U Gradskom pozorištu u Smederevskoj Palanci gostovali Kesić i Njuzovci: „GLUPOST TREBA NAZVATI GLUPOŠĆU“
-Ne mogu reći da nemam političko mišljenje, ali je olakšavajuća okolnost što nemam favorita na političkoj sceni. I to mi daje kredibilitet da ih sve podjednako, kako zasluže, i kada zasluže… obrađujem – kaže Zoran Kesić.
Za gostovanje Zorana Kesića i Njuzovaca u Gradskom pozorištu u Smederevskoj Palanci vladalo je toliko veliko interesovanje, da je posle završetka prvog, organizovan još jedan nastup, za publiku koja nije uspela da uđe u dupke popunjenu pozorišnu salu.
Kesić i saradnici predstavili su Njuznet, poznatu internet stranicu čija redakcija uređuje i Kesićevu televizijsku emisiju, pitko i duhovito, sa mnoštvom aluzija na aktuelne političke prilike, često prekidani burnim aplauzom.
Kesić je, između ostalog, šaljivo, govorio o pokušajima pritisaka, iz različitih političkih centara moći, najavljujući da će popularna emisija, „24 minuta“, ponovo biti na programu, od marta tekuće godine, mada još nije potpisan ugovor sa poslovodstvom televizije V 92. Ipak, uprkos pritiscima, Kesić je u razgovoru za „Palanačke“ negirao da je ikada direktno bio izložen cenzuri.
– Moja ekipa i ja se do sada nismo susretali sa cenzurom – naglasio je Kesić. – Mislim da mi imamo neke svoje kriterijume, šta je prihvatljivo, a šta nije, a pre svega šta je pristojno iznositi javno. Znate, jedno kada se mi interno zezamo, a sasvim je drugačije kada znaš da će to doći do gledalaca. Mi se nismo susretali sa cenzurom u smislu da nama neko kaže „ne smeš ovo, ili ne smeš ovog. Za sedamdeset i nešto epizoda, koliko smo ih do sada imali, mogu da se pohvalim da slobodno radimo, i da uspevamo da kažemo ono što želimo da kažemo, da kritikujemo, ali argumentovano i pristojno. Naša emisija ne bi imala smisla kada bi bila blaga, kada bi bila nedorečena. Jedino ima smisla ako je oštra, ako je direktna, ako stvari naziva pravim imenom. Ako glupost naziva glupošću, nedoslednost nedoslednošću, laž i patetiku na pravi način.
Palanačke: Da li je uopšte moguće biti politički neutralan? Ne mislim stranački opredeljen, nego vrednosno politički neutralan, u ovakvim prilikama u Srbiji?
Zoran Kesić: Moja ekipa i ja nemamo neku stranku ili neku stranu za koju lobiramo. I u tome leži naša moć. Nismo se kompromitovali, i niko ne može da nas optuži, da lobiramo za bilo koju stranu. Trudimo se od početka pa do danas da udaramo, da tako kažem – „ni po babu, ni po stričevima“. Kako ko zasluži. Mi uočavamo, kao što rekoh, i nedoslednosti, i laž i patetiku, pa i glupost. I to je ono protiv čega se mi borimo, protiv gluposti, protiv laži, bez obzira sa koje strane dolazi. E sad, da li je to neutralnost, to je drugo pitanje. Mi imamo svoje političke stavove, jer razmišljamo, naravno. Ne mogu reći da nemam političko mišljenje, ali je olakšavajuća okolnost što nemam favorita na političkoj sceni. I to mi daje kredibilitet da ih sve podjednako, kako zasluže, i kada zasluže… obrađujem.
Palanačke: Uneli ste na naše medije novu vrstu humora, još pre mnogo godina. To je neki montipajtonovski humor plasiran u ovom našem podneblju. Sećamo se one vaše parole još sa televizije „Metropolis“ – „Svi lažu, samo mi izmišljamo“:
Zoran Kesić: Hvala vam na komplimentu. Montipajtonovci su moji veliki uzori, još od malih nogu. Ako smo na njihovom tragu, to je velika čast za nas.
Čekala sam nedelju dana, od onog da je jutro pametnije od večeri pa nadalje, između ostalog zbog toga što bi moju žalopoljku mogli iskoristiti obožavaoci trenutno najvećeg žalopojca u Srbiji. Čekala sam preispitujući se, optužujući samu sebe zašto me je to toliko pogodilo, mislila da će pomoći ako se „pravim da sam mrtva“ u ovom gradu, ali, drugari, i dalje mislim o tome. Zašto ja nemam mogućnost da sedim u Gradskom pozorištu? Bilo je ovako…
Sredinom nedelje se pojavio plakat da u našem „malom mistu“ gostuje Zoran Kesić i ekipa Newsweek-a. Cena karte 300 dinara. Radosna vest! Da ne objašnjavam, ko kapira da je to radosna vest, kapira. A taj će ukapirati i zašto je strašno što ja nemam prava da sedim u Gradskom pozorištu.
Na dan njihovog gostovanja čujem da je gradska vlast (DS, SPS) otkupila karte. Sve mislim, kupići sebi svoju. Ali…da ne budem prosta. Kreće gužva ispred ulaza u pozorište. Nema karata u prodaji jer je ulaz slobodan. I dalje naivno ne kapiram. Ali, drugari, poenta je da samo „partijske knjižice“ imaju numerisana mesta (besplatna). Mi ostali, sa diplomama koje smo pošteno zaradili, sa svešću da nikada nećemo naći posao jer nemamo partijske knjižice (bilo čije), mi koji se bez grča smejemo na sve Kesićeve fore, više ni da platimo ne možemo da sedimo, mi možemo samo da stojimo, ako ima mesta. Setih se onog „moj si Beograd došao da rušiš“ ali mi ne beše smešno. Ne dadoše mi ni Kesiću da se radujem, ONI. Nije važno ko je na vlasti, ONI će nas na kraju ostaviti da stojimo, postojano.
Čekala sam nedelju dana, od onog da je jutro pametnije od večeri pa nadalje, između ostalog zbog toga što bi moju žalopoljku mogli iskoristiti obožavaoci trenutno najvećeg žalopojca u Srbiji. Čekala sam preispitujući se, optužujući samu sebe zašto me je to toliko pogodilo, mislila da će pomoći ako se „pravim da sam mrtva“ u ovom gradu, ali, drugari, i dalje mislim o tome. Zašto ja nemam mogućnost da sedim u Gradskom pozorištu? Bilo je ovako…
Sredinom nedelje se pojavio plakat da u našem „malom mistu“ gostuje Zoran Kesić i ekipa Newsweek-a. Cena karte 300 dinara. Radosna vest! Da ne objašnjavam, ko kapira da je to radosna vest, kapira. A taj će ukapirati i zašto je strašno što ja nemam prava da sedim u Gradskom pozorištu.
Na dan njihovog gostovanja čujem da je gradska vlast (DS, SPS) otkupila karte. Sve mislim, kupići sebi svoju. Ali…da ne budem prosta. Kreće gužva ispred ulaza u pozorište. Nema karata u prodaji jer je ulaz slobodan. I dalje naivno ne kapiram. Ali, drugari, poenta je da samo „partijske knjižice“ imaju numerisana mesta (besplatna). Mi ostali, sa diplomama koje smo pošteno zaradili, sa svešću da nikada nećemo naći posao jer nemamo partijske knjižice (bilo čije), mi koji se bez grča smejemo na sve Kesićeve fore, više ni da platimo ne možemo da sedimo, mi možemo samo da stojimo, ako ima mesta. Setih se onog „moj si Beograd došao da rušiš“ ali mi ne beše smešno. Ne dadoše mi ni Kesiću da se radujem, ONI. Nije važno ko je na vlasti, ONI će nas na kraju ostaviti da stojimo, postojano.