Zidovi Kolarca

I ovu noć, pred svitanje, upija zastrašujuća belina papira, dok vrhom oštrog grafita prihvatam oprečna osećanja i razmeštam ih po listu istrgnutom iz sveske.

Zgužvanim linijama dlana, kao vrhovima prstiju, stežem olovku, skraćujući tek započetu priču o generacijama gradskih boema zauvek usisanih u zidove Kolarca, koji i dalje prepoznaju vreme, tvrdeći da to nije dimenzija već energija koja svakog fajronta kroz kafanu pijano curi preko Knez Mihailove, krećući čudno naviše do prvog skretanja levo i zaobilazeći prepreke sve do Ivan Begove ulice, pa Pop Lukinom se prospe nizbrdo i pod pravim uglom da ne remeti saobraćaj, visoko iznad Karađorđeve, prelazi na trotoar i sredinom Brankovog mosta klizi niz Savu.

Provocirajući bez razloga sanjive prilike, s novobeogradske strane reke, koje na dugim povocima šetaju njihovi kućni ljubimci.