svesno sam čak i preterao. Znao sam da drugačije neću dopreti ni do koga.
E, tu dolazimo do drugog heroja – profesor Dragan Joković Karidža. Pošto se i sam u tom trenutku osetio prozvanim, prvenstveno je zatražio izvinjenje, s tim što mi je obećao da će uraditi sve što je u njegovoj moći da to bude poslednja godina, u kojoj će nezaposleni učenici finansirati terevenku zaposlenima u gimnaziji, tetkicama, bivšim radnicima, pa čak i nekim stomatolozima u toj ustanovi. Izvinjenje je dobio i meni je samo preostalo da sačekam epilog. No, idemo dalje… Da li je taj skandal, koji je inače došao i do medija doprineo ili ne, uglavnom kasnije je smenjen tadašnji direktor, a drugi junak ove priče – profesor Karidža je unapređen na tu poziciju. I eto, nakon skoro tačno godinu dana, a sticajem opet čudnih okolnosti i na jednoj sasvim nevezanoj Fejsbuk-diskusiji, profesor Karidža mi je javno potvrdio da je svoje obećanje i ispunio. Od ove godine, pa nadalje, učenici plaćaju za sebe, a kolektiv za svoje zaposlene, s tim što je ove godine za 12 profesora obezbeđeno da sve bude besplatno, ali od strane restorana gde se organizuje proslava. Raduje me i činjenica da mi se više učenika iz te generacije kasnije obratilo, želeći da iskažu svoje nerazumevanje i nemoć u trenutku, kao i to da su se bojali, a pojedini čak bili i instruisani, pa i iskorišćeni od kolektiva da naprave svojevrsnu ujdurmu, koja je ovu priču trebalo da obesmisli, a primarnog heroja ove priče još više ponizi. Čak su otišli toliko daleko da su animirali i roditelje, predstavljajući im fikciju, po kojoj je neki „zli“ Ataman rešio da im upropasti matursko veče. Nekima i jeste preselo, sve u službi zločestog plana koji sam osmislio da bi se došlo do ovakvog epiloga. No, da rezimiramo: javno pohvaljujem profesora Dragana Jokovića za ispunjeno obećanje i što je uspeo da se izbori sa administrativno prosvetnom mafijom, a gđici Mariji Marjanović posvećujem ovu objavu umesto ordena koji je svakako zaslužila, jer ako nije svojoj generaciji obezbedila da ih ne pljačka administrativno prosvetna mafija, bar neka ima satisfakciju u onome što je postigla za neke buduće.
NARAVOUČENIJE: Verujte u mlade buntovnike, kao što sam i ja, jer su njihove pobede vrednije od bisera i večne, dok su pobede šlihtara samo privremene i bljutave.
(Preuzeto: Ataman Zaglibljanski)