NOVA KNjIGA DRAGOLjUBA JANOJLIĆA

„Ekspres – novina kojoj se verovalo“, naslov je novog publicističkog dela novinara i književnika Dragoljuba Janojlića. Objavila ga je  „Stvarnost“, a u  ruke čitalaca stiže kao 21 knjiga nekadašnjeg novinara „Naše vojske“, RNO „Jasenica“, Centra za informacije „Goša“ i stalnog dopisnika „Ekspresa“ iz Podunavskog i dela Šumadijskog regiona.

Autor je detaljno opisao svoje novinarsko angažovanje u tiražnom dnevnom listu od prvog teksta iz Ljubljane do neopravdanog gašenja  2005. godine. Objavljeno delo je deo zamišljenog poduhvata da se sačini obimnija knjiga o „Ekspresu“, koju je pokrenuo njegov nekadašnji direktor i glavni i odgovorni urednik Slobodan Jovanović. Razgovor o tome vođen je prošle godine prilikom susreta „ekspresovaca“ u Pedinoj vodenici u Selevcu. Jovanović je tada izrazio uverenje da bi nameravanu knjigu mogao da napiše Dragoljub Janojlić što su njegove kolege listom podržale.

Na susretu u Selevcu iznet je podatak da je „Ekspres“ svojevremeno u jednom trenutku  dostigao tiraž od 547 hiljada primeraka. Smederevska Palanka je bila tiražni fenomen – u njoj se radnim danom „Ekspres“ prodavao u 3000 primeraka,  a petkom 500 primeraka više. Visokom skoku tiraža značajno je doprinelo izdanje „Ekspresa“, koje je nosilo oznaku „četvorka A“. Ono je pokrivalo Smederevsku Palanku, Smederevo, Veliku Planu, Mladenovac i Kovin. Bilo je po saopštavanju informacija brže od lokalnih radio stanica,  čiji je program počinjao u osam, a „Ekspres“ je već u pet sati ujutru bio na kioscima. Sve što se u pomenutim gradovima dogodilo prethodnog dana do 22 časa, sutra se moglo pročitati u tim novinama.

„Da, Ekspres je bio novina kojoj se verovalo“- stoji u recenziji dopisnice „Tanjuga“ Slavice Barbarić. „Tome je svojim radom i entuzijazmom, stalnom borbom za istinu, visokim  profesionalizmom, odgovornošću i ljubavlju prema  novinarskoj profesiji, nemerljiv doprinos dao Dragoljub Janojlić…“

O Janojlićevom delu, sud je dao i Slobodan Milošević, šef Dopisničke službe „Ekspresa“:

„Konačno pročitah sve što si m i poslao. Priča o Ekspresu (namučih se  dok je digitalnom  ekvilibistrikom  otvorio, al` vredelo je)  veoma argumentovana i hronološki postavljena kako treba a zasnovana n a činjenicama što joj daje dokumenarističku vrednost, a istovremeno, obojena ličnim utiscima i osećanjima! Veoma mi se dopala.“

Rastu  tiraža je u priličnoj meri doprinosio  i „Ekspresov“  Turnir duhovitosti, koji se održavao pod geslom: „Smeh na svoj ceh“. Takmičarsku ekipu prijavio  je KUD „Abrašević“, koja se visoko kotirala u ovoj akciji. Pisci tekstova, koji su objavljivani u ovoj dnevnoj novini, proglašeni su doktorom  smeha, a diplome su im uručene na svečanosti u Domu „Abraševića“.

„Ekspres“ je imao razgranatu mrežu  dopisništva na tlu nekadašnje Jugoslavije, a činila su je 22 dopisništva. Smederevska Palanka je bila predviđena za sedište jednog od njih, ali opštinska vlast nije imala sluha za to, pa je Dragoljub Janojlić, kao stalni dopisnik „sedeo“ u Smederevu, gde je dopisničku prostoriju u zgradi Regiona delio s kolegom iz „Politike“ Milutinom Živkovićem. Svakodnevno putovanje javnim prevozom do Smedereva i natrag, što je svakako bio veliki napor,  nije se negativno odrazilo na zastupljenost Smederevske Palanke u „Ekspresu“. Retko je kad prošao dan, a da ta novina nije objavila makar  vest iz palanačke privrede, kulture, društvenog života…

Janojlić se trudio da grad u kome je proveo deo radnog veka (novinar RNO „Jasenica“ i gl. i odg. urednik „Gošinih“ glasila) na prihvatljiv način predstavi čitalačkoj publici „Ekspresa“.  Tako je radio i nešto što mu nije bilo u opisu posla – na vrlo posećene tribine dovodio je značajne ličnosti iz političkog života tadašnjeg vremena. Išao je i korak dalje. Koristeći dobre odnose koje je imao s poslovodstvom i rukovodstvom društveno-političkih organizacija „Goše“  na tribine u toj fabrici dovodio je i strance. To je aktivno činio čak i  u vreme medijske blokade zemlje, pa je tako gost na jednoj vrlo posećenoj tribini, održanoj u Spomen radionici,  bio Džon Kenedi, engleski parlamentarac i sekretar kod jednog od kraljičinih sinova.

Praksa  u „Ekspresu“  je bila da  se povremeno u jednom od gradova Srbije organizuje susret dopisnika. Kad je došao na red da domaćin dopisnicima  bude Smederevska Palanka,  nastao je problem. Grad nije pokazao interesovanje za tako nešto, ali se Dragoljub Janojlić snašao. Da ne obruka ni grad ni sebe, u pomoć mu je pritekao preduzetnik Radoslav Buntić i njegova firma „Đurđevdan 229“. Pridružila mu se i direktorka Opšte bolnice „Despot Stefan“ dr Marija Mihajlović. Ona je u svom kabinetu organizovala prijem za „Ekspresove“ dopisnike i sa njima ostala u razgovoru mnogo duže nego što je bilo planirano.

Dan, dva posle ovog susreta, pozvala je Dragoljuba Janojlića:

„Dođi odmah kod mene da vidiš ko mi je ovo napisao…“

Janojlić je odmah pošao u bolnicu, misleći da se možda neko od dopisnika, upisujući se u knjigu utisaka, našalio s direktorkom Mihajlović.

Međutim, u knjizi je ostao zapisan utisak ove sadržine:

„Kad jedna žena ceo sat u stanju opijenosti drži dvadeset muškaraca i to nešto znači.“

Ispod ovih reči nije bio potpis ni jednog dopisnika, već vozača direktora i glavnog i odgovornog urednika Mile Kordića.

Janojlić u knjizi piše kako je nastao spomenik palim Selevčanima u oslobodilačkim ratovima Srbije. Njegov autor, vajar Slavomir Miletić je u Holandiji kupio primerak „Ekspresa“ i iz njega saznao da Selevčani nameravaju da podignu spomen beleg onima koji su život dali za slobodu. Umetnik je u Selevac došao s porodicom i Džemsom Benensonom, studentom vajarastva u Parizu. Tokom gradnje spomenika, Džemsu je stiglo pismo od oca, inače svetskog stručnjaka za variolu veru, koji ga poziva da sa sestrom dođe  na odmor u Panamu. Miletićev pomoćni od poštara traži kovertu i hartiju i ocu otpisuje kratko  na svom srpskom jeziku:

„Ne mogu,  gradim spomenik u Selevac“.

Dogodovština tokom vajanja monumenta u Selevcu bilo je na pretek. „Ekspres“ opisuje jednu od njih. Naime, bilo je vrelo  leto a glina, koju su „mesili“ Selevčani, učesnici Drugog svetskog rata je pucala i spadala sa drvene armature. Videći koliko se Miletić i njegov pomoćnik muče, jedan od pomagača se sažalio i dobronamerno predložio:

„Stavi majstore, malo pleve.“

 „Ekspres“ je zahvaljujući Janojlićevom osećanju za tiražnu temu,  bio u prilici da objavi i poneku rubriku sa oznakom  „ekskluzivno“. Zahvaljujući saradnji sa „Zadužbinom kralja Petra Prvog“ u Topoli i poverenju koje je stekao, naročito njenog upravnika Miladina Gavrilovića, uspevao je  da mnogo zanimljivih tema i događaja objavi pre drugih. U njega je poverenje imao i tada najstariji član kraljevskog doma, princ Tomislav koji ga je često „častio“ novostima koje su značajno uticale na rast  tiraža, ne samo u voždovoj Topoli, nego i drugim gradovima. Njemu je otkrio da je njegov otac kralj Aleksandar Prvi imao vanbračnu ćerku, a kad je ona došla na Oplenac pozvao ga  da je   lično upozna i napiše tekst za svoje novine.

Posle gašenja „Ekspresa“, Janojlić je intenzivno pisao za frankfurtske „Vesti“ u kojima je nedeljom imao stalnu rubriku „Nepoznato o poznatima“. Pisao je i za „Palanačke“ od prvog broja, u kojima je  imao stalnu rubriku „Poznati Palančani“.

D.C.