VLAJA IZ GLIBOVCA – PESNIČKA DUŠA U BRIDž PANTALONAMA

(Narodni „pesmar“ Vladimir Vlaja Milić iz Glibovca preživeo je tri rata, a svoj odlazak sa životne scene ovako je najavio: „Skončaću sam, jer će zima uzeti moju dušu“. I desilo se tako. Retki prolaznici, koji su u rano jutro 11. januara 1967. godine hitali u Smederevsku Palanku, pronašli su na ivici asfaltnog puta, na samom ulazu u grad, smrznuto telo nekog starca. Bilo je to telo Vladimira Vlaje Milića).

            Jedna knjiga , koja se pre desetak godina pojavila u izlozima knjižara, skinula je pokoricu zaborava sa Vladimira Vlaje Milića, narodnog stihotvorca iz Glibovca. Nedavno preminuli novinar Predrag Cvetković, sabrao je zanimljive napise o čoveku koji je sam izdavao svoje pesmarice i prodavao ih po vozovima od Đevđelije do Zagreba.

            Milan Jovanović kaže da je Vladimir Vlaja Milić bio „prvi i poslednji stipendista rodnog Glibovca.“ Kad se njegovom ocu, siromašnom seoskom  slugi,  rodio sin Vladimir, ovaj se nije mnogo obradovao. Bila su to samo usta više. Zato otac i nije hteo da ga da u školu. Ali opštinari se sažališe, dadoše pare za bukvar i „ono što uz to ide“, a uzgred mu rekoše: „Ako budeš dobro učio nećeš imati problema ni idućih godina“. Tako je Vlaja završio školu, a kad vreme dođe ode i u vojsku.

            Jovanović beleži da je Vlaja u balkanskim ratovima bio najomiljeniji u svom  bataljonu. Jednom oficiru je bilo sumnjivo što se vojnici toliko okupljaju oko njega. Pozvao je komandira čete i rekao mu: „Nije li onaj reponja – Milić antidržavni“… A onda je komandir čete pozvao „dotičnog reponju“  i odrezao mu: „Ti Miliću, ako i dalje okupljaš vojnike, ne gine ti 25 po turu“.

            Po završetku rata (onog prvog) Vlaja je postao najmoderniji „pesmar“ u narodu. Vlasnici štamparija grabili su se za njegove stihove.

NA TAVANU DžAK, U DžEPU PESME DžEPNOG FORMATA

Miodrag Todorović govorio je da je samouki pesnik, odavno pokojni Vlaja iz Glibovca, bio po mnogo čemu  prvi pesnik sa kojim je došao u dodir  i čiji je književni uticaj pretrpeo.

            -Bio sam još 1945. godine omladinac u Smederevskoj Palanci kada su me pozvali da učestvujem u omladinskoj akciji – trebalo je da se raščišćava jedna zgrada za potrebe UDSAOS-a – sećao se Todorović, prvi Palančanin sa  književnim zvanjem. – Na tavanu te zgrade zajedno sa svojim  drugovima pronašao sam nekoliko džakova knjižica džepnog formata. To su bile  pesme Vlaje iz Glibovca, koje su narodne vlasti konfiskovale, čim su porazile oružanog neprijatelja i prihvatili se onih drugih neprijatelja bez puške i mitraljeza, a među njima i  Vlajine poezije. Na taj način Vlaja je bio prvi pesnik samoizdavač u čiju se izdavačku delatnost  umešalo Opštinsko javno tužilaštvo, a zbog stiha: „siđi s vlasti da merimo časti“.

            „Vlaja zvani iz Glibovca“, tako se često potpisivao, pisao je o svim temama koje uzbuđuju široke narodne mase, o regrutnim jadima, o ljubavnim doživljajima, bombardovanju  savezniče avijacije, a nije izbegavao ni autobiografske teme.

            On je bio među prvim domaćim pesnicima koji je pisao po narudžbini, sa utvrđenim honorarom, dinar – red. Pesme su mu naručivali seoski momci, po čijim je porudžbinama i pisao.

            -Čika Vlajo, može li da padne jedna pesma? – pitao bi ga momak koji hoće da plati pesmu.

            -O čem? – pitao bi Vlaja.

            -O onom – kaže momak i namiguje.

            -Znači o tvojoj devojci i tebi. Može, dinar od reda, rekao bi Vlaja i odmah sedao da izvrši porudžbinu.

            -I svojim spoljnim izgledom Vlaja je odavao čoveka od pera: osim seljačkih bridž pantalona i opanaka,  nosio je grudnjak ili kožuh, ponekad i sa jednim širokim gornjim džepom, u koji je moglo da se zadene više patent olovaka i penala – „slikao“  ga Todorović.

ETIKA NARODNOG PEVAČA: „PESMO MOJA, SAMO PRAVO KAŽI“

 Dr Dragiša Vitošević je svojevremeno u „Braničevu“ objavio studiju o Vladimiru Vlaji Miliću.

            -Kad sam početkom  šezdesetih godina, pojedinim poznanicima i prijateljima govorio o antologiji seljaka – pesnika koju sam pripremao sa Dobricom Erićem, oni su me obično u neverici pitali:  „Da nije to nešto kao Vlaja iz Glibovca?“ – pisao je dr Vitošević. –Ubrzo sam uvideo da je Vlaja iz Glibovca, stihotvorac po porudžbini i torbar po nevolji, u međuratnom vremenu postao gotovo pojam seoskog pesnika, pa čak, u našim širim malograđanskim krugovima, i pojam pesničkih mogućnosti srpskog čoveka.

            Uopšte, od svih samoukih seoskih stihotvoraca, Vlaja je najubojitiji u svakom pogledu. Pa ipak i taj siroti Glibvčanin nije sasvim  nezanimljiv, niti potpuno „usamljen“, bez veze sa selom iz kojeg je ponikao i za publiku za koju je pisao. On je, zapravo, jedna pojava.

            Vlaja je svojim stihovima, pre svega, hteo da kaže istinu: ono što se dogodilo i kako se dogodilo. Ima on jedan dirljiv stih u tom pogledu, koji je, ocenio je dr Vitošević, dostojan svakog pisca:  „Pesmo moja samo pravo kaži“.

            On se najčešće bavio „ženskim temama“ i njihovim „prekršajima“. U više svojih pesmarica on govori o neverstvu žena  dok su im muževi bili u ratu, i reklo bi se da ga je ta tema čak proganjala. Tako i u pesmi „Ljubavno pismo“ on, odjednom skače na taj predmet, iznoseći kako se žena noću skita: „Sa Madžarom  pa i sa Nemca, a u sobu deju plaču  deca“.

PESNIK IZ VAGONA TREĆE KLASE: „GLEDANjE“ U DVOJKE I PETICE

Znajući i sam da nije pesnik od dara,  nego stihoptvorac od nevolje, Vlaja, ipak, i takav, nešto kazuje i izražava: tu neukutost, stanje seoskog stihotvorstva, ali i publiku, „javno mnjenje“ i velike društvene nepravde.

            -On ni posle oslobođenja nije mogao ćutati, ali kad je počeo pevati o skupoći, o tačkicama i redovima,  vlasti su ga pozvale i izričito mu zabranili da to čini – zabeležio je dr Dragiša Vitošević.- I Vlaja ih je poslušao. Tek negde pred smrt, povodom zemljotresa u Skoplju 1963., u njemu se probudio stari nagon letopisca  i on je tu veliku nesreću uneo u pesmu.

            -Ej, kad bi država dopustila da štampam pesmarice, šta će narod bez njih, vajkao se Vlaja jednom prijatelju 1948. godine.

            Kad su Nemci 1941. okupirali Srbiju Vlaja je sastavljao i pesme o njima. To umalo nije platio glavom, jer su ga oterali u Banjički logor. Danas je gotovo nepoznato da je on autor pesme „Na Kordunu grob do groba“ i one „Jedno dete malo“…

            -Vlaja nije bio samo nadaren za pesme, nego je bio vidovit – svedočio je njegov zemljak  Dragoslav Živković. –Imao je moć da vidi neke događaje pre nego što se dogode. Kažu da je to često izražavao brojkama. Brojevi pomoću kojih je ”gledao” bili su  dvojka i petica. Mnogi su mu verovali, jer sve što je rekao ubrzo se i dogodilo. Čak je i svoju smrt predvideo: „Skončaću sam, jer će zima uzeti moju dušu.“

            Milan Jovanović ovako je opisao njegovu smrt:

-Retki  prolaznici, koji su u rano jutro 11. januara 1967. godine hitali u Smederevsku Palanku, pronašli su na ivici asfaltnog puta, na samom ulazu u grad, smrznuto telo nekog starca. Na obrvama i brkovima blistali su ledni kristali. Bilo je to smrznuto telo Vladimira J. Milića – zvanog Vlaja „pesnik“, čoveka koga su poznavali svi putnici iz vagona treće klase kraljevskih i Jugoslovenskih železnica na relaciji Skoplje – Niš –Beograd.

O Vlajinoj vidovitosti svedočio je i Vladimir Jovanović koji je zajedno s njim  bio u Banjičkom logoru.

-Čika Vlaja je, kako da kažem, bio vidovit čovek i predskazivao nam je sudbinu u logoru. Govorio je kako će većinu nas Nemac oterati u svoju zemlju i da će se otuda malo vratiti kući. Jednom prilikom, pred deportaciju, kazao je: „Ko bude sreće da preživi, biće oslobođen petog, petog, petog, petog. Tako je i bilo. Logor Ebenze u kome sam bio , oslobođen je 5. 5. 45. u 5 sati.

JAVLjANjE BOŽJEG GLASA: „PESME DA SASTAVLjAŠ I DOGAĐAJE PREDVIĐAŠ“

Vladimir Vlaja Milić je Cerovčaninu Raji Maričiću ispričao kako mu je od boga dato da piše pesme.

-Kao dete zaspao sam  na livadi na kojoj sam čuvao ovce. Tad mi se u snu javio glas. Reče mi da je božiji i kaza: „Od sada, čim se probudiš ti ćeš moći da sastavljaš svakojake pesme i predviđaš događaje. Kad sam se probudio ja sam odmah sastavio pesmu, predviđao sam ljudima sudbine, neki su mi verovali, neki slegali ramenima. Kad sam bio u pravu, u ratu,  opet mi se javio taj glas. Bilo je to pred borbu s Bugarima. Rekao mi je da ćemo pobediti Bugare.  Kad su oficiri čuli tu moju pesmu, dozvolili su da idem od rova do rova da hrabrim i uveseljavam vojsku. Ja sam znao da ću preživeti tri rata, da ću mnogo da se napatim i da ću biti ranjen.

IMA LjUBAVNIH, A IMA I MRSNIH, ŠTO NISU ZA OŽENjENE

Za Vlaju nisu znali samo u Smederevskoj Palanci, nego i u celoj Jugoslaviji. U Smederevskoj Palanci je pre Drugog svetskog rata bio stacioniran Peti konjički puk kraljice  Marije, pa su vojnici kupovali njegove pesmarice, naročito one ljubavne i mrsne.

-Jednom prilikom kad sam bio u Skoplju, pitaju me odakle sam, a kad rekoh od Smederevske Palanke, oni će: Pa ti si iz kraja Vlaje pesmara –pričao je Raja Maričić. U Prištini sam se jedne godine upoznao s nekim Šiptarom. Kad ču da sam iz Smederevske Palanke poče da se hvali kako kod kuće ima Vlajine pesmarice. Slično sam doživeo i u Ljubljani. Kada im rekoh odakle sam, oni u glas: „A Vlaja pesnik, imamo njegove pesmarice“. I ja sam imao mnogo njegovih pesmarica. Davao sam, naročito one sa erotskom poezijom, drugima da čikaju pa mi nisu vratili Neke mi, da budem iskren, žena bacila. Grdila me i prebacivala da sam oženjen čovek i šta će meni te pesme.

Autoru knjige „Vlaja iz Glibovca“ Predragu Cvetkoviću mnogi kazivači su predočavali da je on mogao „hiljadu dana i noći bez prestanka da sastavlja pesme i deklamuje ih.“

-Njegove pesmarice imale su  obično 8 do 16 strana i bile štampane u proseku od 20 do 25 hiljada primeraka – pričao je Cvetković. – Prodavao ih je za dinar po primerku, a kad je osetio da se nacionalna valuta ljulja, na korici pesmarice je štampao: cena prema skupoći!

Među njegovim pesmama, a bilo ih je preko hiljadu, jedna se posebno izdvaja. Nosi naslov „Kecelja“.

Oj keceljo visoka planino

što pod tebe crna gora raste

i u gori bunar vrele vode

na bunaru crvena ćuprija

tu dolazi gologlav delija

glavom klanja hoće da se banja