Uncategorized

Спавај, Србијо, и не хрчи (пише: Зоран Кесић)

goluza_mainГосподин Голужа забасао је, у филму великог Живка Николића, у забачено месташце, у које иначе никада нико не долази. Мештани без двоумљења закључише: сигурно да се убије, нема друге.

Беше то највећи догађај у иначе скромној историји места, а велика очекивања мештана од тог тужног, али опет и достојанственог и храброг чина господина Голуже, направише од њега (ни кривог, ни дужног) шампиона, владара, бога…

Иако није имао намеру да се самоубије, мали човек Голужа на крају поклекну пред вољом народа и искористи јединствену прилику да оде као велики. И оде. Право са моста у реку. Пљус!

Мештани су задовољни.

Алал му вера!

 

Господин Голужа на Фејсбуку

Овај мој господин Голужа, замислимо, има профил на Фејсбуку. И тај Голужа, иако није имао никакву намеру да улази у чаробни свет политике, поче да добија све више и више порука у којима га народ тог Лицекњижевца позива, охрабрује, мотивише и хушка да се кандидује, оснује странку, скупи потписе, изјасни, објасни, разјасни, поведе, покрене, преокрене и, једном речју, да се политички ангажује.

Мисли се, мимо онога чиме је Голужа већ ангажован. Голужа, поводљив и славољубив, једног јутра пресече: „Ускачем!“

Следе лични записи истргнути из бележнице господина Голуже.

 

Јутарње тоалетно обраћање

Драго огледало, поштовани лавабое, даме и господо четкице и сапуну, уважена шољо… Иако ме поједини оптужују да превише времена проводим са вама, ја им са овога места поручујем: јешћу, спаваћу, умивати се (што је додуше и у опису просторије) у овом храму хигијене, све док савршено опраног образа, биографије и мало под пазухо не будем спреман да се суочим са свим изазовима новог радног дана.

Мени није тешко да и сатима седим на шољи. Велика нужда захтева и велика одрицања. А ја се одричем често. И, углавном, ретко.

Прање руку, Србијо!

Погледајте моје: чисте попут руку Понтија Пилата. Прљави послови, ако их и има, а има их уредно свакога јутра, никада не напуштају ову просторију. И зато, када се погледам у огледало, могу с пуним правом цитирати Рушку Јакић: „Добро јутро, лепотице!“

 

Говор новинарима

Багро!

Мислите да не знам како ме оговарате у вашим смрдљивим редакцијама? Само тражите прилику да ме нападнете, повредите, урушите моју популарност.

Незахвалне барабе!

Уместо да будете срећни што вас нисмо све похапсили, ви још тражите слободу говора.

Издајници!

Знам ја добро за кога ви радите. Нису то ваше речи, нису то ваша питања, није то ваш диктафон… добро, диктафон можда и јесте, али то је све наручено од стране оних сила које, за потребе тврде бирачке струје умем лепо да опљунем, док истим тим силама, зарад добрих дипломатских односа, пружам чисту руку поверења, сарадње, љубави, другарства, могу и да помогнем ако се носи нешто, селидбе, транспорт, све радим. Могу и да потпишем. Само дајте оловку.

Багро!

А, пардон… То сам већ рекао.

Крећемо у снимање? Само трен да поправим благост и закопчам патетику. Може.

 

Говор новинарима, званични

Поштовани уредници, даме и господо новинари, драги репортери, сниматељи и фотографи… (Па даље причам нешто лепо о успесима, а убацим и нешто неформално, животно, мало се као и постидим, јер сам скроман и, на крају, обичан човек, као и сви ови остали, стварно обични „мали“ људи.)

 

Говор на отварању нечега

Даме и господо, драги пријатељИ (па набројим још што више могу; пуно набрајања на почетку говора даје привид битности скупа), представници овога, драги гости онога, поштовани господине… онај-ћелави-како-ли-се-зваше, уважене екселенције (ово обавезно, чак и ако нема ниједне екселенције, сама реч одлично звучи), ситна боранијо… (Увек на крају поменути и раднике. Биће им драго.)

Пре свега, хвала вам што сте по овом прохладном дану и усред радног времена дошли да поздравите отварање још једног нечега које вековима… (не, боље звучи миленијумима) није било отворено, а  ево сада ће, захваљујући нама, а кад кажем нама мислим, наравно, мени, бити отворено.

Јасно, захваљујем вам се просто да би камере забележиле моје захваљивање, а међу нама речено, и ви и ја добро знамо да нисте дошли јер вам се долази, него што вам је то у опису посла. И топлог оброка. А и запрећено вам је. А и шта бисте друго, у вашим досадним, испразним животићима и радили? Овако ћете бар видети нешто лепо. Неког лепог. Мене.

Историја… Карађорђе… Милош… ја… јунаштво… тешкоће… прохујали векови… мали, али поносан народ… визија… Тесла… Пупин… ја… увек ићи напред… гледати у будућност… кинеска пословица… Черчилова мисао… народна мудрост… моје обећање… спој традиције и још нечега… реформе… да је лако – није, али… копање… бушење… страна инвестиција… мој пријатељ Арапин… мој пријатељ Немац… мој пријатељ Чак Норис… цео свет… препознају вредан рад… рад… рад… рад… а они који оспоравају… показали се… изроди… а неће на полиграф… народ зна… народ види… народ памти… народ ће ово и оно… тек почетак… пред нама је то и то… поносно проглашавам отвореним… ја. (Ово касније уобличити, мада прилично добро звучи и овако.)

Можда да пробам једном да одржим баш овакав говор, састављен само од теза, и да то оправдам такође тезама: многи причају… слабо раде… нема се времена… уместо говоранције… засукати рукаве… суштина изнад форме… резултати изнад обећања… рад… рад… рад…

 

Говор пред спавање

Драга жено,

у овом деликатном тренутку за нашу државу, када је нашем народу најпотребнији свеж, одморан и наспаван вођа, ја позивам све у овом нашем брачном кревету на води (заправо је у питању половни водени кревет, који смо на кредит купили од дилера из Дубаија), да без оклевања, одмах приону на процес спавања.

Чувени политички мислилац и социолог Макс Вебер једном приликом није рекао ништа. Није ни могао, спавао је. То је пут којим и ми треба ове ноћи да кренемо. Спавати. Можда сањати. Што би рекао Шекспир, у ретким тренуцима кад није спавао. Живео јастук! Живео јорган! Спавај, Србијо, и не хрчи. Да не бих опет пола ноћи пробдео слушајући твоје упорно и досадно роптање.

Лака ти ноћ, господине Голужа.

 

(Преузето: Al Jazeera)

 

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.