У Градском позоришту у Смедеревској Паланци гостовали Кесић и Њузовци: „ГЛУПОСТ ТРЕБА НАЗВАТИ ГЛУПОШЋУ“
-Не могу рећи да немам политичко мишљење, али је олакшавајућа околност што немам фаворита на политичкој сцени. И то ми даје кредибилитет да их све подједнако, како заслуже, и када заслуже… обрађујем – каже Зоран Кесић.
За гостовање Зорана Кесића и Њузоваца у Градском позоришту у Смедеревској Паланци владало је толико велико интересовање, да је после завршетка првог, организован још један наступ, за публику која није успела да уђе у дупке попуњену позоришну салу.
Кесић и сарадници представили су Њузнет, познату интернет страницу чија редакција уређује и Кесићеву телевизијску емисију, питко и духовито, са мноштвом алузија на актуелне политичке прилике, често прекидани бурним аплаузом.
Кесић је, између осталог, шаљиво, говорио о покушајима притисака, из различитих политичких центара моћи, најављујући да ће популарна емисија, „24 минута“, поново бити на програму, од марта текуће године, мада још није потписан уговор са пословодством телевизије В 92. Ипак, упркос притисцима, Кесић је у разговору за „Паланачке“ негирао да је икада директно био изложен цензури.
– Моја екипа и ја се до сада нисмо сусретали са цензуром – нагласио је Кесић. – Мислим да ми имамо неке своје критеријуме, шта је прихватљиво, а шта није, а пре свега шта је пристојно износити јавно. Знате, једно када се ми интерно зезамо, а сасвим је другачије када знаш да ће то доћи до гледалаца. Ми се нисмо сусретали са цензуром у смислу да нама неко каже „не смеш ово, или не смеш овог. За седамдесет и нешто епизода, колико смо их до сада имали, могу да се похвалим да слободно радимо, и да успевамо да кажемо оно што желимо да кажемо, да критикујемо, али аргументовано и пристојно. Наша емисија не би имала смисла када би била блага, када би била недоречена. Једино има смисла ако је оштра, ако је директна, ако ствари назива правим именом. Ако глупост назива глупошћу, недоследност недоследношћу, лаж и патетику на прави начин.
Паланачке: Да ли је уопште могуће бити политички неутралан? Не мислим страначки опредељен, него вредносно политички неутралан, у оваквим приликама у Србији?
Зоран Кесић: Моја екипа и ја немамо неку странку или неку страну за коју лобирамо. И у томе лежи наша моћ. Нисмо се компромитовали, и нико не може да нас оптужи, да лобирамо за било коју страну. Трудимо се од почетка па до данас да ударамо, да тако кажем – „ни по бабу, ни по стричевима“. Како ко заслужи. Ми уочавамо, као што рекох, и недоследности, и лаж и патетику, па и глупост. И то је оно против чега се ми боримо, против глупости, против лажи, без обзира са које стране долази. Е сад, да ли је то неутралност, то је друго питање. Ми имамо своје политичке ставове, јер размишљамо, наравно. Не могу рећи да немам политичко мишљење, али је олакшавајућа околност што немам фаворита на политичкој сцени. И то ми даје кредибилитет да их све подједнако, како заслуже, и када заслуже… обрађујем.
Паланачке: Унели сте на наше медије нову врсту хумора, још пре много година. То је неки монтипајтоновски хумор пласиран у овом нашем поднебљу. Сећамо се оне ваше пароле још са телевизије „Метрополис“ – „Сви лажу, само ми измишљамо“:
Зоран Кесић: Хвала вам на комплименту. Монтипајтоновци су моји велики узори, још од малих ногу. Ако смо на њиховом трагу, то је велика част за нас.
Čekala sam nedelju dana, od onog da je jutro pametnije od večeri pa nadalje, između ostalog zbog toga što bi moju žalopoljku mogli iskoristiti obožavaoci trenutno najvećeg žalopojca u Srbiji. Čekala sam preispitujući se, optužujući samu sebe zašto me je to toliko pogodilo, mislila da će pomoći ako se „pravim da sam mrtva“ u ovom gradu, ali, drugari, i dalje mislim o tome. Zašto ja nemam mogućnost da sedim u Gradskom pozorištu? Bilo je ovako…
Sredinom nedelje se pojavio plakat da u našem „malom mistu“ gostuje Zoran Kesić i ekipa Newsweek-a. Cena karte 300 dinara. Radosna vest! Da ne objašnjavam, ko kapira da je to radosna vest, kapira. A taj će ukapirati i zašto je strašno što ja nemam prava da sedim u Gradskom pozorištu.
Na dan njihovog gostovanja čujem da je gradska vlast (DS, SPS) otkupila karte. Sve mislim, kupići sebi svoju. Ali…da ne budem prosta. Kreće gužva ispred ulaza u pozorište. Nema karata u prodaji jer je ulaz slobodan. I dalje naivno ne kapiram. Ali, drugari, poenta je da samo „partijske knjižice“ imaju numerisana mesta (besplatna). Mi ostali, sa diplomama koje smo pošteno zaradili, sa svešću da nikada nećemo naći posao jer nemamo partijske knjižice (bilo čije), mi koji se bez grča smejemo na sve Kesićeve fore, više ni da platimo ne možemo da sedimo, mi možemo samo da stojimo, ako ima mesta. Setih se onog „moj si Beograd došao da rušiš“ ali mi ne beše smešno. Ne dadoše mi ni Kesiću da se radujem, ONI. Nije važno ko je na vlasti, ONI će nas na kraju ostaviti da stojimo, postojano.
Čekala sam nedelju dana, od onog da je jutro pametnije od večeri pa nadalje, između ostalog zbog toga što bi moju žalopoljku mogli iskoristiti obožavaoci trenutno najvećeg žalopojca u Srbiji. Čekala sam preispitujući se, optužujući samu sebe zašto me je to toliko pogodilo, mislila da će pomoći ako se „pravim da sam mrtva“ u ovom gradu, ali, drugari, i dalje mislim o tome. Zašto ja nemam mogućnost da sedim u Gradskom pozorištu? Bilo je ovako…
Sredinom nedelje se pojavio plakat da u našem „malom mistu“ gostuje Zoran Kesić i ekipa Newsweek-a. Cena karte 300 dinara. Radosna vest! Da ne objašnjavam, ko kapira da je to radosna vest, kapira. A taj će ukapirati i zašto je strašno što ja nemam prava da sedim u Gradskom pozorištu.
Na dan njihovog gostovanja čujem da je gradska vlast (DS, SPS) otkupila karte. Sve mislim, kupići sebi svoju. Ali…da ne budem prosta. Kreće gužva ispred ulaza u pozorište. Nema karata u prodaji jer je ulaz slobodan. I dalje naivno ne kapiram. Ali, drugari, poenta je da samo „partijske knjižice“ imaju numerisana mesta (besplatna). Mi ostali, sa diplomama koje smo pošteno zaradili, sa svešću da nikada nećemo naći posao jer nemamo partijske knjižice (bilo čije), mi koji se bez grča smejemo na sve Kesićeve fore, više ni da platimo ne možemo da sedimo, mi možemo samo da stojimo, ako ima mesta. Setih se onog „moj si Beograd došao da rušiš“ ali mi ne beše smešno. Ne dadoše mi ni Kesiću da se radujem, ONI. Nije važno ko je na vlasti, ONI će nas na kraju ostaviti da stojimo, postojano.