Uncategorized

Саборна црква Светог Арханђела Михаила (14)

Саборна црква Светог Арханђела Михаила је неизбрисиво уграђена у живот Београда и српског народа. Многа значајна збивања и духовна кретања у српској историји везана су за настанак и развој Саборне цркве. Кроз време и векове она је харана, разарана и поново обнављана. Њено постојање сажима и чува многовековну прошлост и православну хришћанску традицију нашег древног града и народа. Саборна црква је најстарији београдски храм. Њена генеза је везана за владавину краља Драгутина, када 1284. године Београд долази под српску власт и краљ Драгутин подиже Саборну цркву Успења Пресвете Богородице на Београдској тврђави.

Највећи домет у свом даљем развоју ова српска светиња достиже почетком XV века у доба деспота Стефана Лазаревића, када Београд постаје престоница српске државе, а Саборна црква, коју деспот Стефан обнавља и проширује, постаје „престо митрополије београдске, егзарха свију српских земаља“.

После смрти деспота Стефана Лазаревића, 1427. године, у време мађарске власти, Саборна црква наставља своју мисију под знатно отежаним условима. Турским освајањем Београда, 1521. године, српски народ је изгнан из Београдске тврђаве и протеран у Цариград, а Саборна црква је претворена у џамију. У том тешком времену, црква Светог Арханђела Михаила на простору Варош-капије, тада једини преостали српски храм у Београду, постаје Саборна црква и седиште Митрополије. У наступајућим тровековним ратним сукобима између турске и аустријске царевине за превласт над Србијом и Београдом, ова српска светиња је више пута пљачкана и разарана, али увек обнављана. Тако је 1728. године, за време српског Митрополита Мојсија Петровића, на месту старе саграђена нова Саборна црква. Почетком XIX века, у време српских устанака против Турака и васкресења српске државе, ова стара црква је била толико оронула да није могла да се обнови, па је кнез Милош Обреновић наредио 1836. године да се она поруши и на њеном месту „изгради нов, простран и у свему узорни храм“. Нова Саборна црква саграђена је у периоду од 1837. до 1840. године, по пројекту панчевачког архитекте Адама Фридриха Кверфелда, родом из Хановера.

Саборна црква Светог Арханђела Михаила у Београду спада у ред најзначајнијих црквених, културних и уметничких споменика српског народа. Монументална по свом облику, она представља изузетно значајан споменик црквене архитектуре на тлу Србије. Једнобродна грађевина засведена полубочастим сводом, са високим звоником над западним улазом и полукружном олтарском апсидом на источној страни, обликована је складним уклапањем елемената два стилска правца – класичног барока и класицизма. Фасада цркве је рађена у стилу класизицма, док је горњи део звоника преузет из барокног наслеђа који је негован на простору Карловачке митрополије.

Унутрашња декорација Саборне цркве, која је трајала од 1842. до 1845. године, дело је два позната уметника, школована у Бечу. Дуборезни иконостас, тронове, певнице и проповедаоницу израдио је вајар Димитрије Петровић, а иконе и зидни живопис Димитрије Аврамовић. Концепција унутрашњег распореда простора цркве преузета је из класичног барокног стила. Архитектонски елементи на унутрашњим површинама зидова и опрема ентеријера рађени су у стилу класицизма.

Висок и раскошно декорисан позлаћени иконостас Димитрија Петровића је централни уметничко-декоративни мотив ентеријера. Престоне и празничне иконе које украшавају иконостас, дело Димитрија Аврамовића, од особене су уметничке вредности. Горња зона са медаљонима и Распећем, која се узвисује ка своду, потенцира мотив Голготе са Распећем и инспирише човека да са земаљског света упути поглед и дух свој у сферу небеску. Иконостас Саборне цркве је најрепрезентативнији пример класичног барокног стила у српској уметности XIXвека. У складу са стилским елементима иконостаса обликовани су и други делови ентеријера.

Монументалне композиције Димитрија Аврамовића на зидовима и сводовима храма представљају највеће уметничке домете у српском црквеном сликарству средине XIX века. Пустите децу нека прилазе Мени, сматра се за најбољу међу сликама на своду наоса и најзначајнија Аврамовићева зидна композиција. Отмен склад овога храма употпуњују витражи на прозорима здања.

Посебну вредност представља Ризница Саборне цркве, у којој се чувају драгоцене старе иконе, рипиде, златарски радови, крстови, старе штампане књиге и други предмети од културно-историјског значаја, настали у раздобљу од XVII до XX века. Међу њима се истичу крст кир Вениамина из 1657. године, кивот Лонгина Милешевца из 1684. године, путир од позлаћеног сребра из 1836. године, као и бројне иконе за целивање, познатих српских иконописаца.

Под сводовима Саборне цркве почивају и многи великани српског народа. У посебним кивотима чувају се мошти српских владара, Светог кнеза Лазара и Светог мученика Стевана Штиљановића. Храм је својеврстан маузолеј династије Обреновића. У десној крипти храма је сахрањен кнез Милош Обреновић и његови синови Милан и Михајло. Над криптом је подигнут споменик кнезу Михајлу. У храму се налазе и гробнице истакнутих великодостојника Српске цркве. У десном делу храма сахрањен је Патријарх Гаврило. У левој крипти почивају Митрополит Михајло, Митрополит Инокентије и Патријарх Викентије. У црквеној порти, испред главног црквеног портала, налазе се гробови великих српских просветитеља: с десне стране – Доситеја Обрадовића, а са леве – Вука Стефановића Караџића.

Током XIX и XX века, Саборна црква постаје духовно средиште престонице српске државе и добија улогу од националног значаја. Када је 1830. године обнародован Портин хатишериф и берат о признању аутономије Кнежевине Србије, истог дана је у Саборној цркви обављено миропомазање Милоша Обреновића за кнеза Србије. И потоњи српски владари су у Саборној цркви посвећивани за владаре Србије. Године 1882, када је Србија проглашена краљевином, у истом храму је извршено миропомазање краља Милана I Обреновића. У Саборној цркви је 1904. године крунисан за краља Србије Петар I Карађорђевић. Када је 1920. године обновљена Српска Патријаршија, избор првог српског Патријарха успостављене Патријаршије извршен је у Саборној цркви. У њој је, 1990. године, устоличен и Патријарх српски Господин Павле. Пред њеним олтаром је највише српских архијереја примило своје високо посвећење.

У области духовне музике Саборна црква је одиграла непроценљиву улогу. Већ од средине XIX века, у њој пева Прво београдско певачко друштво, које од свог оснивања, 1853. године, па све до данас своју богату музичку традицију и духовност изражава кроз богослужења у овом светом храму. Хоровође овог најстаријег хора у Србији, као што су Корнелије Станковић, Јосиф Маринковић и Стеван Мокрањац, били су и велики ствараоци духовне музике. Њихове Литургије обогаћују најсвечаније службе Господње у Саборној цркви. Мокрањчева Литургија Божанственa службa светог Јована Златоустог пружа доживљај божанске лепоте.

Фасаду храма изнад главног црквеног портала златним сјајем обасјава мозаик Пресвете Богородице, Светих Арханђела Михаила и Гаврила и Свете Тројице.

Саборна црква, по речима Његове Светости Патријарха Павла, „својом спољашњошћу, својим изгледом, стремљењем са земље ка небу, указује на узвишену лепоту небеску, лепоту царства Божјег“.

 

проф. др Радмила Милентијевић

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.