ŽUTI LjUDI – NEKAD I SAD

Kada me diskusija na društvenim mrežama inspiriše da mi se prstići rastrče po tastaturi, uvek se vodim time da ću bar nekoga otrezniti od loših supstanci u njegovom sistemu. Često rezultati i ne budu baš onakvi kako sam lično zamislio, ali se tešim time da sam bar pokušao da nekog osvestim. Tekst koji sledi je manje politički, a više kultorološki osvrt i projekcija mojih misli. Nastao je iz pijeteta prema nekim kvalitetnim ljudima, koji su bitisali na ovim prostorima, a na čije postulate su čak i njihovi deklarativni sledbenici zaboravili, kao i na ulogu tih ljudi u kreiranju pristojnije Srbije.

Kao da je bilo nekad… (pesma „EKV“)

Sredinom ’80-ih godina prošlog veka, u prestonici se okupljala grupa mladih i jako kvalitetnih ljudi, koji su svojom kreativnošću dopirali ne samo do lokalnog stanovništva tadašnje SFRJ, već i mnogo šire. Filmska, muzička, pa i svaka druga produkcija je u to vreme bila u svom zenitu. Često su bili osuđivani zbog svog načina života i kritike tadašnjeg sistema, jer su konzerativna Srbija, kao i ostali delovi SFRJ bili spremniji, da i dalje održavaju na aparatima za veštačko disanje socijalistički sistem, negoli da prihvate nešto novo. Verovatno su ih zato neki i nazivali „Novim talasom“, jer u suštini to i jeste bio smisao svega onoga što su ostavili iza sebe i poklonili narodu na ovim prostorima. Ko danas nije svestan veličine tih ljudi, možda je bolje i da ne čita ovaj tekst dalje.

Uzalud pitaš ko ide… (pesma „Haustor“-a)

Moguće je da zatvoreni socijalistički sistem nije baš bio blagonaklon prema kritici u bilo kom obliku, a i da su represivni organi reda imali veoma malo razumevanja za nečiju kreativnost, te uzimajući u obzir nešto umanjena ljudska prava u to vreme, sasvim je izvesno da su se ti mladi i kreativni ljudi osećali kao Jevreji (žuti ljudi) za vreme holokausta. Neretko su se tajno sastajali i sa političkim disidentima iz tog vremena i tu tražili inspiraciju za svoj rad. Na ulici su se osećali kao da imaju žute trake oko ruke, a režim doživljavali kao fašistički, često se pozivajući na činjenicu, da je i Hitlerova stranka bila nacional-socijalistička. Naravno, jednopartijski sistem u to vreme im nije ni pružao priliku da se politički izraze, sem u umetničkom smislu i to u prilično zavijenoj formi, razumljivoj samo uskom delu populacije. U tom periodu je nastao i film „Crna Marija“ sa protagonistima Milanom Mladenovićem i Sonjom Savić, a jedna scena sa žutim mesecom na večernjem tamno plavom nebu je kasnije poslužila i kao idejno rešenje za logo stranke, koja je postala sigurna kuća za žute ljude. Pretpostavlja se, da je dr Vojislav Šešelj, pripremajući se za jedan TV duel sa dr Zoranom Đinđićem, a preko svojih izvora u službama tadašnje Državne bezbednosti (Laufer), prvi i došao do informacija o šifrovanom imenu „žuti“ i do imena ljudi na koje se ta šifra odnosila.

Anestezija… (pesma „EKV“-a)

Iako danas mnogi tvrde, da su u SFRJ granice bile skoro pa idealno čuvane i da bukvalno nije moglo ništa da se unese u tadašnju državu što nije bilo odobreno od samog vrha socijalističkih vlasti, teško je da i ti koji zastupaju tu tvrdnju mogu danas da odgovore na pitanja oko preskupog heriona, koji se u to vreme pojavio u prestonici. Verujem da i vas zbunjuje, ali odgovor je jednostavan: Državna bezbednost. Možda vama danas zvuči pomalo sumanuto da država truje svoj narod, ali ukoliko je nanišanila neku pojavu ili grupaciju ljudi, koja je delovala protiv tadašnjeg sistema, zašto da ne? Bar iz njihovog ugla gledanja. Uostalom, kako onda objašnjavate, da skoro niko od tih „žutih ljudi“ nije imao ni prijavu, ni presudu za trgovinu ili posedovanje heroina, a skoro da su svi do jednog stradali od te supstance? Još šokantnija je činjenica, da verovatno nisu ni plaćali (pogotovo ne u početku), već su heroin dobijali od „nekog“ besplatno. Danas povezivati njihovu kreativnost sa tim da je bila uslovljena narkoticima, po meni je takođe degutantno, ali ne osporavam da su bežali od stvarnosti, koja je nekako bila nespremna za njihove avangardne ideje.

Srce… („EKV“)

Elem, današnji žuti ljudi nisu ni nalik svojim istobojnim „precima“, a naročito posle 12.marta, 2003. Imali su čak i istorijsko pomirenje sa svojim socijalističkim tlačiteljima iz ’80-ih i ’90-ih, ako ih već dovoljno nisu upropastile koalicije sa nekim manjim, homofobično patriJotskim strankama, levičarskim, pa čak i sa nekim začetnicima #naPRDnjaštva, tj. bageristima u trenerkama. Joj, da; plus preletači. Iskren da budem, čak više nisu ni kreativni kao ranije, a i nekako im se kultura izmenila. U nekom smislu, ponaPRDnjačiše i oni, pa vređaju, psuju, a neretko su i nasilni. Rok kulturu su zamenili kojekakvim kafanama, turbofolkom i svim onim čarima kakve samo po rijalitijima možemo da vidimo. Mislim, neosporno je da je to ta energija, da jesu sledbenici „žutih ljudi“ iz ’80-ih i ’90-ih, bar u domenu slika na zidovima i citata na koje se pozivaju, ali se sve to nasleđe pretvorilo u folklor, dok im javne nastupe oblikuje Željko Mitrović, koji uvek izvuče iz njih ono najgore uspešnim provokacijama.

Eto, pokušavam da danas nađem adekvatne „žute ljude“, sa svešću svojih proslavljenih prethodnika i nešto mi ne ide.

Možda Nikola Kojo?

Marko Vidojković?

Ne može Vlado Georgijev, jer je on nešto kao Žarko Laušević među „žutim ljudima“ iz žute postojbine.

A recimo grupa SARS? Uh, previše levičarski, ali slična energija i kreativnost.

A Zoran Kesić? Ma on je isti kao i ja; naklonjen, ali zaklonjen. Nije to – to.

Čeda Jovanović? Sve je tu, pa čak i „anestezija“. Snishodljiv Vučiću – ne može!

Aman, pa gde su onda? Nisu valjda svi od očiju boje fronta završili na pločnicima nekog Toronta?

Uh, čekajte; nisu ni tamo. Tamo su valjda ovi lažni „žuti ljudi“: Kolesar, Janušević, Vlahović, Đelić i slični kompromitovani likovi.

Eto, ipak ne znam gde su, a i malo ih je preostalo. Svađaju se međusobno, optužuju jedni druge za propast ideje, koju izgleda više ni sami ne poznaju.

Ma znam gde ću da ih potražim. Baš u ’80-im i ’90-im. Dakle, samo izrazito anti-radikalni, anti-crveni, anti-napredni dolaze u obzir, a ne ovi što se dodvoravaju svima. Uz Cecu i Lukasa se sistem ne ruši, a pogotovo ne sa rijaliti likovima ili preko naprednih kafančina. Takvi me ne zanimaju.

Ko zna, možda ih i pronađem, možda mi se i svide.

Eh, fale pravi „žuti ljudi“ – definitivno!

Ako pronađem Milana Mladenovića, Sonju Savić i ostale među današnjim žutim ljudima, javiću vam.

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *