Imali smo ljude: DRAGOLjUB VUKSANOVIĆ – VUKSAN, SLIKAR BUJNOG AUTORSKOG TEMPERAMENTA

Dragoljub Vuksanović – Vuksan (Užice, 1908 – Beograd, 1973.) ostavio je dubok trag u
srpskom slikarstvu 20. veka. Najveći deo života proveo je u Smederevskoj Palanci, gde je
radio kao likovni pedagog u Gimnaziji, Učiteljskoj i nekim gradskim osnovnim školama.
Među svojim đacima je otkrivao likovne talente od kojih su se neki kasnije latili kista i
boja i uzgred bavili slikanjem. Bilo je naravno i onih koji su završavali visoke umetničke
škole i bili aktivni učesnici u likovnom životu grada.
Vuksanović se u Smederevskoj Palanci obreo posle Drugog svetskog rata. Bio je
četvrto od petoro dece oca Krste i majke Lenke. Sklonost ka umetnosti ispoljio je u ranom
detinjstvu u užičkom naselju Terazije. Kolegama i prijateljima često je pričao da je bio vrlo
radoznalo dete koje je mnogo volelo epske pesme i da od blata vaja životinje. Umeo je i lepo
da crta najčešće svoje ukućane, roditelje, braću i sestre.
Prvi svetski rat omeo ga je da na vreme krene u osnovnu školu, pa se u njenim klupama
našao tek kad je imao deset godina. Na njegovo školovanje prilično je uticala starija sestra
Lala, koja je bila učiteljica pa je tako osnovnu školu i gimnaziju završavao daleko od
roditeljskog doma – u Bečeju. Sestra se postarala da kasnije u Beogradu upiše Umetničku
školu što je bio njegov san. U tajne slikarskog zanata upućivali su ga vrhunski umetnici Beta
Vukanović, Ivan Radović i Ljuba Ivanović. Kod Ivanovića je i diplomirao 1936. godine.
Po završetku umetničke škole, koja je 1937. prerasla u Akademiju likovnih
umetnosti, zaposlio se u Užicu gde je u Učiteljskoj školi i Gimnaziji predavao crtanje. Tada
je stvarao u tehnici akvarela i ulja, a likovna kritika je u njegovim radovima uočila
svedeni kolorit smeđih i sivih tonova. U najranijem stvaralačkom dobu njega je bio
zapljusnuo talas socijalnog slikarstva na šta je dobrim delom uticalo i njegovo levičarsko
opredeljenje.

Posao profesora crtanja, pred sam Drugi svetski rat, nastavio je u lozničkoj
gimnaziji, gde se i priključio borcima partizanskog odreda. Po zadatku komande Lozničkog
odreda došao je u Užice da preuzme deo naoružanja, ali se dogodilo da je tu ostao da radi
kao propagandni grafičar i ilustrator užičkih partizana.
Tada je jedna soba u užičkom hotelu „Palas“ pretvorena u njegov atelje. Već oktobra
meseca prve ratne godine, odlukom Agitpropa Vrhovnog štaba, formiran je Partizanski
atelje koji je okupio borce slikare. Njemu je povereno da upravlja tim ateljeom, a u njemu su
još bili slikari Bora Baruk, Prvoslav Pijo Karamatijević i Jurica Ribar, uz umetnike
amatere Čedomira Jevtovića i Đorđa Marinkovića.
Tu je i nastao Vuksanovićev ratni opus. Stvarao je portrete boraca, crteže i plakate,
koji su ispunjavali propagandni izlog u strogom centru Užica. Zajedno sa Juricom Ribarom
dao je veliki doprinos pripremi radova i osmišljavanju izložbe u Sokolskom domu
prilikom proslave značajne godišnjice Oktobarske revolucije 7. novembra 1941. godine.
Posle Užica cela postavka je bila izložena u još šest oslobođenih mesta: Požegi, Čačku,
Gornjem Milanovcu, Arilju, Ivanjici i Bajinoj Bašti.
Kad su se partizani, pod snažnim nadiranjem Nemaca, povukli iz Užica, Vuksanović
je ostao još neko vreme da zbrine materijal i skloni najuspešnije radove Partizanskog ateljea koji se iz hotela „Palas“ bio preselio u potkrovlje hotela „Zlatibor“. Nažalost 29. novembra 1941. godine je ranjen na Kadinjači, gde su ga Nemci zarobili i sproveli u banjički logor. Iz njegove kuće, posle detaljnog pretresa, neprijatelj je odneo deo slikarskog materijala, ali se nije domogao radova sa izložbe povodom proslave Oktobarske revolucije, koji je ranije sklonjen u jedan objekat na Tari. Tako je deo likovnih ostvarenja Partizanskog ateljea sačuvan i pohranjen u užičkom i Vojnom muzeju u Beogradu.

I u tekskobi banjičkog kazamata, uspevao je da stvara tako što je crtao na hartiji kojom
su uvijani paketi logoraša. Tako su, po oceni struke, nastale psihološke studije izvedene u
snažnom ekspresivnom maniru. Zanimljiv zapis o njegovim logoraškim danima na Banjici
ostavio je profesor Milutin Srećković u svojoj knjizi „Nemirenja“. Njemu je Vuksanović
ispričao šta je sve proživeo u logoru gde je, kako je govorio, bio telo za svaku vrstu udaranja
i premlaćivanja. Tu su ga tri puta izvodili na streljanje. Prvi i drugi put hteli su da ga
zaplaše što je osetio po rukama ovlaš vezanim kanapom. Ali treći put ruke su mu bile
vezane žicom tako čvrsto da mu se duboko zasekla u zglobove.
O tome je profesoru Srećkoviću ispričao:
„Vidim: dođe kraj, potpuno sam utrnuo, otupeo; u meni nema ni straha, ni jedne jedine
misli, idem prema dasci prislonjenoj na zadnji deo kamiona i znam: pravac Jajince. Pored
one daske stoji jedan ljotićevac sa korbačem u ruci, i kad stupih nogom na onu dasku, pogledi
nam se susretoše: videh – moj školski drug iz gimnazije. Okrznusmo se pogledima, i ja
oborih glavu i otpočnem penjanje uz onu dasku. Ali on mi odjednom tače grudi onim korbačem
i reče onima oko nas: Ovoga vratite! i mene vratiše natrag u ćeliju…“
U proleće 1942. godine oteran je u logor smrti Korgen na severu Norveške. Na ivici
polarnog kruga obavljao je najteže fizičke radove u kamenolomima i na izgradnji puteva. I
tu je za dlaku izbegao smrt. Naime, našao se u stroju svojih sapatnika koje su kapoi izdvajali
za streljanje. Do njega je stajao nešto mlađi logoraš koji ga je zamolio da promene mesta,
nadajući se da ga tako neće odrediti za streljanje. Međutim, desilo se da je kapo iz stroja
izdvojio baš njega i poslao pred streljački stroj, a Vuksanović ostao „u žicama“ do
oslobođenja logora 1945. godine.

Zanimljivo svedočanstvo o njegovim logoraškim danima ostavio je, takođe,
preživeli zatočenik kazamata u Korgenu, učitelj Cveja Jovanović, nosilac Partizanske
spomenice 41. koji je rođen u iz sremskom selu Šimanovci:
„Profesor Vuksanović je, uprkos logorskoj torturi, bio vrlo aktivan logoraš. Jednom
prilikom, dok sam govorio o Isidori Sekulić i njenom delu Pisma iz Norveške, rekao je
kako se videlo da sam pročitao tu knjigu, a onda je on nastavio priču o našoj spisateljici,
podvukavši da će reći nešto što se malo zna o njoj…“
Logoraši su ga pažljivo slušali, a ovaj umetnik – logoraš je, prema Jovanovićevom
sećanju, ispričao ovo:
„Kad mi ono počesmo borbu protiv okupatora u Srbiji, pokušali su Nemci, naročito
gestapovci i srpska policija, posebno Ministarstvo prosvete Aćimovićeve komesarske
vlade, da pridobiju srpsku inteligenciju: naučnike, profesore univerziteta, novinare,
književnike, umetnike i ostale kulturne i javne radnike da se izjasne protiv naše borbe, da
sastave i potpišu javni apel narodu srpskom – da pozovu narod na poštovanje okupatorskog
reda i mira. Pod pritiskom i pretnjama policije i… mnogi su potpisali apel, ali Isidora Sekulić – nije. Odbila je. Nije potpisao ni Ivo Andrić, književnik, ni Sreten Stojanović, vajar, ni dr Miloš Đurić, profesor Univerziteta u Beogradu. Čulo se u narodu šta je profesor Đurić odgovorio nekom profesoru muzike koji mu je bio doneo apel na potpis. A
kazao mu je: Lako je tebi. Ti sviraš u diple, a ja predajem etiku…“
Prema sećanju Cveje Jovanovića, neko od logoraša je upitao profesora Vuksanovića
ko je sve potpisao taj apel? I dobio je odgovor da su njihova imena objavljena u listu „Novo
vreme“ 14. avgusta 1941. godine. Svoj potpis na apel stavilo je 88 profesora univerziteta, 25
bivših ministara i narodnih poslanika, šest akademika, tri episkopa, četiri sveštenika,
pet sudija Vrhovnog suda…
Profesor Vuksanović pomogao je Cveji Jovanoviću da sačini Partizanski bukvar, koji
je poslužio za opismenjavanje logoraša. Stvarali su ga zajedno „u hodu“. Rad su počeli 9.
novembra 1943. godine. Oni su se znali još dok su bili u Srbiji. Zajedno su pravili novine u
Lozničkoj partizanskoj četi. Nemci su se hvalili kako su još septembra 1941. godine
zarobili Staljinovog sina. Vuksanović i Jovanović su tim povodom napravili Zidne novine.
Jedan primerak su postavili u centru Loznice, a drugi izložili u četnom stanu. Po
Jovanovićevoj ideji, Vuksanović je naslikao Hitlera i Staljina kako razgovaraju. Hitler se
navodno obraća Staljinu i veli da su mu Nemci zarobili sina. Na to mu Staljin kaže: „Mi
tvog sina ne možemo, jer ga nemaš. Za tebe ginu tuđa deca…“
Posle oslobođenja logora u Norveškoj, Dragoljub Vuksanović se vratio u Užice, gde je 29. novembra 1949. godine sa kolegom Brankom Kovačevićem priredio prvu posleratnu izložbu slika. Uz ulja na platnu, bili su izloženi akvareli i grafike na kojima su dominirali motivi Narodnooslobodilačke borbe. Vuksanović se krajem prve decenije po
završetku Drugog svetskog rata angažovao da napravi seriju crteža starog Užica. Crtao je
istorijske spomenike, kuće i objekte narodnog graditeljstva užičkog kraja. Kasnije je slikao
i vedute rodnog grada.
Do preseljenja u Smederevsku Palanku, radio je kao profesor u užičkoj gimnaziji.
Autorke kataloga „Dragoljub Vuksanović – Vuksan – slike i crteži“ Dragana Obradović i
Katarina Dogandžić – Mićunović zabeležile su i sećanje crtača dokumentariste Narodnog
muzeja u Užicu Dragana Slovića:
„Vuksanović je radio portrete svih svojih đaka, tako što bi svakog časa birao novog, a
zatim bi mu poklanjao crtež. Pored đaka portretisao je i zaposlene u školi. Časove je uvek
držao u slikarskom mantilu. U učionici je držao različite biste. Na katedru bi stavio
stolicu, pa na nju bistu, a đaci su te biste crtali i tako učili proporcije i merenje pri
crtanju. Vuksanović je bio vrsni portretista, portrete je radio s lakoćom i uvek pogađao
karakter…“
Iz Užica se preselio u Smederevsku Palanku 1953. i u njoj živeo do penzionisanja 29. godine. Zašto je i kako promenio stanište? Užice je napustio zbog toga što je pričao o odnosu Tita i Staljina. Profesor Srećković je u „Nemirenjima“ izneo da je u Smederevsku
Palanku dobegao, jer su mu zemljaci spremali optužnicu i transport na Goli otok. Prijatelj
mu je, međutim, dojavio kakav mu se kolač sprema i on je preko noći promenio prebivalište.
„Ja jesam bio rusofil, ali nisam cenio onog krvopilca iz Kremlja, već Tolstoja i Ilju
Rjepina i one potresne Burlake na Volgi, ali ko bi to njima, ideološkim jednoumnicima,
mogao objasniti“ – kazao je Milutinu Srećkoviću koji je, pišući o ovom likovnjaku,
podvukao kako se njegovim dolaskom za profesora gimnazije sve promenilo.

„Pred učenicima je tada bio Užičanin krupnih , prodornih očiju, snažnog nosa koji
se dizao iznad kao četka gustih potkresanih brkova, i brade koja više od svega drugog
izražava snagu volje“ – opisao ga je profesor Srećković. „Lepa muška figura, širokih
ramena, u svemu stamena. Izgleda da ih je sve osvojio glasom, svojim toplim baritonom, a
odmah su primetili da ima fini, erski smisao za šalu…“
Za Smederevsku Palanku ime tog akademskog slikara ima značaj od izuzetne
dimenzije. U tom gradu on je proveo najlepše radne godine svog života, naslikao je u njemu
najveći broj svojih najzrelijih slika i – ulio u dušu nekolicine svoji darovitih učenika
ljubav prema likovnoj umetnosti, koja ih je kasnije neumoljivo odvela u svet boja, u avanturu
palete, u autentične kolorističke koncepcije sveta koji danas ostvaruju…
Književnik Dragutin Paunić za Vuksanovića kaže da je vokacijom bio izraziti
likovni solista, a tome će dodati i ovo:
„On je, prilično kasno, svoja najbolja stvaralačka dostignuća ostvario u
Smederevskoj Palanci, u kojoj je, kao gimnazijski profesor, 1954. godine, u tadašnjem
studentskom klubu, izložio svoja najnovija ulja na platnu, što će, u stvari, biti prva
izložba jednog akademskog slikara u istoriji grada i začetak modernog slikarstva u nas. Na
njoj će se videti: osobeni i bujni autorski temperament, nesvakidašnja paleta živih i
sočnih boja, neobičnost u rasporedu i komponovanju islikanih površina, strasna
egzaltacija stvaranja, snažno poentirani pojedini delovi slika, naročito u žanru
ruralnih, gotovo rembrantovski naglašenih pejzaža i portreta. Uz to, uočiće se i
neuobičajeno siguran i precizan crtež, koji će slikara učiniti posebno prepoznatljivim i
osobenim. Šta, opet, reći za njegovu tadanju i kasniju ekspresionističku paletu, koja se
čvrsto drži zadatih linija i oblika u vrlo sugestivnom dočaravanju kolorističkih
raspoloženja…“

Ocenu o njegovom slikarstvu izrekao je i profesor i istaknuti književni kritičar
Milutin Srećković:
„Uvek me na njegovim slikama iznenađivala količina života, onaj protok stvarnosti,
ukus neke apsolutno autentične neposrednosti. Šume iz kojih gleda tama, vode, bregoviti
pejzaži, drveće, ljudi u pokretu, arhitektonske forme, baštensko povrće… Portreti, na
njima oči koje nas gledaju. Lica mlada, stara, sredovečna, znalački prostudirana. Toliko je
života na njegovim slikama da mi se čini: počeće da se lelujaju, da teku, vihore, da dišu, da
govore. Na mnogim Vuksanovim slikama pokazuje se trag koji vodi do podzemnog vrela njegove
inspiracije. On je romantičarski voleo dušu naroda, oblike njegovog života, njegovu
istoriju i sudbinu. Sve se to, naravno, prekuvalo u motivima i temama, u zahtevima
inovativnih sadržaja, pod imperativom evropskog ukusa…“
Posle penzionisanja otišao je iz Smederevske Palanke. U Beogradu je kupio stan i
imao atelje. Nastavio je intenzivno da slika, posećivao je izložbe i postao član grupe
„Singiart“. Tu ga je zadesila porodična tragedija. U saobraćajnoj nesreći 1971. godine
izgubio je sina Mićka. Vest o tome primio je u Užicu, gde je upravo bila otvorena njegova
izložba. U golemoj žalosti je pokušao da naslika sinovljev portret. Nije uspeo da ga
dovrši, jer je 1973. doživeo infarkt. Imao je 64 godine.

Dragoljub Janojlić