Pozorišna kritika: IZA KULISA ZA DECU
–Vladica Tanasijević Taksi, „Čudna predstava“, Dečija scena Gradskog pozorišta Kulturnog centra u Smederevskoj Palanci
Dečijim amaterskim scenama već izvesno vreme nedostaju sveži i originalni tekstovi. Iz tog je razloga sve češća pojava da reditelji ili rukovodioci ovih scena pišu originalne komade, prilagođavajući ih ansamblu i savremenoj mladoj publici. Vladica Tanasijević Taksi odlučio se upravo za ovu varijantu, pa Čudnu predstavu potpisuje i kao reditelj, i kao autor teksta. Na prvi pogled, Tanasijevićev tekst je još jedna osavremenjena bajka, nastala na bazi stare priče o Pepeljugi. Tanasijević, međutim, uveliko prevazilazi ovaj kliše, kreirajući fabulu u kojoj grupa mladih pozorišnih stvaralaca pravi predstavu, pa su segmenti iz klasične bajke i savremena verzija Pepeljuge u stvari – predstava u predstavi. Ovaj originalni pristup, u kome je burleskni siže čuvenog teksta Majkla Frejma, Iza kulisa, prilagođen deci, zahtevao je ne samo kompleksan dramaturški zahvat, nego i ozbiljan rediteljski trud.
Tanasijeviću i njegovom ansamblu, međutim, pošlo je za rukom da jasno razgraniče osnovnu priču od predstave u predstavi; mladi akteri u scenama modernizovane Pepeljuge namerno blago preglumljuju, a izrežirano „šmiranje“ treba da podseća gledaoce da ova fabula nije osnovna priča, nego pokušaj ansambla iz primarne radnje da staru priču o vrednoj devojčici i njenim zlim sestrama ispriča primereno našem vremenu. Umesto princa, u Tanasijevićevoj verziji bajke, devojčica Jana (savremena Pepeljuga), na žurci upoznaje mladog, ambiciznog i obrazovanog dečaka, a ne „maminog i tatinog princa“, potomka nekog preduzetnika-patriote. Petar, koji umesto cipelice, pronalazi Janin mobilni telefon, zaboravljen u diskoteci, je bogat duhom, uz to svira violinu, pa u završnici, on i Jana odlaze da zajedno uživaju u Vivaldiju, ostavljajući „zločeste sestre“ da i dalje maštaju o bajkovitim bogatim dečacima. Ovaj iskreni pedagoški patos dopunjuje izbor muzike koja se sluša tokom savremene verzije bala. Tanasijević, baš kao i u svojoj prethodnoj predstavi, bira neke od najboljih pesama popularne muzike, pa Čudna predstava ne samo porukom i igrom, nego i muzikom izlazi iz miljea dečijeg pozorišnog stvaralaštva, neretko kontaminiranog lošim muzičkim (ali i literarnim) ukusom njegovih kreatora.
Premijera Čudne predstave, kako to često biva, odigrala se pre nego što je struktura predstave čvrsto utegnuta, a mizanscen razigran. To nimalo ne smeta mladoj publici, koja bez teškoća prati jasnu naraciju, ali predstava bi bila brža i vizuelno bogatija da su u „masovnim scenama“ razrađeniji neki detalji. To se, na sreću, da popraviti. I kolektivna igra će dobiti na kvalitetu kada glumci budu ovladali tekstom, mada povremene nepreciznosti, u ovakvoj dramaturškoj strukturi, predstavi u predstavi, ako se glumci dobro snađu, mogu da doprinesu atmosferi koja treba da bude dočarana.
Iskreno čestitamo svim članovima ansambla, Jani Mladenović, Oliveri Radisavljević, Danici Milenković, Petru Vukoviću, Jovanu Iliću, Filipu Antonijeviću, Marijani Ilić, Veri Dakić, Mihailu Stojanoviću, Vidaku Mladenoviću i Višnji Pavlović, koja ide stopama svoga oca, poznatog glumca palanačkog pozorišta, dr Siniše Sikija Pavlovića. Neka nam mladi glumci ne zamere što ćemo ovom prilikom posebno da istaknemo pozorišnu igru glavnih protagonista, Jane i Petra, kao i nesumnjivi talenat i ubedljivu scensku pojavu Olivere Radisavljević. A ono na čemu treba čestitati i glumcima i reditelju svakako su čist scenski govor, i dobra dikcija.
Čudna predstava dopušta naknadne intervencije. Mogu se dopisivati nove scene, a ansabl će, kada se opusti, i sam moći da improvizacijama obogati fabulu. Da bi se to dogodilo, potrebno je da predstava bude često izvođena, a njeni protagonisti u prilici da i dalje probaju i eksperimentišu.
Ozbiljnim i originalnim pristupom, koji potvrđuje da u pozorišnim kreacijama „deca za decu“ ne treba insistirati na jednostavnim i stupidnim dramaturškim zapletima, Čudna predstava, baš kao i prethodno Tanasijevićevo ostvarenje, predstavlja paradigmu, koju treba da slede mnogi ovdašnji pozorišni autori, trenutno zaglibljeni u jeftinim zapletima o prinčevima, ludama, žapcima i čarobnjacima, ili u tekstualnim skalamerijama Tode Nikoletića.
A Vladici Tanasijeviću Taksiju i njegovoj ekipi treba omogućiti bolje uslove za rad, baš kao i učešće na pozorišnim festivalima.
Vladimir Đurđević